HOAKIN FLORES
Protest je moguće okrenuti naopako, „odseći mu glavu“ i preuzeti kontrolu nad njegovim telom
OD NEREDA DO REVOLUCIJE
Grupna psihologija demonstranata u Jerevanu menja se iz dana u dan. Što više vremena provode zajedno, više dele zajedničkih uspomena i sve više razmišljaju i deluju kao jedan. Ton protestnog pokreta postaje sve žešći i sve fatalniji: ovo postaje konačna poslednja odbrana. Organizatori manipulišu demonstrantima, koji potom gube svaki osećaj za meru i svest o predistoriji i razlozima koji su doveli do problema zbog kojih su tu. Oni koji najviše govore, koji pozivaju na redovne sastanke, izgledaju kao prirodne, iskrene, harizmatične figure. Oni simbolično projektuju i komuniciraju „dobrotu“. Ali u stvarnosti oni su dobro obučeni organizatori na terenu, čije je osnovna kompetencija da smanje značaj ili prikriju organizaciju koja ih je obučavala kao i organizovanu prirodu samih dešavanja. Svedočenja običnih učesnika protesta da „nije bilo vođa“ je iskrena, i znači da je simulacija bila izvedena veoma dobro.
Drugi razlog zašto demonstranti u Jermeniji ne veruju da su vođeni je taj što se se vođstvo obično zamišlja u liku osobe u prvim redovima, koja vuče ljude za sobom. Vođstvo se zamišlja kao da ga čine vešti govornici, profesionalci, kao ljudi koje viđamo na televiziji, kao oni koji pobeđuju na izborima. Ali Alinski uči u Pravilima za radikale da se vođenje ne vrši vučom niti stajanjem napred, već pre vođenjem odzada, pa to zove „vođenje guranjem“. Većina ljudi i ne želi da vodi jer se plaše javnog govora. Taktika organizovanja uči uspešne vođe da se ponašaju kao da ne žele da vode, da se pretvaraju da im je neprijatno i da su ponizni kad govore javno. Tada masa počinje da se veoma intimno poistovećuje sa takvom osobom koja „vodi guranjem“.
KAKO SE JEDAN ODSTO PRETVARA U 99
Jedan metod, korišćen u Jugoslaviji, Siriji, Ukrajini, Makedoniji i Jermeniji, identičan je metodu koji se koristi da bi se izazvali neredi. Naime, u gužvi od hiljadu ljudi, 10-15 pojedinaca viče iz gomile. Njihove reči su pune emocija, njihova strast izgleda iskrena, ali njihov tajming i sadržaj su planirani. Oni mogu da deluju kao da se ne slažu među sobom oko manje bitnih stvari, ali oko suštine su svi složni – a to je da protesti moraju eskalirati i da „mi nećemo otići dok ne pobedimo“ i „državni apart će odgovoriti, a mi moramo biti spremni da držimo položaj i primamo udarce njihovog nasilja. Jer, kad koriste nasilje, to znači da nas se plaše, to dokazuje da ćemo pobediti, i oni to znaju“.
Iako u početku predstavljaju samo jedan odsto demonstranata, njihov monopol na vreme i poruku stvara osećaj jednodušnosti, međusobnog pristanka i konsenzusa u gomili. Svaki pojedinac pogrešno veruje da to što ovi ubačeni organizatori na terenu govore odražava mišljenje većine, međutim, kroz ovaj proces simulacije konsenzus postaje ostvaren i to u stvarnosti postaje većinski stav.
Nauka uči da masovni protest bez organizacije nije uspešan, ako uopšte može i da se dogodi. Kad su masovni protesti uspešni, a deluju kao da su spontani i bez vođstva, onda su takav utisak organizatori protesta postigli namerno. Ta privlačnost za mase koju ima otpor bez vođa uklapa se u pojednostavljenu emotivnu varijaciju anarhističkog ili radikalno-liberalnog idealizma, odnosno u apstrahovane koncepcije slobode i prava, koje su iracionalno povezane sa fizičkim materijalnim životom. One su uglavnom predstavljene u ljudskoj svesti i čak verbalizovane kao društvena briga za uslove rada, društvena iščekivanja u vezi sa seksom ili briga vezana za vladina i korporativna zlodela. Ipak, na podsvesnom nivou te čežnje za slobodom imaju koren u borbi sa egistencijalnim pitanjima, koja su urođena ljudskom iskustvu i ostaju na nivou psihe kao motivacione sile. O tome su izuzetno jasno pisali teoretičari „obojenih revolucija“, pozajmljujući mnogo iz Frojdovog dela Civilizacija i nezadovoljstvo. Prema Frojdu, ljudska bića su evoluirala milionima godina pod uslovima koji su predcivilizacijski, gde se ljudsko iskustvo definisalo kao borba za opstanak i bilo označeno nedaćama. Zato svaki ustupak vlade rešava stvarne i postojeće probleme, ali istovremeno pobuđuje prirodu ljudske mašte, koja nema granica u vezi sa onim što vidi kao stvarno moguće. Zbog toga relativno jednostavi početni zahtevi demonstranata nisu toliko važni koliko šta će organizatori u nekom trenutku reću da su zahevi ili su nekad bili.
Važno je međusobno delovanje sila i stvaranje novih faktora na terenu, koji generišu pomeranje kolektivne svesti. U kontekstu gde na svetu postoji mnogo globalnih igrača, sa nekoliko hegemona koji se nadmeću, iracionalno je pomisliti da se ti hegemoni ne nadmeću za kontrolu nad protestima. U mnogim slučajevima one su proteste i finansirale.
ŠTA MOŽEMO DA OČEKUJEMO DALjE
U nekom kasnijem stadijumu protesta zapadni mediji će se fokusirati na neke ljude koje su organizatori odabrali da budu intervjuisani. To je uobičajeno i u radničkom i društvenom organizovanju u SAD. Organizatori sa terena će govoriti za medije samo kad poziraju kao protestanti; vizuelno oni su nerazlučivi, s tim što većina organizatora samo deluje malo više načitano ili inteligentno u odnosu na prosečnu osobu. Smernice organizovanja ukazuju da je za demonstranta koji će se predstaviti medijima napoželjnije selektovanje nekog ko već sam misli ono što želite da kaže.
To takođe zahteva kvalifikovane ljude za veze sa medijima ili direktora komunikacija koji radi za NVO. Još važnija od toga je i volja za saradnju u medijima. Bi-Bi-Si, Si-En-En, Vajs i druge slične pronatovske propagandne filijale moraju biti voljne za saranju. U kasnijem razvoju čovek koga intervjuišu će da preteruje, izmišlja ili iskrivljuje priču u vezi sa prirodom policijske intervencije. To će zapadnoj publici pružiti odgovarajuće kulturološke signale i narative koji pravdaju akciju njihove vlade da zameni ciljani režim.
U nekoj drugoj prilici Bi-Bi-Si, Si-En-En i drugi će u potpunosti izmisliti događaj ili će ga čitati sa zadate skripte zašto su protestanti tu. Jednostavno će reći: „Ono što je počelo kao protest zbog povećanja cena struje se, posle brutalne reakcije režimskih snaga bezbednosti, transformisalo u protest za smenu vlade“. Zapadni gledalac vidi desetine hiljada demonstranata koji su ili tu ili su, ako ih nema, snimci uzeti iz arhive stari više nedelja kad su ljudi protestovali samo zbog cena struje. Međutim, gledalac sluša Bi-Bi-Sijevu priču. Jezik i slike se kombinuju, stvarajući spoznaju zasnovanu na očekivanju da slika potvrđuje priču. Zato kombinacija medijskih slika i zvuka kreira „istinu“ koja je različita od onoga što se zaista desilo.
To će stvoriti opravdanje kakvo je Zapadu potrebno za sankcije i druge oblike „arapsko-prolećnog“ ratovanja protiv „režima“ na koji ciljaju. A sada ćemo videti kako se „obojena revolucija“ transformiše u „arapsko proleće“.
SUPROTSTAVITI SE „OBOJENOJ“ PRE NEGO POSTANE „PROLEĆE“
Vlada Jermenije može da koristi istu veštinu o organizovanju i okrene protest naopako. Ne bi trebalo da koristi policiju da izbaci protestante koji kampuju, nego da „odseče glavu“ protestu i preuzmu kontrolu nad njegovim telom. Potrebno je da se njen tim društvenih organizatora i protestnih radnika infiltrira i „kontraagituje“, koristeći se istim metodom vođenja od pozadi, čime će diskreditovati već etablirane „nevodeće“ vođe na terenu. U nekim slučajevima pesničanje jedan na jedan može biti isprovocirano identifikovanim vođom organizatora da bi se opravdalo uklanjanje tog pojedinca sa mesta protesta. Zbog toga bi vlade koje su meta takvih taktika trebalo da imaju pripremljene istovetne operacije. Videli smo kako se to efikasno koristilo u Rusiji i Makedoniji.
Potom moraju nastaviti da van protesta, daleko od očiju kamera, hapse organizatore pod raznim optužbama. Sudovi moraju biti spremni da narede zaplenu sredstava nevladinih organizacija, zatvaranje kancelarija, makar i samo privremeno, čak i ako će sredstva kasnije biti oslobođena.
Kamp demonstranata na terenu funkcioniše kao opsada. Direktan juriš policije na kamp biće viđen kao zločin. Ispravan metod protiv toga je sprovođenje kontraopsade. Kamp funkcioniše kao mreža stvarnih i virtualnih linija snabdevanja. One moraju biti presečene, dok se u kampu mora povećati pristup vladinih operativaca koji deluju nasuprot. Naposletku, među demonstrantima će „normalnost“ prevladati kao dominantna krilatica (ili „mema“), i, dok stare vođe bivaju marginalizovane, novi „razumni“ lideri izranjaju.
Samo posle toga vlada može i treba da najavi bilo kakav kompromis – u ovom slučaju ili da ukine veliko povećanje cena struje ili da pruži neku vrstu novčane pomoći građanima. Pre nego što se ustanovi odgovarajuće vođstvo protesta koje će da ih prihvati, vladini ustupci će samo biti korišteni da produže krizu, kao što je objašnjeno ranije.
Da bi se to dugoročno preveniralo, društva moraju da rade na tome da stvaraju bogat kulturni život zasnovan na prijateljstvu i porodici, čineći društva zasnovana na kolektivističkom cilju. To može biti osnaženo na način koji određna tradicija već omogućava. Može biti osnaženo i kao suprotnost relativno besciljnom životu, koji pruža zapadno-liberalni, komercijalni, konzumentski, individualistički model. Zapadni model rađa otuđenje, depresiju, povlačenje u sebe, potiskivanje i teskobu. To su preduslovi da ti zapostavljeni psihološki problemi budu preusmereni i ispoljeni kao protestni pokret, koji gubi osećaj za meru i stvarnost.
Konačno, dobra društvena kultura ne može rešiti ni maskirati stvarnu korupciju koja proističe iz kapitalističkih spekulacija. Stvarni postojeći ekonomski problemi često su politički problemi, kao što je slučaj sa jermenskim energetskim tržištem. Ljudi moraju da nauče kako da stvaraju društvene pokrete koji nisu deo taktika „obojeno-proleće“. Razlika je u tome što taktike „obojeno-proleće“ samo deluju uz ogromnu stranu podršku i pre svega načinom na koje zapadna publika interpretira medijske narative, koji potom opravdavaju akcije zapadne vlade protiv vlade mete. Te taktike takođe rađaju nepoverenje i podele u društvu, a to je i pravilo i njihov cilj.
Da jermenska vlada nije dozvolila prodaju jednog od svojih najvažnijih resursa Americi, ona bi imala veću kontrolu nad troškovima distributera kojim upravlja Rusija i ne bi bilo povećanja cene. Rešavanje tog problema zahteva promenu u razmišljanju jermenske uprave. Osnovna infrastruktura je ključni deo ekonomskog i društvenog života, ali je takođe i važan faktor suvereniteta. Jermensko tužilaštvo može da istražuje samu temu za koju su demonstranti zaintesovani i otkrije da je Amerika saučestvovala u stvaranju problema kako bi podstakla nestabilnost u Jermeniji. To bi moglo biti korišteno kao pravni izgovor da se razmontira ugovor sa Kontur Globalom. Tada bi država bila u dobroj mogućnosti da nacionalizuje ovaj dragocen resurs.
Presumereni protestni pokret bi mogao dodati zahtev da se osnuje nezavisno javno nadzorno telo, sastavljeno od vođa od poverenja, uglednih akademskih stručnjaka i „zviždača“. Oni bi imali ovlašćenje da stave veto na odluke upravnog odbora nacionalizovanog hidro-energetskog preduzeća.
ZAKLjUČAK
Protest u Jerevanu, nastao zbog velikog povećanja cene struje, ima dosta jasnih znakova taktike „obojeno-proleće“. SAD se upuštaju u ogromno finansiranje protestnih pokreta, i to rade sa namerom da deluju protiv interesa samih demonstranata. Ali to ne znači da zahtevi ljudi u Jerevanu i drugde nisu stvarni, da nisu legitimni, ili da na prvi pogled ne odražavaju realne interese ljudi. To nisu nekompatibilne sfere, što to je problem da se razume ukoliko se sve posmatra kroz objektiv dihotomije.
Amerika stvara konkretne ekonomske probleme. Ona izvozi haos – potom poseže za drugom stranom i upravlja naporima protiv ovih problema. Ali rešenja koja nudi stvaraju još više problema.
Organizatori i učesnici protesta naglašavaju da su njihovi ciljevi ograničeni, jednostavni, definisani i ostvarivi. To je istina u ranim fazama protesta, ali diskurs se brzo menja kad se steknu odgovarajući uslovi. Konačno, organizatori će blisko sarađivati sa zapadnim medijima da bi oblikovali način viđenja događaja, ponekad im dajući veoma različitu interpretaciju od onoga što se zapravo dešava. To će prvo biti oblikovano za građane države koja je meta promena, i to u njihovim lokalnim medijima čije je vlasništvo je deo zapadnih mreža.
Ljudi su u modernom dobu skloni da dele neodređene i osujećene težnje za slobodom i individualnošću, osećanja koja mnogu ljudi vuku od neshvaćenosti u detinjstvu. Teškoće odrastanja, koje su karakteristične za vesternizaciju, politizuju se na manipulativni način u postmodernim političkim organizacionim planiranjima. Manipulacija ne preza ni od seksa i seksualnosti. Apstraktni ili urođeni problemi ljudskog iskustva se konkretizuju i daje im se oblik u organizovanju kampanja tipa „obojeno-proleće“.
Sve to se kombinuje sa stvarnim problemima, ekonomskim i političkim, ali se kombinuje tako da sva funkcionalna rešenja i ustupke „autoriteti“ odbijaju iz iracionalnih razloga, čiji je koren u psihi, koja je opet motivaciona snaga.
„Obojene“ taktike mogu biti okrenute unazad pre nego pređu u „proleće“ ako režim koji je na meti ima pristup istim tehnologijama društvnog organizovanja. Opsada može biti infltrirana i njene linije snabdevanja do vođa koje vrše destabilizaicju mogu biti presečene.
„Obojena“ taktika zahteva određene preduslove, uključujući američki pristup društvu pod maskom pluralizma i građanskog društva. Taj pristup SAD mogu da vrše preko neprofitnih i dobrotvornih organzicija, čije menadžere je moguće, kao kontrameru, za početak, naterati da se registruju kao strane organizacije. Jedan od problema je što neke od tih organizacija dolaze preko UN, tako da je potrebno da se povede jedan zajednički globalni pokret kako bi se povećala svest i borilo protiv zloupoteba institucija UN kako ne bi radile posao za Imperiju.
Obojena revolucija može biti sprečena ako:
1. Postoji snažna višegeneracijska jedistvena monokultura, koja pruža ljudima jači osećaj smisla, prošlosti i zajedništva nego što ga nudi model „građanina“. Ovaj drugi model pruža atomizovani, zapadni, moderni društveni projekat oličen u američkom društvu;
2. Ključna ekonomska dobra i infrastuktra su javno vlasništvo, njima se javno upravlja i sva neophodna rezanja i mere štednje u zdravstvu, stanovanju, obrazovanju i opštoj dobrobiti su poslednja, a ne prva mera za kojom se poseže.
Prevela NEVENA IVOVIĆ
(Kraj)
