BRANKO RADUN: O KAMPANjI „MILOŠEVIĆ JE IZDAO KRAJINU“

Dok god nasedamo na prividno patriotske priče o „Miloševićevoj izdaji“ ili o nečijoj drugoj...

Dok god nasedamo na prividno patriotske priče o „Miloševićevoj izdaji“ ili o nečijoj drugoj (koje u određenoj meri i ima), mi imamo unutrašnje podele i raskole

Kad su se malo slegle strasti oko obeležavanja dve decenije od pada Krajine, možemo malo hladnije glave da analiziramo kako su mediji predstavili ove događaje od pre 20 godina. Jasno je kako su i zašto Hrvati veličali „Oluju“, kao ko zna kakvu vojnu pobedu, a to je bio napad na slabo naoružani narod Krajine, a pri tome su, naravno, potpuno ignorisali zločine i etničko čišćenje koje se tada odigralo. Hrvatski mediji su prenosili šovinističko divljanje u Kninu i predstavili to kao nešto najnormalnije, dok sve to na Zapadu nije proizvelo uočljive reakcije. Antisrpska histerija se nesmetano nastavlja. Srbi su i dalje diskriminisani i položaj im je jedva bolji od onog koji su imali crnci u Južnoj Africi za vreme aparthejda.

No, kako je hrvatska medijska scena vrlo jedinstvena, unisono ponavljajući tuđmanovsku propagandu protiv Srba i Srbije, i nije toliko zanimljiva kao što je ona u Srbiji. Deo medija koji su pod kontrolom zapadnjaka i stranaca, pokušali su na početku da umanje razmere propagandne šovinističke i antisrpske histerije u Hrvatskoj. Oni koji su u domaćem vlasništvu ili su patriotske orijentacije, ovu situaciju su iskoristili da ispolje potiskivane nacionalne frustracije. Sve po onoj: „Eto, ništa im ne možemo, ali barem da im kažemo.“ Ali, ni to nije donelo nekakve rezultate, osim privremenog oduška. Među njima, provladini mediji su insistirali na tome da „mi dostojanstveno pominjemo svoje žrtve“, dok oni „huliganski slave pogrom nad Srbima“. Kako to obično biva, svakog, pa i medijskog gosta, tri su dana dosta – malo smo se izduvali i prvi put setili svojih žrtava, što je pohvalno, ali je sve ostalo na tome.

Onaj segment koji je govorio o istorijskoj i političkoj kvalifikaciji “Oluje” je indikativan za trenutni status Srbije i manevarski prostor koji nam se otvara. Upadljivo je izostao termin „genocid“ za ono što se dešavalo Srbima u Hrvatskoj, iako je to jedini događaj na prostorima bivše Jugoslavije koji bi se mogao nazvati genocidom po uobičajenoj definiciji ovog pojma (najavljen, planiran, sistematski sproveden, i danas, kroz sprečavanje povratka, dovršen).

Dakle, nazivalo se to i zločinom i najvećim etničkim čišćenjem i pogromom, ali ne i genocidom, a on to jeste bio i to će istorija tako kvalifikovati, kad-tad. Očigledno je i naš „patriotski ispad“ bio umeren i kontrolisan, da se ne zamerimo onim moćnicima koji odlučuju o etiketama i kvalifikacijama zločina na ovom brdovitom Balkanu. Pa ipak, imali smo pomak ka tome da se srpske žrtve ipak pominju, a njihovo stradanje obeležava na državnom nivou. Ako je za neku utehu, tako nešto bi bilo gotovo nemoguće zamisliti u vreme vlasti Tadića i DS.

Nama je najbitnija priča o tome ko je odgovoran za pad Krajine, jer je to ključna istorijska pouka, koja ostaje i za sledeće generacije. U početku se išlo sa pričom o fašisoidnom i antisrpskom režimu Tuđmana, koji je želeo da etnički očisti Hrvatsku i koji je to i učinio. No, ubrzo je iz više medijskih izvora brutalno grunula nova teza, „Milošević je izdao Krajinu“, ili, „Milošević i Tuđman su dogovorili pad Krajine“. Prvo, da se razumemo, nikada nismo bili fanovi pokojnog predsednika Miloševića i ne bismo da mu umanjujemo istorijsku odgovornost za sve što je činio, pa i za tu tragičnu 1995, a evidentno je postojala. Verovatno je mnogo toga rečenog u toj brzo skrojenoj i jednostavnoj presudi i bilo tačno, no mi se istorijskom krivicom ovde nećemo baviti. Želimo da vidimo ko je to i zbog čega odjednom odlučio da gotovo svu krivicu svali na Miloševića.

Kad analiziramo koji su to mediji i koji su to ljudi ovu tezu bučno i agresivno promovisali, dolazimo do toga da su to prozapadni mediji u vlasništvu ili pod kontrolom stranaca i da su to najčešće ljudi koji su poznati kao Zapadni igrači i njihovi agenti uticaja, poput američke N1 televizije ili Nenada Čanka. Zašto bi Zapadni mediji i oni koji su pod njihovim tutorstvom promovisali Miloševića kao „izdajnika Krajine“, koji je to podlo delo učinio posle tajnog „dogovora sa Tuđmanom“. Očigledno je da je Milošević već dve decenije dežurni krivac za sve, pa i za pad Krajine, pa tako ispada zgodan za optužbu o „izdajstvu“. Druga stvar koja se ovim postiže je da se pomalo amnestira i Hrvatska, a potpuno oni koji su im pomogli da skrše nejaki otpor RSK – Amerika i saveznici. Upadljivo nedostaje u toj priči Amerika, koja je dala Hrvatskoj zeleno svetlo i logistiku, a Srbiji oštro pripretila i bombardovanjem. Da li to opravdava Miloševićev režim za tako sramotno ponašanje – pa naravno da ne. No, nije poenta u tome, već da se odgovornost prebaci sa ove strane Drine. Time se okrivljuje država Srbija za propast Krajine, a prema njoj se ogorčuju i izbegli Srbi i svi oni koji su to doživeli traumatično. Poenta je u sledećem: Amerika nema ništa sa tim, Hrvatska je „radila svoj posao“, a Srbija je izdala preko svog predsednika, vlade, vojske i bezbednosnih struktura.

Kakva se opasna i pogubne poruka širi na taj način u javnosti Srbije? Milošević je bio izdajnik i Srbija je izdala Srbe; Srbiju gotovo uvek vode nesposobni i izdajnici; Ne vredi se boriti za Srbiju, zemlju laži obmane i izdaje; To je samo korak, sve vlade posle Miloševića su bile izdajničke i mi ne treba tu državu da poštujemo, a čak nemamo razloga ni da živimo u njoj. Posledica ovakvih teza je širenje defetizma, pad morala, rasulo, kao u ratu, kad vojska ne veruje svojim generalima ili, pak, veruje da će biti ostavljena na cedilu ili nepotrebno žrtvovana.

Zaključci koji mogu da se izvuku iz ovakvih poruka su: ova zemlja je prokleta, ova država je zlo, a mene ništa ne vezuje za nju, ni lojalnost, a ni to da ću u njoj ostati. Neki i svoj otvoreni rad u korist neprijatelja zasnivaju na alibiju, „Milošević nas je izdao“ (“Milošević” zameniti imenom bilo kog srpskog vođe). Ukratko, teza o „Miloševiću kao svesnom izdajniku Krajine“ je antisrpska propaganda, kao i ona „Milošević je novi Hitler“. Ove teze nam kao kukavičije jaje poturaju naši neprijatelji, a mi kad ih prihvatimo, onda se o svom jadu zabavljamo, a oni nam se smeju.

Ono što predstavlja naročiti problem je to što je ovako plasirana propagandna teza o Miloševiću izdajniku, našla plodno tle kod srpskih patriota. Oni su na taj način izmanipulisani (gore je ako su svesni ko gura tu priču i pristaju na to), i njihova energija se usmerava u destruktivnom pravcu unutarsrpskih nadgornjavanja, „ko je kriv“, ili, „ko je gori“. Dok god nasedamo na prividno patriotske priče o „Miloševićevoj izdaji“ ili o nečijoj drugoj (koje u određenoj meri i ima), mi imamo unutrašnje podele i raskole. Zapad odavno podstiče napade na naše lidere sa leve strane da su „diktatori“ i sa desne, da su „izdajnici“. Ta matrica se ponavlja. Mislite o tome.

Izvor Vidovdan, 18. avgust 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u