SAVREMENA HRVATSKA I NjENI IDOLI

LjUBAN KARAN Dešavanja u Vukovaru nisu iznenađenje, nego samo nova drskost razmaženog mezimca Zapada...

LjUBAN KARAN

Dešavanja u Vukovaru nisu iznenađenje, nego samo nova drskost razmaženog mezimca Zapada

Hrvati su brzo zaboravili da su Istočnu Slavoniju, Baranju i Zapadni Srem dobili bez borbe uz samo jedan uslov – da preostalo srpsko stanovništvo puste da mirno živi i obezbede im maksimum ljudskih prava i sloboda. Još se mastilo na Erdutskom sporazumu nije osušilo, kad su počeli problemi Srba iako su, pored hrvatskih obećanja, garant bezbednosti bile Srbija i „međunarodna zajednica“. Hrvatska je dobro znala da tu teritoriju ne može zauzeti vojnom akcijom, nekom novom „Olujom“, jer se graniči sa Srbijom, što znači da bi pomoć bila adekvatna i blagovremena, a gubici Hrvata preveliki i neprihvatljivi.

Srbi u Slavoniji, Baranji i Zapadnom Sremu nisu naivni, i dobro su znali da će biti prevareni. Zato je ideja bila da se to područje brani po svaku cenu i da se u njemu privremeno naseli bar deo srpskog naroda proteran u „Bljesku“ i „Oluji“. Međutim, posle odluke o mirnoj reintegraciji, mnogi Srbi su se odmah iselili u Srbiju i od dobro situiranih ljudi postali sirotinja. Bilo je dosta muke da se pronađe ličnost koja će staviti potpis na Erdutski sporazum o mirnoj reintegraciji u Hrvatsku jer kompetentni predstavnici Srba nisu hteli da ga potpišu. Presudan pritisak na slavonske Srbe izvršio je Slobodan Milošević (pod pritiskom „međunarodne zajednice“), tako da je pronađena „kompetentna ličnost“ u liku Milana Milanovića zvanog Mrgud. On ima još jedan nadimak koji govori o tome šta je radio pre rata. Zovu ga Lubeničar. Danas ima kuću na Dedinju i uspešnu firmu. Hapšen je u slučaju „Duvanske mafije“.

Dvojezične table na javnim ustanovama u Vukovaru, kao simboličan prikaz manjinskih prava Srba, nisu nikad prenoćile na zidu. Ostrašćeni fanatici su ih sa leđa svojih saboraca teatralno lomili čekićima, čak i na zgradi policije. To je stvaralo jezivu sliku kod preostalih Srba ne samo u Vukovaru nego u celoj Hrvatskoj, jer se dobro znalo da pod istim čekićima sutra mogu da pucaju srpske glave. Tako su ove bezazlene table, umesto da, kao simbol, posluže vraćanju osećaja sigurnosti postale sredstvo daljeg zastrašivanja i još većeg pritiska na Srbe. Stvorio se osećaj životne ugroženosti, potpune nesigurnosti i bespomoćnosti. Sami nemaju snagu da se odbrane, a nemaju nikakvu zaštitu države, što naravno podstiče dalje iseljavanje.

SPISAK LAŽI I PREVARA
„Međunarodna zajednica“ ćuti iako je bila nekakav garant bezbednosti srpskog stanovništva na tom području? Ko zna koji put, Hrvatima je sve dozvoljeno, pa i ono što direktno zadire u osnovna ljudska prava i slobode, toliko neprikosnovene u EU, gde se Hrvatska sada nalazi. Hrvatska je svoju politiku prema Srbima i Srbiji prilagodila novim okolnostima i drsko koristi prednost članstva u Evropskoj uniji i NATO. Utisak je da je Srbija ponovo zatečena, iznenađena i da nema adekvatan odgovor. Diplomatske protestne note su sve što može da se uradi, a na njih Hrvatska ne reaguje jer joj više dobrosusedski odnosi sa Srbijom ne znače ništa, a Srbiji su neophodni na putu kojim je krenula. Srbija je učinila sve kako bi Hrvatska ušla u EU, uz obećanje da će se Hrvatska ponašati isto tako prema Srbiji. Sva sporna pitanja privremeno su gurnuta pod tepih – i pitanje izbeglica, i njihove imovine, pogranična pitanja, ljudska prava Srba u Hrvatskoj i sve ostalo.

vukovarcirilica05Naravno da su Hrvati dali lažno obećanje ali koga je to više iznenađuje? To je postalo standardno ponašanje jer hrvatska politika prema Srbiji i Srbima nije ništa drugo nego spisak laži, prevara i iznenađenja. Hrvati su najzad i zvanično ukinuli dvojezične table i ćirilicu u Vukovaru, što je samo još jedna drska provokacija kao deo državnog projekta iseljavanja preostalih Srba i završne faze etničkog čišćenja. Istovremeno, to je više poraz međunarodnog prava nego neko lokalno pitanje. Jer kako objasniti preostalim Srbima da je normalno živeti u stalnom strahu? Da je normalno da zvanična vlast neslužbeno sugeriše Srbima iz Vukovara i okoline da se sklone na nekoliko dana sa tog područja u vreme održavanja „prosvjeda“ i „mimohoda“ bojovnika u dan sećanja na hrvatske žrtve u Vukovaru? Srbi tada privremeno moraju da se isele iz vlastitog grada? Niko ne može da ih zaštiti jer nema adekvatne zaštite od ostrašćene mržnje.

Ako se neko pita odakle tolika ostrašćenost i mržnja, treba da zna da su više od 60 godina unazad idoli mladih Hrvata ličnosti koje su počinile zločine ili se bar dokazale u mržnji prema Srbima. Dešavanja na stadionima i koncertima u Hrvatskoj zaslužuju ne samo pažnju nego ozbiljno istraživanje. Skandiranje „Ubij Srbina“, fašistički (ustvari ustaški) pozdrav i fašistički (ustaški) dekor postali su suviše česta i masovna pojava, i ne mogu se više posmatrati kao pojedinačni ekscesi. Tako, hteli ne hteli, moramo se upitati gde su koreni tog zla, šta je izvor i šta to pothranjuje fanatičnu mržnju prema Srbima, koja traje više od 60 godina unazad.

Kako je moguće da Hrvatima ne smeta kukasti krst na Poljudu i zašto mirno gledaju utakmicu dok se ceo svet zgražava? Ako zagrebemo u srž problema, videćemo da tu nema ništa čudno i da je to za Hrvatsku normalna situacija i raspoloženje. Kao i drugde u svetu, i mladi Hrvati imaju svoje idole koji su im uzor u svemu i koje nastoje kopirati i dostići. Upravo u tome je stvar – ko su idoli mladih Hrvata i koliko u tome, što aktivno, što prećutno, učestvuje hrvatska vlast, bez obzira ko je na vlasti. Ako hrvatska mladost bude i dalje kopirala takve idole, onda se preostalim Srbima u Hrvatskoj ne piše dobro, ne piše se dobro srpsko-hrvatskim međudržavnim odnosima a u krajnjoj liniji ni Hrvatskoj.

IDOLI SA KAMOM
Kad je u celom svetu Če Gevara postao simbol borbe za slobodu i pravdu i idol mladih, čija slika se rado nosila na majicama, u Hrvatskoj toga nije bilo. Mladi Hrvati imaju svoje idole kojih se ne odriču. Dva idola su domovinska: jedan iz „Prvog domovinskog rata“, kako se u neslužbenoj Hrvatskoj sve češće naziva stvaranje Pavelićeve NDH, drugi iz „Drugog domovinskog rata“, kako se neslužbeno naziva stvaranje sadašnje Hrvatske. Prvi idol je ustaški pukovnik a zatim „krilnik“ (najveći čin u ustaškoj vojsci) i „vitez“ Jure Francetić, a drugi idol je, naravno, general HV Ante Gotovina. Ne bi tu bilo ništa sporno da se ne radi o ratnim zločincima, koji su teške zločine počinili nad srpskim civilima, svaki u svoje vreme, svaki u svom „domovinskom ratu“. Treći idol je estradni – Marko Perković Tompson, a četvrti je duhovni – nadbiskup Alojzije Stepinac, koji još nije zvanično proglašen za sveca, ali u Hrvatskoj on to odavno jeste. S obzirom na položaj i značaj katoličke crkve u hrvatskom društvu i broj vernika, Stepinac kao idol itekako je značajan u razmišljanju i ponašanju mladih Hrvata.

ustasehisterija01Iako je bilo za očekivati da će po završetku Drugog svetskog rata, kada su detaljno istraženi i dokumentovani monstruozni zločini nad civilnim srpskim stanovništvom Francetićeve Crne legije, hrvatski narod shvatiti o kakvom se zločincu radi, to se nije dogodilo. O Francetiću i njegovim krvavim saborcima, pre svega Rafaelu Bobanu, ispredale su se i prepričavale neverovatne priče, koje su redovno kretale iz Zapadne Hercegovine a kasnije se širile na celu Hrvatsku. U tim pričama isticana je njihova hrabrost, junački podvizi u borbi, drugarstvo, solidarnost, odanost, požrtvovanje i, nećete verovati, humanost? Priče su išle od usta do usta, u poverljivim krugovima i tako dobijale na svojoj uverljivosti. O Francetiću i njegovoj Crnoj legiji tajno su pevane pesme. Tako je pesma Evo zore, evo dana, evo Jure i Bobana postala jedna od najpopularnijih pesama u Hrvatskoj iako je to neslužbena ustaška himna. Decenijama traje dilema da li Hrvati stvarno ne znaju istinu i smatraju da su zločini Francetića i njegove regimente izmišljotina i komunistička propaganda ili, prosto rečeno, zločine nad Srbima prihvataju kao nešto normalno, nešto što se moralo učiniti u interesu Hrvatske i Hrvata? Skandiranja i grafiti „Ubij Srbina“ razjašnjavaju ovu dilemu. Hrvati prihvataju zločin nad Srbima i oni koji skandiraju su spremni i lično da ga izvrše jer to su radili i njihovi idoli. Hajde onda da vidimo ko su idoli današnje hrvatske mladeži

JURAJ FRANCETIĆ: „TRIO“ PRE „OLUJE“
Juraj – Jure Francetić rođen je 1912. u selu Prozor kod Otočca. Kao student emigrirao je iz Kraljevine Jugoslavije i pridružio se ustaškom pokretu, koji je bio dobro organizovan u Italiji, Austiji i Mađarkoj. Bio je jedan rukovodilaca logora za obuku ustaških terorista u logoru Janka Pusti u Mađarskoj. Nakon uspostavljanja NDH Pavelić ga imenuje za ustaškog poverenika za Bosnu tako da je u Sarajevu uspostavljao ustašku vlast i formirao Crnu legiju kao elitnu ustašku jedinicu spremnu na svaki zločin.

jurefranceticTeško je pobrojati teške zločine koje je sa ovom jedinicom učinio prema Srbima i Jevrejima u BiH. Lično je saslušavao viđenije Srbe i Jevreje i naređivao koga treba ubiti. Iako je poginuo već 1942. godine, ostao je upamćen kao jedan od najtežih ratnih zločinaca, ali zato daleko najpopularniji u ustaškom pokretu, prava legenda i idol. Kao živa legenda bio je u probranoj zvaničnoj delegaciji sa Pavelićem u poseti Hitleru. Sa Pavelićem je obišao i 369. ustašku pukovniju, koja se, zajedno sa Nemcima, borila protiv Rusa u Staljingradu. Poginuo je tako što su partizani oštetili avion kojim je sa pilotom leteo ka Gospiću. U rejonu Slunja je zarobljen, ali su ga lokalni seljaci izboli vilama, tako da je od tih rana kasnije umro.

Odmah po uspostavljanju NDH, u aprilu 1941. u Sarajevu je osnovana jedinica pod nazivom Sarajevski ustaški logor, kojom je komadovao logornik Sarajeva Bećir Lokmić. U septembru 1941. Bećir Lokmić je poginuo i na njegovo mesto dolazi Jure Francetić. To je početak formiranja Crne legije. Ko je sačinjavao ovu jedinicu objašnjava hrvatski političar Ivan Šibl u svom ratnom dnevniku koji je vodio kao partizanski borac: „Pripadnici Crne legije bili su primitivni gorštaci zaluđeni od katoličkih popova i kasnije korumpirani pljačkom i pokoljima. Za vreme borbe uvek su pijani. Oko vrata nose križiće a u novčanicima svete sličice“. Ubistva, zatvaranja i masovne deportacije Srba i Jevreja iz Sarajeva bili su prvi zločini ove jedinice, da bi se kasnije proširili na celu BiH. Samo tokom jedne „akcije“ ubijeno je 70 srpskih civila na Alipašinom mostu u Sarajevu, a takvih akcija je bilo svakog dana. Ipak, najteže zločine Jure Francetić i Crna legija počinili su prema srpskom i jevrejskom stanovništvu tokom združene nemačko-italijansko-hrvatske vojne operacije „Trio“, kojom je komandovao nemački general Paul Bader. Uloga Francetićeve Crne legije u združenoj fašističkoj vojnoj operaciji pod kodnim nazivom „Trio“ inspirisala je kreatore vojne operacije „Oluja“.

Operacija je dobila takvo ime jer su u njoj učestvovale vojske tri države. Realizovana je od 8. aprila do 14. juna 1942. godine. Dok je zvanični cilj operacije bio uništenje partizanskih i četničkih jednica u BiH, Pavelićeva Hrvatska je imala sasvim drugačije tajne planove u ovoj operaciji, realizovanoj uglavnom preko Crne legije kao elitne jedinice. Francetiću i Crnoj legiji politički vrh NDH postavio je dva osnovna zadatka:

1. Izbiti na reku Drinu i uspostaviti i utvrditi granice NDH sa Srbijom na Drini;

2. Etnički očistiti srpsko stanovništvo na zauzetoj teritoriji, posebno u Podrinju kako bi širok pogranični pojas naseljavali samo Hrvati i Muslimani.

Nakon etničkog čišćenja i nestanka prekodrinskih Srba granica na Drini bi izgledala kao „prirodno razgraničenje“ tadašnje NDH sa Srbijom. Da bi pred Italijanima i Nemcima zamaskirali etničko čišćenje Srba u BiH, pripadnici Crne legije su to nazivali „Odmazda“, po uzoru na nemačke likvidacije talaca. Nije se radilo ni o kakvoj odmazdi jer ustaše nisu ubijale „sto za jednog“ kao Nemci, nego sve koje su zarobili bez obzira na pol i starost. Tako su Hrvati poremetili plansko odvijanje pojedinih faza operacije „Trio“ po vremenu i prostoru u nastojanju da ovladaju kompletnom teritorijom NDH u granicama koje su dogovorili sa svojim fašističkim saveznicima. Omeli su realizaciju zvaničnog cilja operacije jer „neprijatelj“ nije uništen, i tako naljutili pedantne Nemce. Međutim, Crna legija je u potpunosti realizovali svoje tajne ciljeve: uspostavljanje granice NDH na Drini i etničko čišćenje Srba.

IZLAZAK NA DRINU
U operaciji „Trio“ ustaška Crna legija gonila je pred sobom nepregledne kolone zbegova Srba iz Sarajeva, Olova, Kladnja, Han Pijeska, sa Romanije, Sokoca, iz Rogatice i sa Borika. Vrlo slično situaciji kada su hrvatske vojne jedinice pod komandom generala Ante Gotovine u „Drugom domovinskom ratu“ pred sobom gonile reke srpskih izbeglica iz RS Krajine. Sličnost je frapantna. I kako sada hrvatskoj omladini objasniti da je Crna legija zločinačka formacija, a Ante Gotovina i drugi hrvatski „junaci“ iz „Oluje“ nisu. Naravno da tu nema velike razlike, pa su ih narod, omladina posebno, prihvatili kao svoje junake i idole. Nikakva dokumenta i nikakve slike zločina ne mogu više pomutiti predivnu sliku o njima, kako o Francetiću, tako i o Gotovini. Štaviše, ako su njihovi idoli ubijali i proganjali Srbe, onda to tako treba da se radi, i sami su spremni da učestvuju u nečemu sličnom. Zato ne čude pokliči „ubij Srbina“ i nastavak progona preostalih Srba u Hrvatskoj. Koga onda u Hrvatskoj interesuje ono što su neki autori o Crnoj legiji napisali i sledeće:

ustasetrio„Ova ustaška jedinica je postala poznata po velikom broju stravičnih zverstava koje su počinili u čitavoj BiH, posebno u Istočnoj Bosni. Teško da se zločini i ustaška iživljavanja koje su ustaše iz Crne legije činili nad Srbima mogu uprediti sa bilo čim, jer su toliko strašni, neverovatno brutalni i krajnje sadistički da je teško naći sličan primer u istoriji ratovanja i užas u koji je danas teško poverovati“.

Redovna procedura „Odmazde“ je bila: srpsko stanovništvo pobiti, imovinu opljačkati a selo zapaliti. Prava eksplozija zločina dogodila se na Drini, gde su ustaše u završnoj fazi operacije „Trio“ sustigle izbegličke kolone Srba. Svi oni koji nisu mogli preplivati Drinu a to su uglavnom bili starci, žene i deca, masovno su i svirepo pobijeni. Samo na dva mesta, u Miloševićima i Starom Brodu, ubijeno je 6.000 Srba. Ove zločine na Drini opisao je Momir Krsmanović u svojoj knjizi Teče krvava Drina i grupa autora u knjizi Zaboravljeni zločin – Stari Brod. Zbog samovolje i teških zločina u operaciji „Trio“ nemačka komanda je tražila od Pavelića da smeni Francetića, ali to se nije dogodilo. Pavelić ga je čak i unapredio za komandanta svih ustaških jedinica u BiH. Ni Hitler nije imao ništa protiv zločina Francetića, jer ga je posmrtno odlikovao „gvozdenim krstom“.

Za vreme i nakon „Drugog domovinskog rata“ popularnost Jure Francetića je naglo porasla jer su se priče o njemu i njegovoj legiji prenosile javno, preko medija. Za vreme Drugog svetskog rata, nakon pogibije ovog zločinca, samo jedna pukovnija je nosila njegovo ime: 7. domobranska pješačka pukovnija viteza „Jure Francetića“. Tokom „Drugog domovinskog rata“ bilo ih je mnogo više: Jedinica HVO iz Gospića bila je 19. bojna „Vitez Francetić“; brigada iz Zenice „Jure Francetić“, koja je preimenovana u 44. samostalnu domobransku bojnu „Jure Francetić“; 13. bojna HOS „Jure vitez Francetić“ iz Tomislavgrada; a jedinica HOS iz Splita nosila je ime Francetićevog zamenika – 9. bojna „Rafael vitez Boban“. Ne treba objašnjavati da su jedinice HVO samo formalno bile pod komandom vojske BiH i da se njima rukovodilo iz Zagreba. U mnogim gradovima u BiH neke ulice i danas nose ime ovog zlotvora.

Malobrojni su Hrvati kojima je zasmetala medijska promocija Francetića i njegovih zločinaca, ali ipak postoje. Tako, na primer, nekakvo udruženje građana Hrvatska građanska akcija protestuje u januaru 2013. godine i traži smene na HRT zbog veličanja zločinaca. U njihovom saopštenju između ostalog piše: „TV kalendar je 27. decembra prošle godine pokušao da nauči gledaoce i našu decu da Jure Francetić nije bio jedan od ratnih zločinaca, već „legendarni borac“ koji je izbio na Drinu… Apsurdno je da je takav iskrivljen prikaz ratnog ustaškog zločinca i koljača Jure Francetića izašao u 21. stoljeću s javne televizije“. Tako vlast u Hrvatskoj, umesto da raskrinka Juru Francetića, koji se zove ratni zločinac jer teža reč ne postoji, dopušta da se on i dalje veliča kao idol mladih.

ANTE GOTOVINA: NASLEDNIK IZ LEGIJE
Drugi neprikosnoveni idol mladih u Hrvatskoj postao je Ante Gotovina, „junak“ iz vojne operacije „Oluja“ u „Drugom domovinskom ratu“. Ova operacija je vrlo slična delu vojne operacije „Trio“, koji je izvela Crna legija u Drugom svetskom ratu. Ako se gleda samo deo operacije „Trio“, sličnost sa „Olujom“ je neverovatna. Čak bi se mogao izvesti zaključak da je „Oluja“ kopija onog što je radila Crna legija u operaciji „Trio“. I u jednom i u drugom slučaju postavljeni su identični ciljevi: ovladavanje „teritorijom Hrvatske“ u granicama koje su sami ili sa svojim saveznicima odredili; vojno utvrđivanje granica; i etničko čišćenje Srba sa silom zauzetog prostora na kome su većinski živeli Srbi. Sličnost je i u tome što je Crnoj legiji prilikom etničkog čišćenja Srba u BiH pomagala lokalna Muslimanska milicija, dok je u „Oluji“ Hrvatskoj vojsci pomagao muslimanski 5. korpus Atifa Dudakovića kako bi etnički očistili Srbe iz RS Krajine. Jedina razlika je u tome što je Crna legija etnički čistila Srbe iz BiH pretežno fizičkim uništenjem – ubijanjem a „Oluja“ je etnički čistila Srbe iz Krajine pretežno proterivanjem u Srbiju iako se nisu libili ubistava. I u jednoj i u drugoj operaciji cilj etničkog čišćenja je potpuno postignut jer nakon operaciji „Trio“ Srbi nisu mogli da se vrate u BiH jer su bili pobijeni, a nakon operacije „Oluja“ Srbima jednostavno nije dozvoljeno da se vrate jer je to bio državni projekat nove Hrvatske. Zato su Hrvati zbunjeni jer vide veliku sličnost između Ante Gotovine i Jure Francetića i ne mogu da prihvate da jedan može biti idol i junak prihvaćen i od zvanične hrvatske vlasti a drugi ne može?

antegotovina 228659S1Gotovina je rođen 1955. u mestu Tkon na ostrvu Pašman kod Zadra. Sa 17 godina života napustio je školu a sa nepunih 19 pridružio se francuskoj Legiji stranaca. Služio je u padobransko-diverzantskom puku, koji je vojno intervenisao u Džibutiju, Čadu, Zairu i Obali Slonovače. Po izlasku iz Legije dobio je francusko državljanstvo i radio kao vojni instruktor u Gvatemali, Kolumbiji i Paragvaju. U Francuskoj je tri puta osuđivan za krivična dela pljačke, otmice i iznude. U Hrvatsku se vratio 1991. i odmah je postavljen za komandanta 1. gardijske brigade, u čijem sastavu je zloglasna bojna Crne mambe. Zbog ratnih zločina u „Oluji“ i nakon nje Haški tribunal je za njim raspisao poternicu. Uhapšen je na Kanarskim ostrvima i osuđen zbog ubistava, progona, pljačke i deportacije srpskih civila u opštinama Šibenik, Zadar, Knin, Benkovac, Obrovac, Sinj, Gračac, Korenica, Gospić, Donji Lapac i Drniš. Lično je odgovoran za smrt najmanje 150 i progon najmanje 150.000 Srba. Osuđen je na 24 godine zatvora, ali je u ponovljenom postupku oslobođen svih optužbi, i sada živi u Hrvatskoj kao nevin građanin.

Sasvim je moguće da sam Gotovina nije svestan zla koje je uradio. Kompletno njegovo držanje, smirenost, smernost, duhovnost i spremnost na dogovor, upravo na to ukazuju. On je kao golobradi mladić otišao od kuće i već sa nepunih 19 godina života bio je pripadnik francuske Legije stranaca. Ubijanje u prljavim ratovima bio je njegov redovni posao, zanat. Ubistva, mučenja i progon civila bili su odobreni i planski, kao deo taktike zastrašivanja naroda i suzbijanja pobuna u zemljama gde su intervenisali. Naravno da je tako mlad mogao potpuno izgubiti kriterijume šta je dobro a šta loše i da na zločine gleda kao na nešto dobro i korisno. Nije on jedini kome se to dogodilo jer se to dogodi svim legionarima koji pristanu da ubijaju za novac i tako postaju „psi rata“. Nedavno je jedan francuski general, dugogodišnji komandnt Legije stranaca nakon penzionisanja napisao knjigu o operacijama i ratnim akcijama Legije. Frapirao je francusku javnost detaljnim opisima ubijanja i mučenja civila i zarobljenika jer je to prikazivao kao sasvim normalnu stvar i deo redovnog vojničkog posla koji jeste neprijatan ali se ne može izbeći nego se mora uraditi. General je imao toliko iskrivljenu sliku i predstavu o onome što je radio da je bio ubeđen kako je radio nešto dobro. Očekivao je pohvale, a ne osudu javnosti. Verovatmno se tako nešto događa i u glavi generala Gotovine kada su u pitanju zločini prema Srbima počinjeni u „Oluji“ i nakon nje. On na njih gleda kao na normalan vojnički posao, koji je, kako sam smatra, dobro uradio i koji je morao da se uradi.

Šta je to na našim balkanskim prostorima tokom građanskih ratova izbacilo u prvi plan pripadnike Legije stranaca, koji su kao „psi rata“ osetli odličnu priliku za zaradu i afirmaciju. Posebno su visoko kotirali u Hrvatskoj. Zašto su legionari koji u francuskoj Legiji stranaca (kao stranci) nisu mogli napredovati više od podoficira kod nas na Balkanu ekspresno su postajali generali, i to pored školovanih oficira JNA. Razlog je sasvim prost. Oficiri JNA nisu za to obučavani i nisu mogli da se snađu u prljavim građanskim ratovima, dok je to bio idealan ambijent za legionare. Oni su upravo za to i samo za to obučavani, a oficire JNA, koji su se gnušali njihovih metoda, proglašavali su za nesposobne i neobučene. Legionari su svoj dolazak na naša ratišta prikazivali kao patriotizam i kao „zov domovine“, ali to nije tačno. Moto Legije je: „Legio Patria Nostra“ (Legija je naša domovina), i to je stvarno tako. Legija je neraskidivo bratstvo i veze među legionarima su veoma jake. Tako, ako se po izlasku iz Legije nađu na suprotnim stranama frontova, kodeks ih obavezuje da jedni drugima pomognu. Veza među njima je jača od neprijateljstva u ratu u kome su se trenutno zatekli.

STEPINAC I TOMPSON: VERA I KULTURA
Treći idol mladih Hrvata je estradni. To je kontroverzni pevač Marko Perković Tompson. Ali šta reći o njemu? On nikavu biografiju i nema. Moglo bi se reći da je po zanimanju više srbomrzac nego pevač. Slavu nije stekao kvalitetom svoje muzike, nego frapantnim tekstovima svojih pesama i šokantnim ustaškim i fašističkim dekorom svojih koncerata, otvorenim propagiranjem ustaške ideologije i veličanjem ustaških koljača i zločinaca, javno, na koncertima u prisustvu desetina hiljada ljudi. Koncerti mu počinju i završavaju ustaškim (fašističkim) dizanjem ruke i pozdravom „za dom spremni“ a antisrpska histerija redovno je prisutan sastavni deo predstave. Umesto da se ustaško divljanje i euforija iz godine u godinu smanjuju, oni se pojačavaju, tako da su vrhunac dostigli nedavnim koncertom u Kninu. Topson nije počinio ratne zločine, ali ih je nesumnjivo podsticao. Poruke njegovih pesama apsolutno su antisrpske i podstiču na dalji progon Srba u Hrvatskoj. Moglo bi se reći da je njegova uloga kao idola mladih Hrvata više usmerena na to da se prethodni idoli, koji su ratni zločinci i koji su do ramena uprljali ruke srpskom krvlju, ne zaborave nego i dalje uporno slave i veličaju.

tompsonustasaČetvrti idol Hrvata je nadbiskup Alojzije Stepinac, koji bi uskoro odlukom Vatikana mogao postati „blaženi“. Hrvati i ne čekaju zvanično proglašenje jer je Stepinac za njih odavno svetac. Nimalo im ne smeta što je duboko kompromitovan svojim vezama sa ustaškim pokretom i glavešinama. Ne smeta im što je odgovoran za brojna nasilna pokrštavanja Srba u Pavelićevoj NDH. Grupna pokrštavanja su se uklapala u tadašnju zvaničnu ustašku politiku da trećinu Srba treba pokrstiti. Srbi su pristajali na prevođenje u katoličku veru jer je to bio jedini način da spasu sebe i porodicu. Naravno da su takva pokrštavanja, i pored pristanka Srba, bila prisilna jer je alternativa bila neko od masovnih stratišta. Ni takve postupke nadbiskupa Stepinca i katoličke crkve Hrvati nikada nisu osudili, pa tako i danas na pokrštavanje gledaju kao na nešto dobro i korisno. Zato pokrštavanja Srba u Hrvatskoj traju sve vreme od „Oluje“ do danas. Doduše ne grupna pokrštavanja, kao što se dešavalo u NDH, nego pojedinačna ali konstantna, tiha i sakrivena od očiju javnosti. Broj pokrštenih Srba je tajna koju čuvaju i katolička crkva i hrvatska država jer ukazuje na to koliko su Srbi u Hrvatskoj stvarno ugroženi, pa donose tako drastične odluke samo da bi obezbedili mir i sigurnost svojim porodicama. Kako onda objasniti hrvatskoj naciji da je Stepinac negativna istorijska ličnost kada se ono što se dešavalo u njegovo vreme dešava i danas?

Nova okolnost u srpsko-hrvatskim odnosima jeste beskompromisna odluka Vlade Srbije da prvi put u istoriji o zločinima nad Srbima počinjenim u ime bivših i sadašnje države Hrvatske govori javno, jasno, bez ustezanja i prikrivanja. Da dostojanstveno i javno oda počast srpskim žrtvama i jasno kaže ko je zločine počinio, ko ih je i zašto prikrivao i ko ih minimizira i prikriva danas. Zbog naopako postavljenog sistema vrednosti u Hrvatskoj, to je jedini način da se neki hrvatski idoli raskrinkaju i javno osude, ako ne u Hrvatskoj, a ono u Evropi i svetu. Tako je za očekivati, kada to već ne može uraditi Srbija, da neko od svetskih moćnika izvrši pritisak na hrvatsku državu i natera je da ispred nekih svojih istorijskih ličnosti stavi negativni predznak. Nije to nemoguće. Hrvatska jeste miljenica Zapada, ali sve ima svoje granice. Neće to biti lako jer su Hrvati u euforiji, pogrešno ubeđeni da su vodili odbrambeni rat i da se u odbrambenom ratu ne mogu učiniti zločini. Neće biti ni teško jer je u pitanju potpuno jasna i neoboriva istina o zločinima, zločincima i njihovim nevinim žrtvama koja mora da dopre do svesti svakog normalnog čoveka.

Politika
Pratite nas na YouTube-u