ZAŠTO SAD GURAJU KIJEV U NOVI RAT?

DUŠAN PROROKOVIĆ Čemu sukob koji im nikako ne može doneti pobedu? Izgleda da je...

DUŠAN PROROKOVIĆ

Čemu sukob koji im nikako ne može doneti pobedu?

Izgleda da je Džejn Psaki dobila dostojnu zamenu. Biserne izjave u ime Stejt dipartmenta počeo je da daje i novi portparol Džon Kirbi. Na redovnom brifingu za američke novinare i strane dopisnike povodom stanja u Ukrajini dao je zanimljivo viđenje: ukrajinska armija je „prinuđena da otvori vatru“, pa zato oni „krše primirje radi samoodbrane“. Ako je tačno to što Kirbi govori, onda snage Novorusije krše primirje. A ako je jednostrano prekršen sporazum o primirju, onda više ne važi, obnavlja se oružani sukob. Ali, eto, on je ustanovio novu formulaciju: kršenje primirja radi samoodbrane.

Međutim, pravi problem se nalazi u tome što je čak i u izveštajima kijevskih medija teško pronaći dokaze o ozbiljnijem kršenju primirja snaga Donjecke i Luganske narodne republike. Tu i tamo ima puškaranja, pregrupisavanja manjih pešadijskih jedinica i izviđačko-obaveštajnih akcija (ukrajinske snage su u poslednjih dana uspešno omele nekoliko pokušaja izviđanja), ali ništa više od toga. Sa druge strane, Kijev je do sredine avgusta uputio ka liniji razdvajanja oko 65.000 vojnika. Kako ih je skupio i kakav je voljni faktor kod njih, to je drugo pitanje. Takođe, u oblast iz koje je, prema Minskom sporazumu, trebalo da se povuče sva teška artiljerija ponovo se vraćaju rakete kratkog dometa „Točka-U“ i višecevni bacači raketa „Grad“. Edvard Basurin, zamenik načelnika štaba Armije DNR, upozorava da je na aerodrom kod Mariupolja ukrajinska armija prebacila i gotovo sve što joj je ostalo od vazduhoplovnih snaga udarne taktičke avijacije. Pored toga, noćna bombardovanja mesta oko Donjecka i Luganska su sve učestalija. Tokom posete Krimu, Vladimir Putin je upozorio da „Rusija ima podatke kako ukrajinska armija koncentriše snage u Donbasu, uključujući vojnu tehniku“. Čak i letimičan pregled ukrajinskih medija pokazuje da je nova vojna akcija blizu. Sve što se dešava treba da isprovocira snage Novorusije da uzvrate, a onda da se iskonstruiše povod za početak nove velike ofanzive. Ne radi se, dakle, kako reče Kirbi, o „kršenju primirja radi samoodbrane“, već o pripremama nove velike akcije. A, zahvaljujući izjavi portparola Stejt dipartmenta, jasno je i da je Kijev dobio zeleno svetlo za tu akciju od Vašingtona.

GURANjE RUSIJE SA BLISKOG ISTOKA
Ovo je i ključna stvar. Bez tog odobrenja u Kijevu više nikome ne bi padalo napamet da se upušta u novi sukob. Osim šačici avanturista iz ekstremističkih organizacija kojima je rat postao unosan biznis. Ako se uzmu u obzir ukupne prilike u Ukrajini, zaključak kako Kijev nije spreman na novi krug oružane konfrontacije nameće se sam po sebi. Ukrajina više nije zemlja pred potpunim kolapsom, ona ga je već doživela. Budžet se sporo ili nikako puni, javni dug raste, otvoreno je pitanje energetske bezbednosti, socijalni ambijent je gori iz meseca u mesec, institucionalno-birokratski aparat je delimično blokiran, vojne snage su demotivisane (najveći broj dezertera je pobegao u „neprijateljsku“ Rusiju) a povrh svega na ovoj nekada velikoj zemlji ponosnih ljudi sprovodi se politički eksperiment in vivo: na neke od čelnih pozicija u državi se dovode stranci. Posebno je zanimljiv slučaj bivšeg gruzijskog predsednika Mihaila Sakašvilija, koji je danas gubernator Odeske oblasti!? Sa druge strane, snage Novorusije su tokom meseci primirja dobile mogućnost za reorganizaciju (danas verovatno imaju preko 40.000 pripadnika), utvrđivanje položaja i naoružavanje, pošto je granica ka Rusiji faktički bez ikakve kontrole. Prema sadašnjem odnosu snaga, Kijev bi u najboljem slučaju mogao da izvuče nerešeno. Da se učvrsti postojeća linija razgraničenja. Zbog toga je i ključno pitanje: zašto SAD guraju Kijev u novi sukob? Čemu rat koji im ne donosi pobedu.

ukrajinavojska07Nekoliko odgovora se može potražiti na postavljeno pitanje. Prvo, moguće je da SAD žele da nametnu novi „domaći zadatak“ Rusiji u Ukrajini kako bi smanjile pozornost i angažovanost Moskve na Bliskom istoku. Poslednjih nedelja Rusija je sve aktivnija u Siriji, pa Bašar Asad može da računa na opipljivu pomoć; susret Sergeja Lavrova sa kolegom iz Saudijske Arabije otvorio je manevarski prostor za pregovore sa Rijadom oko usaglašavanja stavova u teškoj bliskoistočnoj krizi; uloga Rusije u postizanju sporazuma sa Iranom je bila velika, a upravo se realizuje i davno potpisan ugovor o isporuci sistema S-300 Teheranu. Pored toga, treba dodati i da je nova garnitura učinila prilično na stabilizaciji Egipta te da je za zapadne saveznike otvoren novi front u Jemenu, koji će dugo trajati i puno ih koštati. Novom radikalizacijom u Ukrajini i faktičkim miniranjem Minskog sporazuma pokušava se sa uvlačenjem Rusije u višemesečnu krizu, zbog čega će Moskva manje pažnje obraćati na druge delove sveta. Deo ovog paketa su i moguće provokacije na Krimu, na šta je već upozoreno sa nekoliko strana (teroristički napadi, povremeni napadi ukrajinskih paravojnih formacija u graničnoj oblasti, pokušaji radikalizacije Tatara itd.).

DA LI SE SAD REŠAVAJU POROŠENKA?
Ipak, sve to će teško doneti neku korist Porošenku. Niti će akcije Vašingtona vratiti ukrajinsku vojsku u Donjeck i Lugansk, niti će se sumorne prilike u Kijevu popraviti. Zbog toga treba razmotriti još neke mogućnosti. Druga mogućnost je, da na ovakav način SAD odustaju od donjecko-luganske teritorije. O tome je prethodnih dana već govorio američki ekspert za postsovjetski prostor Stiven Koen: „Moguće je da ideja odvajanja Donbasa od Ukrajine više nekim političarima u Kijevu i Vašingtonu i ne izgleda neverovatnom i nemogućom kao dosad. Razmišljaju u stilu: ne bi li bilo najjednostavnije da se Ukrajina – koja bi bila u NATO ili saveznica NATO – naprosto oslobodi Donbasa. Jer tamo živi mnogo Rusa, a ekonomija tog regiona oduvek je bila povezana sa Rusijom“. Ovo bi bilo sprovođenje strategije „kontrole štete“. Da se Kijev odrekne Donjecka i Luganska, a da sačuva ostatak teritorije. Otuda i Sakašvili u Odesi, u kojoj je, prema poslednjem popisu, ruskojezičkog stanovništva bilo otprilike koliko i u Donbasu. Nastavak agonije otvara mogućnost radikalizacije stanja u ionako nestabilnim regionima Odese, Harkova, Zaporožja i Dnjepropetrovska, i možda je rešenje da se „donbaska gangrena“ reši amputacijom. U prilog ovim razmišljanjima idu i sve češći protesti niza evropskih političara zbog postavljanja EU u ukrajinskoj krizi. Evropa plaća veliku cenu svega. Zbog čega? Koga u Parizu interesuje kome pripada Krim kada njima već uveliko gori na njihovoj teritoriji? Kako se budu bližili izbori u ključnim državama EU, ovo će postajati sve aktuelnije pitanje.

ukrajinaputinlutkaTreća opcija je da su u Vašingtonu rešili da se ratosiljaju Porošenka i njegovog okruženja. Oni su već odavno potrošeni, a smena aktuelnog predsednika i jedna „blic-kriza“, koja bi rezultovala novim izborima, omogućila bi „otvaranje ventila“ u Ukrajini i smanjivanje tenzija u društvu. Tako bi se kupilo vreme, barem za naredne dve-tri godine. Okidač za smenu Porošenka bilo bi i izvlačenje „nerešenog rezultata“ u novom krugu sukobljavanja na istoku zemlje. Na kraju, jedna od mogućnosti i da se radi o kombinaciji tri prethodno iznete opcije. Kako se stvari na terenu budu odvijale, tako će se i Vašington postavljati. U svakom slučaju, Ukrajina iz pokretanja nove vojne akcije ne može izvući nikakvu korist. Političari iz Kijeva su stavili svoju u sudbinu zemlje u ruke Vašingtona i sada su samo „korisni idioti“ u velikoj geopolitičkoj igri koju SAD igraju na „evroazijskom rimlendu“, od istočne Evrope, preko Bliskog istoka, do Srednje Azije. A, što se američkih stratega tiče, u prethodnim pokušajima vojnog rešavanja pitanja Donbasa potpuno su pogrešno proračunali jednu nepoznatu: rusko postavljanje u krizi. Zato su od otvaranja ukrajinske krize preživeli tri neprijatna poraza. Prvi se ticao referenduma na Krimu, drugi „čišćenja“ teritorija DNR i LNR od ukrajinskih snaga i potpunog saobraćajnog povezivanja sa Rusijom, a treći uništavanja dobrog dela ukrajinskih snaga kod Debaljceva. Svaki od ovih poraza je pogoršavao ukupne prilike u Ukrajini i dovodio do naglog porasta napetosti u Kijevu. Ako dožive i četvrti poraz, pitanje je kako će se sve odraziti na celu Ukrajinu. Posebno, šta će to izazvati u Kijevu. Jer imali su u Vašingtonu velike planove i po pitanju Libije, Sirije, Egipta i Iraka, pa se sve završilo košmarom koji više teško ko može kontrolisati.

Fond strateške kulture

Svet
Pratite nas na YouTube-u