SARKIS CATURJAN: SLABI LI KINA JUAN U DOGOVORU SA AMERIKANCIMA?

Nije isključeno da su Kinezi delovali po “prijateljskoj preporuci” SAD, sa kojima im je...

Nije isključeno da su Kinezi delovali po “prijateljskoj preporuci” SAD, sa kojima im je u poslednjih nekoliko meseci promet povećan za 9,3 odsto

Čime je dolar obezbeđen? Naftom naravno. Ova prećutna alijansa započela je 1971. godine, kada je u Vašingtonu potpisan Smitsonovski sporazum koji je oslobodio američku valutu kvazizlatnog obezbeđenja.

Za petama dolara tada je bila dojčmarka, čiji je rast prinudio američkog predsednika Ričarda Niksona da se zamisli nad stabilnošću svoje valute. Rešenje problema ležalo je na površini: 1973. godine Amerika je ušla u taktički dolarski savez sa Saudijskom Arabijom. Vašington je obećao da će održavati bezbednost kraljevine, da će je snabdevati oružjem i vojnim savetnicima u zamenu za Er-Rijadovo korišćenje dolara u spoljnotrgovinskom poslovanju. Godinu dana kasnije, strane su potpisale odgovarajući sporazum u kome je svako slovo prostudirao američki državni sekretara Henri Kisindžer.

Tako je rođen naftni dolar (Petrodollar), o kojem je kasnije pisao profesor ekonomije na Univerzitetu Džordžtaun, Ibrahim Ovejs (Oweiss). Sa istorijske tačke gledišta, američka administracija je samo dopunila poznati Kuinsi sporazum predsednika Frenklina Ruzvelta i saudijskog monarha Abdel-Aziz ibn Sauda iz 1945. godine, koji je davao Sjedinjenim Državama ekskluzivno pravo na eksploataciju, istraživanje i kupovinu nafte iz kraljevstva u zamenu za garancije bezbednosti.

Paradoks je u tome, što se naftni savez između Vašingtona i Er-Rijada konačno formirao usred arapsko-izraelskog rata oktobra 1973. godine, kada su Arapi uveli embargo SAD. Do 1975. godine, Amerikanci su uspeli da ubede i ostale članice OPEK-a. Aktivnosti Bele kuće vezane su za činjenicu što su sunitske monarhije u Persijskom zalivu flertovale sa evropskim državama, ublažavajući ili potpuno odustajući od svojih ograničenja na isporuke goriva.

Ako na trenutak zaboravimo američku politiku prema Kini, američko-evropski odnosi su glavni front globalne borbe za vlast. Stručnjaci i politički komentatori su navikli da na sve gledaju kroz kategorije crnog i belog, uvlačeći auditorijum u primitivnu paradigmu “hladnog rata” gde se Stari kontinent uvek pojavljuje u ulozi štićenika. Međutim, realnost je daleko od ideoloških klišea. Reč je o konstrukciji, koja se sastoji od mnogo promenljivih, koje na sebe ukazuju zbog pogoršanja situacije na Bliskom istoku. Primer za to je ulazak trupa SAD i Velike Britanije u Sadamov Irak, koji je j0š septembra 2000. godine najavio prelazak na evro u trgovini naftom.

Da bi pokrenuli zamajac rata, bila im je potrebna godina dana (napad 11-og septembra 2001. godine). U novembru 2000. godine Bagdad je dobio odobrenje UN-a za transakcije u evrima – skandalozni program “Nafta za hranu” je obavljena u evrima.

Evo kako je tada Radio Slobodna Evropa opisao logiku Sadama Huseina: „Irak u trgovini naftom prelazi sa dolara na evro kako bi osudio žestoku sankcionu politiku SAD i kako bi prinudio Brisel da ospori politiku Vašingtona”.

Bagdad je deviznim transakcijama sa evrom izgubio mnogo novca, ali je nastavio da se bori, uprkos svakom ekonomskom rezonu. Interesnatno, zar ne?

Analitičar Džefri Herd podelio je sa portalom Globalpolicy.org zgodno zapažanje, skidajući veo tajnosti bukvalno nekoliko dana (mart 2003) pre američke invazije u arapsku republiku:„Irak – je poprište američko-evropskog sukoba. Glavni razlog za rat je skriven, ali prilično je jednostavan. Borba se vodi oko valute u kojoj će se prodavati nafta. Ako se Amerikanci odluče za invaziju na Irak, evro će biti zamenjen, što će ojačati poziciju SAD u smislu dominantne ekonomske sile u svetu”. Kratko i jasno.

Reč je o Evropskoj uniji koja je uvela jedinstvenu valutu u januaru 1999. godine. Čudno izgleda i ponašanje službenika Ujedinjenih nacija koji su sa lakoćom ispunili zahteve Bagdada dva meseca kasnije, nakon što je ovaj zapretio da će blokirati isporuke nafte, ukoliko mu Njujork uskrati pravo da koristi evro. Prema zvaničnoj verziji, UN su odlučile da ne provociraju „iračkog diktatora”, jer je njegov udeo bio 5% svetskog izvoza nafte. Međunarodni zvaničnici su bili toliko “uzbuđeni” da su savetovali Huseinu da skine 10 centi od cene barela, kako kupci ne bi imali neprijatnosti pri zameni valuta.

Ekonomska politika Iraka je usrećila Nemačku i Francusku čija je nova valuta odmah dobila međunarodnu cirkulaciju. Međutim, u martu 2003. godine sve se promenilo: Englezi i Amerikanci su zaveli vojnu kontrolu nad Mesopotamijom, pretavarajući bekstvo od dolara u veoma skup poduhvat.

Već u februaru 2003. godine, kada je partija već bila odigrana, britanski Guardian iskreno je pisao da je od 2001. gotovo sav irački izvoz nafte u okviru UN-ovog programa “Nafta za hranu” izvršen u evrima. Za 3,3 milijardi barela nafte na poseban račun u Njujorku je leglo 26 milijardi.

Francuska banka BNP Paribas, u kojoj je iračka vlada otvorila račun, specijalno je povećala kamatne stope na depozite u evrima, ostavljajući iza sebe (po profitu) dolarske račune. Brisel je osetio da može imati moć bez ikakve vojske. Kada se prelista analitička hronika, kreirana za vreme vojne kampanje u Iraku, u oči padaju sledeće “sitnice”:

– Englesko govorno područje je informaciono očišćeno, pa materijale sa finansijsko-ekonomskim razlozima rata objavljuju samo portali levičarske ili liberalne orijentacije (tipa Globalpolicy.org, Monetary.org i Globalresearch.ca), ali ne i novine. Ovu temu pokušavaju na svaki način da marginalizuju;

– Zapadni mediji o ovom problemu počinju da pišu tek od 2009. godine, kada na vlast u SAD dolaze demokrate na čelu sa Barakom Obamom;

– Libijski lider Moamer Gadafi, koji je u februaru 2009. (Obama je položio zakletvu 20. januara) izabran za predsednika Afričke unije, odmah je objavio potrebu stvaranja jedinstvene valute širom kontinenta. Pri čemu je kao sredstvo obezbeđenja navedeno zlato.

Međutim, vrhunac konfrontacije dolara i evra nastupio je godinu dana posle inicijative Gadafija, kada je eksplodirala svetska finansijsko -ekonomska kriza, obarajući dužnička tržišta Starog kontinenta, povlačeći za sobom Grčku, Italiju, Španiju i Portugal.

Evropska centralna banka (ECB) je dugo razrađivala odgovarajući manevar, odlučujući se u prvom kvartalu 2015. godine (mart) na veliki program kvantitativnog popuštanja (putem kupovine aktive) do septembra 2016. godine: obim otkupa iznosi 60 milijardi evra mesečno.

Za 18 meseci planirano je da se u privredu ubaci 1,08 biliona evra. Na reakciju protivnika nije trebalo dugo čekati. Već 18-og marta, na otvaranju sedišta Evropske centralne banke u Frankfurtu, desile su se ulične borbe u kojima je povređeno više od stotinu policajaca. Pojavio se inventivan slogan: “Smrt kapitalizmu!”

Šef ovog regulatornog tela Mario Dragi izašao je u javnost sa žestokom izjavom: “Ova zgrada je simbol da nećemo dozvoliti da budemo podeljeni. Ideja je da naša monetarna unija opstane”. Evropska unija ima ideju kako da se zaštiti od finansijsko-ekonomskog pritiska SAD. Kao avangarda se pojavljuje Francuska. Predsednik-socijalista Fransa Oland traži stvaranje vlade evrozone sa samostalnim budžetom u i parlamentom.

Takva EU ne odgovara planovima Amerikanaca, koji od vremena Džona Kenedija aktivno implantiraju na Starom kontinentu linije podele. Ekonomista Žak Atali, koji je svojevremeno uradio mnogo da Fransoa Miteran zatvori oči pred ujedinjenjem Nemačke, smatra inicijativu Olanda “trenutkom istine”.

„Šef Francuske je prešao Rubikon. Ne govoreći o tome otvoreno, Oland priznaje da Evropska unija mora da postane kompletna federacija. U protivnom, Unija će biti uništena”, – napisao je Atali na stranicama lista L`Express.

On upozorava da je Italija na redu posle Grčke. Prema Ataliju, ujedinjenu Evropa može sačuvati samo Evropski monetarni fond, koji će istisnuti MMF (koji štiti američke interese), smanjujući dužnički teret zemalja-dužnika.

Borba za vlast se nastavlja. U sukob se uključuje i Kina, koja je 11-og avgusta izvela devalvaciju juana, udarivši po trgovačkim pozicijama evra i japanskog jena. Evropska centralna banka i Banka Japana prete da će dodatno oslabigi svoje valute. Nije isključeno da su Kinezi delovali po “prijateljskoj preporuci” SAD, sa kojima im je u poslednjih nekoliko meseci promet povećan za 9,3%.

Vašingtonu odgovara ekonomska politika Pekinga – dolar jača, povećava se izvoz iz Kine. Prema tome, finansijski rat se nastavlja. A u njemu caruje politika.

Preveo Srđan Đorđević
Izvor Fakti, 23. 08. 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u