KEROL KADVELADR: VLADAVINA OKSBRIDž KLUBA

Bivši šef laburista za odnose sa medijima Alister Kembel je pozvao da se glasa...

Bivši šef laburista za odnose sa medijima Alister Kembel je pozvao da se glasa za bilo koga sem za Korbina. On ustvari odbacuje čitavu jednu političku klasu

Postoji nevidljiva nit koja spaja laburiste Ivet Kuper, Liz Kendal i Andija Birnema. Ona ih povezuje sa drugim laburistima Edom Milibandom, Edom Bolsom i Tonijem Blerom. Pa onda sa konzervativcima Dejvidom Kameronom, Džordžom Ozbornom i Nikom Klegom. I sa 12 članova sadašnje vlade, kao i sa 12 članova vlade u senci. U stvari, ova veza se jasno vidi u parlamentarnim biografijama tih ljudi i na njihovim stranama na Vikipediji. Sveprisutna reč koja ih povezuje i koja nijednom nije izgovorena tokom kampanje za lidera laburista je da su svi oni diplomci: Oksbridža.

Kandidati za novog predsednika laburista Kuper, Kendal i Birnem su možda odrasli u različitim delovima zemlje i predstavljaju različite glasače, ali ako ih teško razlikujete to je zato što su oni svoje ključne periode života proveli u Oksfordu ili Kembridžu, gde su stekli ne samo diplome već i prijatelje, saveznike i buduće kolege. To zajedničko iskustvo ih je uvelo u elitni klub i odredilo dalji tok njihovih karijera, od think-tank-ova (Kuper, Kendal) i specijalnih savetnika (Birnem), do položaja na kojima su danas.

Ove nedelje je njihov protivkandidat Džeremi Korbin ukazao na ovaj problem predlogom da laburisti ustanove fond za podršku ljudima sa manjim prihodima da postanu poslanici: “Nije dovoljno da se zalažemo za prava radnika; oni treba da budu među nama”. Ali Oksbridž veza je nesalomiva, a razlog zašto je komentatori ne pominju je to što su i sami članovi istog kluba. Oksbridž dominira ne samo Vestminsterom već čitavom političkom klasom: od političara i specijalnih savetnika do urednika, novinara i članova think-tank-ova. Svi oni dele zajedničko iskustvo, usaglašena mišljenja, socijalne mreže, moć i uticaje koji ih čine jedinstvenom grupom – koju javnost ne prepoznaje kao takvu. I na poslednjim izborima smo odlučivali između oksfordskih diplomaca Kamerona i Milibanda.

Naravno, ako verujete da su Oksford i Kembridž naši najbolji univerziteti koji primaju najpametnije i najbolje mlade ljude i da je sasvim normalno da oni budu na vlasti, onda ništa. Ali kako je to moguće? Samo sedam odsto stanovništva pohađa privatne škole, a 44 odsto studenata Oksforda i 38 odsto studenata Kembridža dolazi iz privatnih škola. Šta nam to govori? Da su bogati pametniji od ostalih? Da su sposobniji? Da zaslužuju da vladaju?

Da je u pitanju samo obrazovanje, sve bi bilo u redu: bogatija deca uče u manjim razredima, u pogodnijem okruženju, u opremljenijim školama i sa više resursa tokom srednjoškolskog obrazovanja. Smatramo ovo ispravnim i poštenim (ili barem ne toliko pogrešnim i nepravdnim kao što su poreske olakšice privatnim školama). Ali šta ako ta deca imaju iste prednosti i pri dobijanju univerzitetskih diploma?

Oksbridž je odskočna daska za učešće u javnom životu. To je sredstvo kojim privatno obrazovana elita održava svoj monopol nad vlašću, bogatstvom, Sitijem, važnim profesijama i gotovo svemu ostalom. Prema podacima Siton Trusta, 82 odsto pravnika je završilo Oksford ili Kembridž, kao i 78 odsto sudija, 53 odsto vrhunskih advokata i 45 odsto vodećih novinara.

Među njima sam naravno i ja, licemerka. To je logično: bavim se pozivom kojim dominiraju diplomci sa Oksbridža. Niko iz moje državne srednje škole nije postao novinar velikog medija i da nisam članica kluba, sumnjam da bih sada pisala ovaj tekst. I Kuper je završila državnu srednju školu: sistem je propustio nas nekoliko. Ali ne previše: Iton i Vestminster šalju gotovo dvostruko više studenata na Kembridž od čitavog Velsa. Problem je u tome što se neprekidno pothranjuje opasan mit da živimo u meritokratiji i da je Oksbridž samo sredstvo usmeravanja talenata, a ne održavanja nepravednog status quo. Oni koji se upišu na ova dva univerziteta, uvereni su da žive u zemlji u kojoj se naporan rad isplati.

To prosto nije tačno. Oksbridž je i simbol i sredstvo održavanja status quo. Političari i novinari fraziraju o “nedostatku socijalne mobilnosti” i “povećanju nejednakosti” i ne dotiču ključno pitanje izopštenosti čitavih generacija kojima su uskraćene šanse za život većine članova Vestminstera. Čak i među poslanicima laburista, kako je Korbin primetio ove nedelje, dvostruko više njih je završilo privatne nego državne škole. Bivši šef laburista za odnose sa medijima Alister Kembel je pozvao da se glasa za bilo koga sem za Korbina. On ustvari odbacuje čitavu jednu političku klasu. Ne poziva on da se glasa za bilo koga. On poziva da se glasa za bilo koga sa Oksbridža.

Preveo Miroslav Marković
Izvor The Guardian / Peščanik, 25. 08. 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u