RAT U KULTURI PRVE I TREĆE PROTIV DRUGE SRBIJE (2)

VLADIMIR J. KONEČNI * Šta osiromašenom narodu za njegove pare, u njegovoj zemlji –...

VLADIMIR J. KONEČNI *

Šta osiromašenom narodu za njegove pare, u njegovoj zemlji – ne, dakle, zemlji koja je posed kulturnjaka – daje „kultura”?

ČETIRI TEME
Može se reći da kroz sve teme varirane u Kulturnom dodatku Politike provejava drugosrbijanska pomodna i politički tendenciozna dekonstrukcija primenjena na srpske okolnosti i tradiciju, naročito onu sa stvarnim nacionalnim pedigreom. [11] Upravo zbog svoje diktirane, uniformisane političke tendencioznosti, rekao bih da su drugosrbijanski dekonstrukcionisti u pozorištu i pozorišnoj kritici, kao i copy-artists u drugosrbijanskoj književnosti i likovnim umetnostima, mahom nevažne efemere – da će ti književnici, umetnici, kritičari, zajedno sa svojim delima, biti kratkog veka. [12]

ŠTEDNjA NA KULTURI I „KULTURI”
Sredinom 2013. godine, mnogi na političkoj sceni, pa i članovi vlade, su govorili o ekonomskoj krizi, predstojećem bankrotu države i potrebi striktne štednje, a Ministarstvo kulture je izjavilo da raspolaže sa mnogo manje sredstava nego u 2012. godini. Vest da je budžet za kulturu smanjen „na 0,62 procenta” i da neće biti novca za, na primer, Oktobarski salon i džez festival Nišvil, i manje novca za film, kulturnjaci su dočekali na nož. Prvi su se glasno pobunili filmski radnici i u televizijske emisije su hitno ubačeni dežurni medijski „kulturnjaci“ poput Dejana Mijača, Svetislava Basare i Živorada Ajdačića. [13] Kulminacija je dostignuta 22. juna 2013. u 18 časova na Trgu Republike gde je održan „protest umetnika i radnika u kulturi”. Politika je tog dana vidno objavila poster za miting sa ogromnim slovima „STOP uništavanju KULTURE” i tekstom, preuzetim od Tanjuga, punim odobravanja („Nezadovoljstvo umetnika i zaposlenih u kulturi, već ogorčenih i očajnih zbog malog izdvajanja države za kulturu… Glumica Svetlana Bojković je upozorila da se zapostavljanjem i uništavanjem kulture otvara mogućnost da narod izgubi vrednosti…”). Tri dana kasnije, 25. juna, Politika „Kultura” je objavila dug autorski članak filmskog reditelja Srđana Dragojevića pod naslovom Našoj kulturi treba „prosvećeni apsolutizam“, u kome se, pored drugih sebičnih predloga koji su se mogli očekivati, zalagao da njegove drugosrbijanske kulturnjačke kolege barataju državnim novcem: „Zar ne bi bilo sasvim logično i bolje da o projektima iz domena književnog stvaralaštva odlučuju ljudi kao što su Vladimir Kecmanović, Pištalo, Basara ili Arsenijević?” [14]

Žalopojke o stanju u kulturi su se nastavile sve do decembra, s tim da je finansijski momenat ponekad nešto diskretnije pomenut. Tako je Deana Dimitrijević u autorskom članku pod naslovom Nizbrdica u kulturi prvo pomenula da je „akademik Matija Bećković izjavio za jedne novine kako je kultura predviđena za ukidanje”, a zatim napisala da „novac danas najbrže donose glupost i nemoral”. [15] A slikarka Dragana Stevanović, koju je autor članka tautološki opisao kao umetnicu „izrazito ekspresivnog izraza”, koja je bila „više puta na rezidencijalnim programima u inostranstvu” izjavila je: „I kultura i umetnost i umetnici se u ovom društvu doživljavaju kao višak”. [16]

Čemu se ima zahvaliti za relativno smanjenje naboja u kulturnjačkim napisima u vezi sa štednjom, i njihovog broja, posle juna 2013? Najverovatnije tome što su zakulisni pritisci na one koji odlučuju o dodeljivanju novca urodili plodom – bar za neke potencijalne primaoce. Tako, dok je u junu 2013. bilo odlučeno da neće biti sredstava za Oktobarski salon, već 15. jula je Mia David, v. d. direktora Kulturnog centra Beograda, organizatora Salona, mogla da izjavi Politici da je prethodne nedelje potpisan ugovor sa Ministarstvom kulture i da će „budžet za salon iznositi nešto malo više od sedamnaest miliona dinara, od čega će petnaest miliona i dvesta hiljada obezbediti grad Beograd a dva miliona republika.” [17]

milankonjovic01Mia David je bila i član žirija od pet osoba koji je od deset prispelih projekata za Oktobarski salon 2013. izabrao onaj koji su podnele četiri žene iz BiH i Slovenije, članice feminističke umetničke grupe Red min(e)d. Prema rečima Mie David, ovaj projekt je izabran „zato što je ispunjen jedan od osnovnih zahteva – da projekat ima kritički odnos prema današnjici“. [18] Dodala je da „koncept preispituje feminističke teorije” i da pobednice ”planiraju mnogobrojne edukativne programe i predavanja, što nam je bilo značajno”. [19]

Tokom druge polovine 2013. godine, poslao sam Ljiljani Smajlović, Mariji Đorđević i Vesni Roganović nekoliko pisama u kojima sam se žalio na način na koji Politika izveštava o kulturi i štednji na njoj. Na ta pisma nisam dobio odgovor. Međutim, Slobodan Antonić je uključio poveći deo te jednostrane prepiske u svoj članak o kulturnom ratu. [20] Samo mali deo mojih pisama se odnosio na grupu Red min(e)d i taj deo teksta, poslat Politikinim urednicama, a objavljen u Antonićevom članku, citiram:

„Agresivne žalopojke od strane dobro pozicioniranih kulturnjačkih lobija… se svakodnevno nastavljaju u Politici (‘Kultura’ i ‘Kulturni dodatak’), koju ti lobiji očigledno smatraju plodnim tlom i svojim političkim, ideološkim saveznikom. U današnjem broju, u rubrici ‘Kultura’ na str. 10, objavljen je tekst pod naslovom ‘Feministkinje na Oktobarskom salonu’, sa izdvojenim (naglašenim) zgražanjem ‘čak osam miliona manje nego prošle godine’. Pobednice na konkursu su četiri feministkinje iz Ljubljane i Sarajeva čiji koncept ‘preispituje feminističke teorije’ i koje ‘planiraju mnogobrojne edukativne programe’. Pošto već dugo vremena živim i radim kao univerzitetski profesor [i književnik i umetnički fotograf] u SAD i Holandiji, veoma su mi dobro poznate feminističke teorije i njihova preispitivanja. U tom domenu se ništa novo nije desilo već četvrt veka – i neće, jer je to krajnje limitirana oblast nauke. Ono što se dešava je politikanstvo i propaganda, što će se na Oktobarskom salonu desiti kroz ‘mnogobrojne edukativne programe’. Oktobarski salon je dobio više od 17 miliona dinara, znači preko 150.000 evra, u zemlji u kojoj su ljudi gladni i koja je pred bankrotom. Da li nezajažljivi kulturnjaci mogu to da shvate? Dosta tog filma koji smo svi videli nebrojeno puta u raznim oblicima nametnute kulturne ‘dekontaminacije’… Garantujem vam da nijedan grad u SAD ne bi dao ni jedan dolar za ‘Red min(e)d’ projekt… Zašto te eminentne feminističke eks-JU umetnice ne nađu privatne sponzore u svojim bogatijim republikama za svoju samoekspresiju i ‘edukaciju’ naroda u Srbiji? Zašto ne uzmu kredit u banci?”

Treba imati u vidu još nešto u vezi sa „saradnjom” članica grupe Red min(e)d i Mie David. Dakle, M. David je bila u žiriju, a pobednice konkursa su izabrale eksponate za Oktobarski salon. Među tim eksponatima je izgleda bilo dovoljno onih koji su se na neki način odnosili na Gavrila Principa da je organizovana putujuća izložba (Beč, Berlin, Zagreb, Banjaluka, Istanbul), po konceptu nikog drugog nego kustoskinja Mie David i Zorane Đaković iz Kulturnog centra Beograda.

Politika je 13. decembra 2013. objavila tekst od pola stranice o otvaranju izložbe Put za Evropu sa Principom ili bez u Beču. [21] Takođe je potrebno pomenuti da je upravo Kulturni centar Beograda bio organizator izložbe Bogujevci/Vizuelna istorija o zločinu „Škorpiona” nad dve albanske porodice. Izložba je za veliku većinu Srba bila krajnje provokativna zato što (a) analogna izložba nije bila, niti je mogla biti, organizovana u Prištini; (b) nijedan albanski umetnik sa Kosova se ne bavi srpskim žrtvama; i (v) nijedan srpski umetnik u poslednjih deset godina se nije bavio srpskim žrtvama. [22] Treba reći i da je izložba otvorena 19. decembra 2013, dakle na Sv. Nikolu, kad „pola Srbije slavi, a pola ide na slavu”. Mnogi su mislili da je to dodatna provokacija Srba, dok su drugi tvrdili da je to urađeno iz bezbednosnih razloga. I zaista, premijer Ivica Dačić, već pet godina i ministar unutrašnjih poslova, otvorio je izložbu.

Članak Milice Dimitrijević u Politici (20. Decembar, str. 12), pod naslovom Beograd otvoren i za kulturu visokog rizika imao je podnaslov, „Prisustvo premijera Ivice Dačića na izložbi o zločinima nad Albancima doprinelo je osećaju bezbednosti i učesnika i publike”.

I, dok je izložba dobila prisustvo premijera i pola stranice (vrh) u rubrici „Kultura”, u rubrici „Društvo” istog dana, 20. decembra 2013, prenešeno je osamnaest sitnih redaka Tanjugovog teksta pod naslovom Dvadesetak vernika na crkvenoj slavi u Prištini. Radilo se o Crkvi Svetog Nikole u Prištini, u kojoj je sveštenik Darko Marinković, posle rezanja slavskog kolača, rekao: „Današnji dan je važan za celu Srbiju. Ovaj mučenički, ranjeni i napaćeni hram proslavlja svoju zimsku slavu”. Izgleda da niko u Politikinoj „Kulturi” nije smatrao da je ova vest važna – mada je, na kraju krajeva, rezanje slavskog kolača kulturni ritual – a pogotovu se nije zapitao da li tih dvadesetak vernika predstavlja čitavu preostalu srpsku populaciju u Prištini.

U novembru 2013, Ivan Tasovac, ministar za kulturu, se usprotivio zahtevu članova Nacionalnog saveta za kulturu da dobijaju apanažu, govoreći „pamet staje kad vidite gde se sve odliva novac poreskih obveznika” – o čemu Politika objavljuje članak Mirjane Sretenović sa konkretnom formulacijom problema u naslovu, „Kulturni rat ili rat za pare”. [23] Konačno, 13. decembra 2013, Politika, na dnu strane 12, objavljuje članak „Država odrešila kesu za kulturu”, u čijem podnaslovu piše: „Dogodine ulaganje 16,09 milijardi dinara, što je 10 milijardi više nego ove godine”. Dakle, štednja je bila izuzetno kratkoročna ili je čitava stvar bila farsa. Naravno, „promena svesti” značajnih članova vlade, koja se dogodila u međuvremenu, možda je u svemu tome odigrala neku ulogu.

milankonjovic03Videli smo da se mnogo i opskurantno pisalo o nepoželjnosti štednje na kulturi, a autori gotovo svih napisa su oni koji od kulture ili „kulture” žive. Jednostavno, po prirodi stvari, to je surova borba za golu egzistenciju. Uopšteno govoreći, ti ljudi i žene nisu u stanju da išta prodaju na nekakvoj pijaci kulture u Srbiji, a još manje u „svetu”. Ali mogu da se nameću, vičući o svojoj posebnosti, dotičnom ministarstvu, ili nekom neukom, politički postavljenom službeniku.

Gotovo sve finansiranje kulture se obavlja „preko veze” i nameštenih konkursa, a u sadašnjoj i prethodnoj konstelaciji partijske moći, drugosrbijanske veze su jedine koje vrede. Samoproklamovana vernost „evropskim vrednostima”, pa i „evroatlantskim integracijama”, kao i „kritičko preispitivanje” tradicionalno srpskog i „ostataka devedestih”, su nužni da se dobije novac. A veoma važni su i „identitet” i „orijentacija”. Sve su to faktori koji definišu drugosrbijance kojima treba dati sredstva poreskih obveznika; među njima, većina se ne slaže sa doktrinama i radovima kojima drugosrbijanci promovišu sebe i veličaju svoje darodavce.

U toj situaciji, nije čudno što su kulturnjački napisi žučni i neumereni. Odjednom, nema se ni za croissant i latté, ni za put u Ljubljanu, a kamoli u San Sebastijan ili Veneciju. A kad su u pitanju relativno mala sredstva i projekti bez prestiža, vladaju rođački i burazerski nepotizam najprimitivnije vrste. [24]

Ono što je zaista frapantno je da u svim prethodno pomenutim člancima i intervjuima o štednji na kulturi u Politici, ni jedan jedini nije postavio pitanje prioriteta: zar utoliti glad, smanjiti nemaštinu i obezbediti bolničku negu deci i nemoćnima nisu važniji od sedamnaest miliona dinara za feministički projekt „edukacije” navodno nazadnih poreskih obveznika? Ogavna je i sramotna sebičnost kulturnjaka. U našoj ultrasiromašnoj zemlji, u kojoj mladi lekar specijalista za najgore oblike respiratornih bolesti prima platu od jedva 75.000 dinara mesečno, a policijski inspektor za ubistva samo 65.000, pričati o nedovoljnom ulaganju u kulturu je obesno.

A kad „delo” nije imitatorsko, to je samo zbog krvavih inovacija poput predstave Olivera Frljića u Ateljeu 212 u vreme Kokana Mladenovića, Frljića, koga Politikin teatrolog Ivan Medenica hvali i kada piše o drugim predstavama. [25] A tu je, naravno, i patološki slučaj Srpskog filma Srđana Spasojevića.

milankonjovic04Naposletku, korisno je postaviti pitanje: sport ili kultura, kakvi god da su? Gde uložiti novac? Država dobija novac od poreskih obveznika i prema tome ima izvesnu obavezu prema njima. Ni vaterpolo ni odbojka nisu „veliki” sportovi, ali ponekad pružaju uživanje i podižu élan vital. Pobede u sportu su melem za dušu utučenog i nenasmejanog naroda i on ima pravo na taj melem.

Najzad, šta tom osiromašenom narodu za njegove pare, u njegovoj zemlji – ne, dakle, zemlji koja je posed kulturnjaka – daje „kultura”? Nije uopšte potrebno da ogroman procenat tog stvaralaštva omalovažavajuće nazovemo drugosrbijanskim kičem; ono je, sasvim sigurno, u velikoj meri mediokritetno, derivativno, ukratko – jadno. (…) [26]

________
Napomene:

[11] U jednom filozofsko-estetičkom članku u kome se Srbija ne pominje, razvio sam pojam „destruktivne dekonstrukcije” – politički tendencioznog prilaza dekonstrukciji: Vladimir J. Konečni, “Aesthetic Trinity Theory and the Sublime”, Philosophy Today, 2011, Vol. 55, No. 1, 64-73. Videti takođe intervju Politikine Marine Vulićević sa autorom, u kome se koristi termin destruktivna dekonstrukcija u vezi sa srpskim izdanjem Jansonove Istorije umetnosti, odnosno njenim „srpskim” dodatkom od 32 stranice, „Srpska umetnost u 20. veku”, čiji je autor M. Šuvaković: videti M. Vulićević, V. Konečni „Prekid u tradiciji”, Politika, 6. mart 2006.

[12] Radoš Bajić, citirajući odlomak iz romana Lapot (1992, str. 33) Živojina Žike Pavlovića, u kome je jasan veliki značaj autentičnog srpstva u duhu i kulturi ovog avangardnog reditelja, pisca i disidenta, piše: „Verujem da bi bili zatečeni mnogi proevropski kulturni dušebrižnici koje trenutno animira prezir prema svemu što je nacionalno na srpskoj kulturnoj sceni. Siguran sam da bi zapitali da li je moguće da je Žika Pavlović napisao nešto ovako.” Politika, 25. septembar 2013.

[13] Ivan Aranđelović, „Karaklajić: Ministar kulture zove se Mlađan Dinkić”, Politika, 6. jun 2013, str. 13, emisija Olivere Kovačević na RTS 1, 13. jun 2013.

[14] Jedan čitalac elektronskog izdanja Politike, pod imenom Slavko J. (25/06/2013 10:05), napisao je: „Nestalo para, a? Presusio nepresusni izvor za snimanje kojekakvih gluposti koje su toliko ponizile i unizile Srbiju u svetu da nam toliko stete nije nanela ni albanska propaganda. Muka mi je bilo od svih onih filmova iz vremena predhodne vlasti kao sto su Srpski film i ostali.” A drugi, Dragan Janković (25/06/2013 01:15), poslao je duži komentar koji navodim u celosti, jer je veoma relevantan, uključujući navedene pisce, reditelje i kompozitore koji „pripadaju” raznim Srbijama: „Apsolutizam bez prosvećenosti: Srbiji treba nacionalno odgovorna kultura. Dragojević to ne vidi nego za najbolje bira medijski eksponirane umetnike i ‘umetnike’, kakav je slikar Uroš Đurić. Kakvi su nacionalno odgovorni pisci stipendisti NVO Basara (godinama bez dobre knjige) i Arsenijević (otpadnik iz svoje kulture). Čudo da nema i Milete Prodanovića i Velikića! Zar nikada ovaj režiser nije čuo za književna imena kao što su Milosav Tešić, Ivan Negrišorac, Dušan Ivanić, Radivoje Mikić, Aleksandar Jovanović, Dragan Hamović, koji su prosvećeni, a po opredenju za nacionalnu misiju u kulturi apsolutisti. Ili Nebojšu Dugalića. Ili [kompozitora] Svetislava Božića. Zašto se režiser ne pita kako to da veliki evropski režiseri hoće da snimaju film o Sarajevu 1914. u korist svoje kulture i države, a „veliki“ srpski režiseri (koji žive isključivo od donacija) snimili bi to isključivo po nalogu stranih, a ne svoje države. Prosvećeni apsolutizam, Dragojeviću, ali prvo da važi za vas!

[15] Politika, 18. decembar 2013.

[16] Politika, 8. decembar 2013, str. 15. U članku je naglašeno da je Stevanović dva puta izlagala u galeriji „L2 kontemporari” u Los Anđelesu; to ime može da prevari nepažljivog čitaoca, jer je to četvrtorazredna galerija. Uzgred budi rečeno, ista Marija Đorđević je pisala za Politiku sa 55. Bijenala u Veneciji 2013. godine.

[17] „Feministkinje na Oktobarskom salonu”, Politika, 15. jul 2013, str. 10.

[18] Isto.

[19] Isto.

[20] Slobodan Antonić, „Uvod u sociologiju kulturnog rata”, Letopis Matice srpske, knj. 492, sv. 4, oktobar 2013, str. 445-460. Citirani delovi pisama Vladimira Konečnog su na str. 454-456 (i vidi fusnote 58-60).

[21] „Oktobarski salon u palati ‘Porcija’“, Politika, 13, decembra 2013, str 13.

[22] Marinko M. Vučinić, „Politikantska provokacija – hoće li biti izložbe u Prištini?“, Nova srpska politička misao, 18. secembra 2013.

[23] Politika, 16. novembar 2013.

[24] Uostalom, pio sam kafu u hotelu Metropol kad je moj sagovornik, jedan od ljudi u Beogradu koji dodeljuje novac za kulturu, misleći da ne radi ništa što bi mu iko normalan zamerio, obećao nekome osamsto evra za neki projekt preko mobilnog samo zato što ga je ovaj „smarao”, kako mi je uljudno objasnio. Sve bi trebalo promeniti iz korena!

[25] Ivan Medenica, „Ženske priče o nestalima”, „Kulturni dodatak” Politike, 28. decembar 2013, str. 4.

[26] Ovaj članak predstavlja prvi deo obimnijeg rada koji će biti objavljen unarednom broju časopisa.

Autor je redovni profesor psihologije Kalifornijskog univerziteta u San Dijegu (University of California, San Diego) i Beogradskog univerziteta

Rad je pod naslovom „Srbiji je potreban ‘kulturni rat’ u kome bi Prva i Treća Srbija pobedile Drugu“ štampan u časopisu „Nacionalni interes“, br. 3/2014.

(Kraj)

Nacionalni interes

Kultura
Pratite nas na YouTube-u