ŠTA JE VIDEO AMERIČKI IDEOLOG NA KINESKOM PUTU SVILE

ROBERT D. KAPLAN Sledećih 30 godina u kineskoj istoriji neće teći tako glatko kao...

ROBERT D. KAPLAN

Sledećih 30 godina u kineskoj istoriji neće teći tako glatko kao prethodnih 30

Hiljade ratnika od terakote iz dinastije Ćin iz 3. veka p. n. e., otkriveni polovinom 1970-tih, predstavljaju jedno od svetskih čuda. Gledao sam u beskrajan niz ovih vojnika u prirodnoj veličini kako marširaju. Svi idu na istok. Ćin je, iako u srcu današnje Kine, tada bio najzapadnije od svih zaraćenih strana. Tako su na istoku bili svi Ćinovi neprijatelji. Iza Ćina, u suprotnom pravcu, na zapadu je poljoprivredna kolevka, koja je oduvek definisala kinesku civilizaciju, otvarajući put praznim pustinjama Centralne Azije.

Kratkom vožnjnom od ratnika od terakote u provinciji Šanksi stižemo do velike džamije u Ćianu, gde je u eklektičnoj komopoziciji arapsko pismo ispod tradicionalnog kineskog, dok je okrenuti kineski krov ukrašen paunovsko-plavim persijskim pločicama. Minaret se ovde lako pomeša sa pagodom. Krajnji rezultat je izuzetna estetika, mešanje Bliskog Istoka sa Dalekim, a prašina na sve to dodaje poseban šmek. Narod Hui, koji je povezan sa narodom Han (Kinezima) održava ovu džamiju, koja čini najistočniji centar islama u srcu Azije. Srednjovekovni Put svile počinje i završava se upravo ovde, gde je opet srce trenutne kineske države. Političke granice Kine sada obuhvataju daleko više od poljoprivrednog jezgra istorijske Han Kine.

Sledeći na mom putu je Dunhuang, skoro 900 milja dalje od Ćiana. Dvadeset minuta posle poletanja žitna polja se gube i sve se pretvara u pustoš. Politički sam još uvek u Kini, demografski i etnički mnogo manje, dok sam u geografskom smislu već uveliko ušao u Centralnu Aziju, u jugozapadni ugao pustinje Gobi, da budem sasvim precizan. Do trenutka kada sam sleteo, teren se već pretvorio u pustinju, potpuno lišenu bilo kakvih topografskih simbola.

PROBUĐENI URUMČI
Dunhuang je osnovan u drevnim vremenima kao vojni položaj Han Kine, kako bi se održali protektorati u pustinjama i stepama zapadno od poljoprivredne kolevke. Budizam, koji je tada pustio korene u današnjoj severnoj periferiji Pakistana, zauzeće primat u religiji trgovaca koji su išli Putem svile. Tu su stotine pećina čiji su zidovi pokriveni srednjovekovnim budističkim freskama, rasutim po liticama oko Dunhuanga. U boji mentola, i ruže su izgledale kao da ih je mleko ispralo. Slike su sadržavale umetnički uticaj ne samo Tangove Kine već i Tibeta, Indije i Sasanskog Irana. Dunhuang je bio spona na Putu svile.

Samo sat vremena iza Dunhuanga, brda crvena poput lave otvaraju put užasavajućoj prašnjavoj praznini. To je put Janguan, gde je moć imperijalne Kine prestajala. Setio sam se šta je Vang Vei, pesnik iz 8. veka, pisao o ovom mestu:

Ispraznimo bar po još jednu šolju vina jer, zapadno od Janguana nećemo više imati prijatelje“.

terakotaratnici04Ipak, nastavljam zapadno, ali i dalje u granicama kineske države 21. veka. U Urumčiju, iza gomile polugotovih stambenih zgrada, uzdizale su se snegom pokrivene planine Tjenšan (Planine neba), koje su sejale teror i smrt. Zadrhtao sam samo gledajući te ledene planine. Prilikom prethodne posete, pre 21 godinu, zatekao sam uspavani Urumči sa manje od milion stanovnika, dok sam presedao iz trošnog voza u Kazahstanu u još trošniji autobus na kineskoj granici sa Kirgistanom. Ali ne više: današnji Urumči, prestonica Ksinđiang provincije, ima više od 3,8 miliona stanovnika. Prepun je gužvi na novim autoputevima i nadvožnjacima a svetlucavi neboderi su svuda okolo. Grad je ostavština Pekinga u pokušaju da dominira centralnoazijskim manjinskim delovima, gušeći ih razvojem, čak i gradeći urbane čvorove za novi postmoderni Put svile, praveći duge autoputeve, železnice i cevovode, koji Kinu povezuju sa obližnjim bivšim sovjetskim republikama. Tjenšan nije jedini faktor koji odražava realnost Centralne Azije duboko u Kini; tu je takođe arapsko pismo, trag jezika turkijskog ujgurskog jezika, kojim govori više od trećina stanovnika Urumčija. Taj jezik je dosta sličan turskom, ali u sebi ima i znakove iz ruskog pisma, što ukazuje na prisustvo Kazaka, Uzbeka i drugih muslimanskih manjina. I, kad tim turkijskim delovima dodate Tibet, dobićete trećinu Kine. Kina je zatvor nacija, mada u manjoj meri nego bivši SSSR.

I pored dugih autoputeva, brzih vozova koji tutnjaju pored mene u kineskom delu Centralne Azije, bilo da su to beskrajne vetroelektrane, stambeni blokovi ili niz ratnika od terakote – Kina je uvek pokazivala ambicije epskih razmera, od kojih zastaje dah. I to je bilo impresivno i zastrašujuće i u drevnim vremenima i sad. Razdvojeni, potencijali kineske geografije i stanovništva izgledaju kao jači adut nego ujedinjena snaga svih ovih komponenti.

UJGURSKA PIJACA
Moje putovanje se završava u Kašgaru, pored granice sa Kirgistanom, Avganistanom, Tadžikistanom i Pakistanom. Osamdeset odsto od 4,5 miliona ljudi kašgarskog regiona su turkijski Ujguri muslimanske veroispovesti. Dan je u znaku pijace, gde gomila ujgurskih muškaraca pramenastih brada i ravnih kapa furiozno pregovaraju o ceni ovaca, jagnjadi, konja, magaraca, stoke i krzna baktrijskih kamila. Čitavu scenu dopunjava oblak prašine, koji mi sećanje na taj prizor ostavlja više u crno-beloj slici nego u boji. Iako zvuči originalno za čoveka koji je prvi put ovde, tržnica 2015. predstavlja regulisaniju i pročišćeniju verziju onog što sam zatekao 1994. Umesto kineskih kamiona koji prevoze životinje, magarci su se tada prevozili kolicima; umesto organizovanja većeg prostora koji postoji danas, buvljak je 90-tih godina bio pripojen tradicionalnoj kašgarskoj pijaci, gde su se životinje gurale između mesinganih i bakrenih tezgi, što je davalo sliku koja je podsećala na ranije vekove.

Međutim, za 21 godinu moć kineske države je dosegla do manjinskih pustinjskih zaleđa, što je učinilo Kašgar onakvim kakav jeste – ispunjen novim stambenim zgradama, trotarima i saobraćajnicama, dok se životinje drže podalje od grada. To je modernost, koju je kineska vlast silom nametnula a koji opet razblažuje ujgursku kulturu. Kašgar je postao grad lake industrije, plastike i elektronike, a radnici često dolaze iz Han regiona i smeštaju se u novim stanovima. Ujgurska populacija uzvraća kopiranjem turske popularne kulture, a muzika i ples u prestižnim ujgurskim restoranima ponekad dolaze direktno sa turskih tv-kanala.

terakotaratnici01Dok srednjovekovna Velika džamija u Ćianu odiše elegancijom ušća kineske, arapske i persijske civilizacije, ovde – dublje unutar Puta svile – nailazimo na otvorene sukobe. Jednog dana sam video kako stotine bradatih Ujgura sa kapama izleće iz Id Kah džamije iz 15. veka kako bi se sukobili sa isto tako organizovanim Kinezima, koji su se provodili uz muziku iz filma Gas do daske (akcioni film sa Džekijem Čenom). Njihovo opuštanje se poklopilo sa popodnevnom molitvom. Tako je masovna globalna kultura iskorišćena kao ruganje tradicionalnoj.

Celo moje putovanje bilo je ispunjeno geopolitičkom postmodernom dramom. Pokojni naučnik sa Harvarda Džon King Ferbenk je jednom rekao da je kinesko razumevanje zasnovano na razlikama između pustinjskog i užeg kineskog regiona, iliti pastirskog i poljoprivrednog dela. Kineska etnička geografija se, po Ferbenku i njegovom kolegi sa Bostonskog univerziteta Merlu Goldmanu, ogleda u dinamici „jezgro-periferija“, gde je jezgro plodni deo uže Han Kine, dok je periferija ta pastirska visoravan koju uveliko naseljavaju manjine. Ranim Kinezima poljoprivreda je značila koliko i sama civilizacija. Takav pogled na svet bio je kulturološka sličnost koju je Kina delila sa zapadnim svetom.

SUKOB CENTRA I PERIFERIJE
Činjenica da kineska država danas obuhvata i pustinjski i obradivi deo odražava vrhunac dugog i za Kineze (i za sada) trijumfalnog procesa, koji omogućava geografsku bazu kineske moći. I baš zato, razlog je zbog kog Kina sad unapređuje pomorsko prisustvo u Južnom i Istočnom kineskom moru otuda što Kina konačno u modernim vremenima ima snage za to. To je luksuz koji sebi može da priušti posle osvajanja pustinja i stepa, čime štiti poljoprivrednu kolevku Han Kine od neprijateljskih napada. Sada, kada dominira i bezbedna je na zemlji, Kina se može okrenuti i moru.

Dominacija islama u Centralnoj Aziji ima svoju osnovu u kineskoj istoriji – srednjovekovne Tang armije širile su svoju teritoriju između Mongolije i Tibeta kako bi uspostavile protektorate, sve do Horasana u severoistočnom Iranu, čime su dodatno ojačali Put svile. Istovremeno, trebalo bi se setiti istočnog Turkestana u provinciji Ksinđijang. Mandžu Ćing dinastija ga je povratila i držala u 17. i 18. veku. To nije pravi deo istorijske Kine, onako kao što je to priobalni deo.

Dakle, pitanje je da li će Han Kinezi, koji čine više od 90 odsto stanovništva i žive uglavnom u poljoprivrednom delu, moći da drže stalno pod kontrolom turkijske Ujgure, Tibetance i Mongole, koji žive na periferiji države, i to uz minimum bezakonja. Sudbina kineske države zavisitiće od geografskog faktora, naročito u svetlu ekonomskih i političkih smetnji, koje su velike.

terakotaratnici02Sledećih 30 godina u kineskoj istoriji neće teći tako glatko kao prethodnih 30. Dok se američki analitičari možda žestoko žale zbog nedostatka transparentnosti, autokratskog sistema i pomorske agresije u Južnom i Istočnom kineskom moru, Kinom, pogotovo od vremena vladavine Deng Ksjaopinga, upravlja kolegijalna grupa osvešćenih autokrata i tehnokrata, koji su konzervativni po prirodi i sumnjičavi prema borbi na više frontova. To je i pomoglo da se postigne dvostranački konsenzus o pitanju Kine u Vašingtonu, gde su razliku između demokrata i republikanaca prigušene u odnosu na one koje postoje, recimo, u pitanju Bliskog istoka. Ali, posle tri decenije dvocifrenog rasta, koji je stvorio velike paradokse u kineskoj privredi, takođe je stvoreno sofistikovanije, nemirnije i socijalno kompleksnije društvo, koje se teško može zadovoljiti. Kina se sada topi. Vođstvo je autokratsko i centralizovanije više nego ikad pre, a kult ličnosti počinje da se formira oko predsednika Ksi Đinpinga iako kineska privreda zahteva neograničene podsticaje samo da bi funkcionisala. Dramatičan pad ekonomskog rasta iz proteklih godina samo je početak burne transformacije, koja će prirediti test vođama Komunističke partije Kine kakav do sada nisu imali.

MEDITACIJE O PADU KINE
Pad dinastija i imperija uvek je bio prljav posao. Ne treba zaboraviti da je Komunistička partija još jedna dinastija, koja vodi imperiju pustinje i plodnog zemljišta, gde narodi koji nisu Han porekla dominiraju na periferiji, gde imaju vodu, bakar, gvožđe i druge resurse koji su užoj Kini potrebni. Ksinđijang, koji je duplo veći od Teksasa, sada postaje transportni koridor puteva, železnica – što je sve deo Puta svile, koji Kinu povezuje sa Centralnom Azijom, eventualno i sa Bliskim Istokom i Evropom. Nisu samo pijace u Kašgaru pune kineskih proizvoda već su pune i pijace obližnjih ekssovjetskih republika, što prikazuje tvrdoglavu dinamiku kineske ekonomije na najbanalnijem nivou. Kineski ekonomski i strateški dosezi se, štaviše, mogu proširiti i južno od Kašgara, na Indijski okean, budući da je Ksi Đinping u aprilu najavio gradnju velikog transportnog sistema od Ksinđijanga do pakistanske luke Gvadar. Kao rezultat toga, Kina više ne može da trpi eventualne nemire u Ksinđijangu iako bezbednosnu atmosferu ugrožavaju etničke tenzije između Ujgura i Han Kineza. Ovde, u istočnom Turkestanu, Kina je najavila gradnju imperije, ali je na tom mestu i najlomljivija.

Eksperti, razume se, godinama diskutuju o eventualnom raspadu Komunističke partije. Ali kako bi taj kolaps izgledao? Da li bi to samo bila promena jednopartijskog sistema i visoko centralizovanog i efikasnog autaritarizma, ili bi se vojnim udarom partija podredila, ili bi možda došlo do truljenja, koji bi se manifestovalo tek posle više godina i decenija? Setite se, pad SSSR trajao je nekoliko kratkih godina, dok je Otomanskoj imperiji, „bolesniku Evrope“, trebalo više od sto godina. U svakom slučaju, bilo da se partija transformiše u nešto novo, ili da se raspadne, odnosi između uže Kine i periferije će se svakako promeniti. Da li će mesta u kojima sam bio biti deo policijske država pod palicom Pekinga ili će tu početi suptilna fragmentacija Kine? Mislim da je prva opcija daleko izglednija od druge mada se ni ta druga ne bi mogla ignorisati.

terakotaratnici05Već smo videli haos u više afričkih i bliskoistočnih zemalja. Kina, međutim, ne bi samo sebe uvukla u te nemire već i druge zemlje, jezičke i kulturološke delove istorijskog Turkestana. Susedne centralnoazijske republike bivšeg SSSR tek treba da dožive postsovjetski prevrat, njihovi stari lideri će otići sa scene, što će u režim ubaciti fundamentalnu sumnju u legitimitet, a SAD se povlače iz Avganistana. Ni u jednom od ovih mesta se etničke granice ne podudaraju sa zvaničnim. Mesto kao Kašgar bi vrlo lako mogalo da bude tema jednog putopisa. A ustvari moglo bi da postane geopolitički centar sveta.

Preveo ANDREJ CVIJANOVIĆ

The National Interest

Svet
Pratite nas na YouTube-u