Po nas je opasno da dođe do kompromisa SAD i Nemačke oko migranata, pa da nama, kada se oni „raskusuraju“, ostane stotine hiljada izbeglica
Nekako stidljivo, ali ipak postepeno i uporno, probija se istina u javnost o tome kako masovna migracija trećesvetskih masa koja zapljuskuje obale Evrope nije ni spontana, a ni slučajna. Ljudi koji dolaze u Evropu preko Balkana su najčešće mladi i nisu siromašni, znaju kuda idu, povezani su preko društvenih mreža i očigledno solidno finansirani za tako dug put „preko sedam mora i sedam gora“. Ako ih uporedite sa kolonama očajnih i izgladnelih Srba 1995, jasan je kontrast. Ovi se očigledno vrlo dobro snalaze, znaju kuda da idu, kuda prelaze granicu, gde se zadržavaju, kako podižu novac, kome se javljaju i kako dalje nastavljaju putešestvije. Sve je to jedan dobro organizovan lanac, koji prolazi do sada teško prohodne granice u do sada neviđenom broju.
Američko lice iza maske spontanosti seobe „novih varvara“
Jasno je da je rat u Siriji odavno eskalirao, a da se tek sada vidi talas navodnih izbeglica iz Sirije (sada postaje očigledno da većina nisu Sirijci), koji idu ka Evropi u novoj „seobi naroda“. Ljudski talas koji dolazi do obala Evrope, niti je većinski sirijski, niti je direktno izazvan ratnim operacijama. Mnogi su primetili da te izbeglice nisu krenule put mnogo bližih i bogatih monarhija u Zalivu, gde žive njima bliski stanovnici (muslimani i Arapi). Jasno je iz svega da ih je neko sistematski usmerio na Zapad ka Evropi.
Sve indicije govore da iza svega stoji Amerika. Dovoljno je pametnom videti kako njihovi lobisti, poput Milićke ili Mašića, liju krokodilske suze i zagovaraju potpuno otvaranje Srbije i Evrope prema novim i novim hiljadama migranata, pa da vam bude jasno ko stoji iza svega. To je i dobar pokazatelj da ko god napadno insistira na humanosti prema migrantima najverovatnije predstavlja anglosaksonskog lobistu (bez obzira dolazio on iz NVO sektora, „patriotskog bloka“ ili estrade). Naravno, ovde isključujemo one iskrene i naivne koji su u ovoj priči u ulozi „korisnih idiota“.
Jasno je svakome, ko se iole razume u funkcionisanje vojske, da postoji politička volja zemalja na Sredozemlju da se zaustave brodovi ili kolone na kopnu, onda bi to bilo efikasno urađeno upotrebom mornarice i kopnene vojske. Očigledno je da i Turska i Grčka (Makedoniju niko ni ne pita) propuštaju ljudsku bujicu kao „protočni bojler“ i da ne prave nikakve probleme ovim nezvanim gostima na proputovanju u „bolji život“. Na kraju krajeva, samo Amerika je toliko moćna da usmerava toliko mnogo ljudi sa brojnih meridijana i da kampanjom „humanosti na delu“ sputava i sprečava Evropu da se zaštiti od najezde trećesvetskih masa, koje u perspektivi (ako se ovakvi ljudski talasi nastave u narednim godinama) menjaju Evropu i dovode do njenog nestanka. Barem onakve kakva je bila. Mi nemamo razloga ni da se tome radujemo niti da je žalimo jer imamo „svoju muku pregolemu“.
Velika migrantska kriza, čiji efekti će imati epohalan značaj, pokazuju jasno ko je ko, i ko je čiji igrač. Mađarska za račun odbrane Nemačke i srednje Evrope ogradom pravi „novi limes“ protiv postmodernih varvara. Grčka, očigledno u službi američkog projekta „Ubacimo desetine miliona Arapa u Evropu“, radi svoj posao odlično, drugi se opet malo priklanjaju jednoj, pa drugoj strani. Bukvalan i karikaturalan primer tog „malo vamo, malo tamo, al’ na kraju ipak tamo gde mora“ je ponašanje Makedonije. Kad su na njihove granice došle hiljade emigranata koji lako putuju Grčkom, oni su izveli svoje specijalne jedinice ,koje su zaustavile ove koji bi da nasilno i ilegalno pređu granicu. Bilo je tu sukoba, ali civili ne mogu da se nose sa opremljenim i naoružanim formacijama, bez obzira što je reč o maloj i siromašnoj Makedoniji. No, uveče su ih „misteriozno“ propustili bez otpora i propustili kolonu „budućih građana Evrope“. Jutarnje „treniranje strogoće“ je najverovatnije zahtevano od Nemaca i nekih drugih Evropljana, a da su kasniju „kapitulaciju“ iznudili, a ko drugi, nego protektori Skoplja – Anglosaksonci. Jer „šou mora ići dalje“, ljudi moraju da se kreću da bi iza njih moglo da dođe mnogo više njih. Milioni.
Nemačka je cilj
Mnogo je još posrednih, ali jasnih indikacija ko gura te nesagledive mase iz Trećeg sveta ka Evropi. Dovoljno je pogledati samo anglosaksonske medije, pa da bude jasno na čiju vodenicu ide ta „voda“. Kao što je kod nas na mikro planu jasno kako svi prozapadni i proamerički mediji, političari i „intelektualci“ promovišu „novu humanost“ i brutalno napadaju svaki oprez i upozorenja (poput bezbednjaka Momira Stojanovića, koji je upozorio javnost da od nas traže da gradimo sabirne centre kapaciteta 400.000 osoba) kao „ksenofobiju“ i „fašizam“. Sve po onoj narodnoj „ne pada sneg da pokrije breg, no da svaka zverka pokaže trag“. Iako mnogi znaju ovo o čemu pišemo, malo ko se usudi da govori i piše o tome, jer nije mudro iritirati Velikog Brata.
Kad smo došli do glavnog arhitekte premeštanja i mešanja naroda i civilizacija, postavlja se pitanje koji je motiv za ovako nešto. Pa kao i za druge promene, poput arapskog proleća, koje izazivaju haos iza koga se pravi novi poredak, onakav kakav odgovara onima koji izazivaju sukobe i haotična stanja, i ova seoba ima slične motive i ishodišta. Kada negde napravite podele, sukobe ili revolucije, lakše kontrolišete taj prostor. Mi smo to jasno osetili i preživeli tokom ratnih devedesetih. Rušenjem sekularnih diktatorskih režima su ta društva oslabila, a sa tim i otpornost prema stranim uticajima (slično je bilo i sa rušenjem komunizma). Kapital tako dobija nove resurse i nova tržišta za „mnogo manje para“. Drugi nivo je strateški – podrivanjem i rušenjem režima poput Sadamovog ili Gadafijevog ili Asadovog, ostvaruje se geopolitički prodor na prostore koji su bogati naftom ili, pak, koji su važni zbog nekog drugog geopolitičkog ili ekonomskog resursa.
„Miroljubiva invazija“ trećesvetskih masa na Evropu u režiji globalista ima nekoliko mogućih motiva. Prvi je ekonomski. Interes globalnog i globalizovanog kapitala je da uveze jeftinu radnu snagu i da može u svojim pogonima u bogatim zemljama da lakše konkuriše proizvodnim kapacitetima iz Kine. Ovim se obesmišljava i vekovna borba radnika i zaposlenih za socijalna i politička prava. Sindikati su potpuno izgubili značaj, ostali su tek raritet iz prošlosti, a zaposleni su prepušteni na milost i nemilost surovom tržištu i sve jeftinijoj radnoj snazi koja dolazi iz Afrike i Azije. Tako su i SAD kroz propusnost meksičko-američke granice kontrolisano „uvozili“ milione Meksikanaca i drugih, iako su je mogli hermetički zatvoriti.
Drugi motiv je strateški – dolaskom miliona iz Trećeg sveta u Evropu i pre svega u Nemačku se ove „ciljne“ destinacije nalaze u ozbiljnim problemima. Prevelik broj useljenika može dovesti do haosa i porasta ekstremizma, kriminala i terorizma do mere da to ugrozi normalno funkcionisanje društva. Milioni muslimana zbog militantnosti njihove religije se lako ne asimiluju, a u određenom procentu i skloni su ekstremizmu i terorizmu. Kada bi se postojeći procenat muslimana udvostručio u velikim evropskim gradovima, to bi donelo korenite političke, ekonomske, kulturne i svake druge promene. Zamislimo posledice formiranja značajnije muslimanske partije u Nemačkoj ili Francuskoj, bez koje ne može da se formira vlada. Bezbednosni košmar u ovom momentu mori evropske političare i obaveštajne strukture sa pitanjem – koliko nam u ovom talasu dolazi realnih i potencijalnih ekstremista i terorista? Sve to govori da je cilj onoga ko gura, usmerava i štiti kolone migranata ka Evropi, da oslabi i podeli, pre svega Nemačku. Što bi naš narod rekao „da se o svom jadu zabavi“.
Ako je to tako, a sva je prilika da jeste, postavlja se pitanje – zašto Americi u ovom momentu smeta ojačala Nemačka? Upravo u tom pitanju je i odgovor. „Ekonomski jaka Nemačka“ želi da bude, koliko je moguće, strateški nezavisna od Amerike. Naravno, u ovom momentu Nemačka je lojalan geopolitički vazal SAD, ali u perspektivi i u promeni globalnih odnosa (npr. finansijski slom SAD, naglo jačanje novih igrača Rusije i Kine i sl.) može dovesti u pitanje postojeći stepen kontrole Evrope (čitaj Nemačke). Nemačka je tu usamljena, jer je Francuska sasvim klonula. Ona širakovska Francuska koja se protivi napadu na Sadama, a koja je bila smešna u odnosu na degolovsku, deluje sasvim degolovski u odnosu na sarkozijevsku, koja plaćenički „lovi glavu Gadafija“.
Najveća briga za vašingtonske stratege je moguće partnerstvo Rusije i Nemačke u kome kombinacija nemačke tehnologije i organizacije sa ruskim energetskim, geopolitičkim, vojnim i drugim resursima moglo u perspektivi postati, ako ne rival, a ono sigurno prepreka širenja i jačanja globalne hegemonije SAD (slično važi i za stratešku kooperaciju Moskve i Pekinga). Da bi se to onemogućilo stvaraju se nova žarišta poput ratom zahvaćene Ukrajine, ili se politički destabilizuju režimi koji smetaju sprovođenju te strategije. Ukrajinski sukob, barem u prvoj fazi, očigledno slabi pozicije i Nemaca i Rusa, a na neki način ih i konfrontira. Sankcije prema Rusiji na koje je nateran Berlin su štetnije za Nemačku, no za Rusiju. Još jednim udarcem nekoliko muva. Slično je i sa migrantskom krizom – ona akutno izaziva političku i ekonomsku destabilizaciju sa dalekosežnim posledicama. Kao i „kockarska igra“ Sirize u Grčkoj, koja je za račun Velikog Brata pretila da ugrozi evrozonu i ekonomski osakati Nemačku. Sve ovo vodi ka tome da Moskva i Nemačka nemaju ni vremena, ni resursa da se bave strateškim pitanjima kooperacije, jer im se otvara jedna kriza za drugom, a politika se često svodi na reaktivno reagovanje i to „vatrogasnog“ karaktera.
Kakav je uloga Srbije u svetskoj „migrantskoj“ revoluciji?
Kako je omogućen veliki protok preko Mediterana, a naročito Turske i Grčke, gde nema zadržavanja migranata, problem nastaje sa Mađarskom koja stvara branu prema „varvarima“. Bugari iz straha od muslimanske populacije, ali i zbog signala iz Evrope, sprovode restriktivniju politiku od drugih prema ilegalnim imigrantima (kako se gotovo nigde kod nas ne spominje u medijima da je to prekršaj koji se kažnjava).
Srbija tako postaje vrlo važna tranzitna zona migranata pred vratima EU. Naime, kod nas dolazi do zastoja u „protoku“ zbog mađarskog „zida“ i to je potrebno nekako savladati. Konzervativniji evropski krugovi predvođeni Nemačkom bi voleli da što manje migranata prođe Srbiju ka EU, a Amerikanci, za početak, da mi ne predstavljamo prepreku „spontanoj seobi naroda“ iz nama bratskih „nesvrstanih zemalja“. Evropljani stoga vrše pritisak da Srbija napravi prihvatne centre za 400.000 osoba, ako već ne mogu da ih vrate odakle su došli. Amerikancima opet verovatno ne smeta da jedan deo tih ljudi ostane u Srbiji, te da ti prihvatni centri ipak posluže za pripremu za savladavanje ozbiljnijih prepreka ka „ulasku u Evropu“ stotina hiljada migranata preko naše teritorije.
Po nas je jako opasno da dođe do takvog kompromisa SAD i Nemačke oko migranata pa da nama, na kraju, kada se oni „raskusuraju“, ostane stotine hiljada pripadnika naroda, koji su nama ipak strani i čija je kultura drugačija od naše. Otežavajuća okolnost je da je Srbija vrlo lako ucenjiva, pa tako pretpostavimo da bi teško dobili Zajednicu srpskih opština (ma koliko ona bila ozbiljna sa jakim institucionalnim ovlašćenjima ili, pak, nešto više od NVO) da je Srbija krenula da blokira priliv novih migranata. Rizično je u ovoj situaciji previše se zameriti i Americi i Nemcima, ali ipak, najgore je raditi u korist sopstvene štete – a to znači pristati na pogubni evropski plan o naseljavanju većeg broja arapskih muslimana po Srbiji.
Zamislimo samo sto ili dvesto hiljada novih muslimanskih naseljenika na jugu Srbije, pa da možemo u srednjeročnoj perspektivi da se oprostimo od juga i od kopnene veze sa Makedonijom. Predstavimo sebi i posledice povezivanja naselja sa albanskom muslimanskom većinom sa onima u kojima su većina muslimani Bošnjaci. To bi bila realizovana opaka „zelena transferzala“ koja je svilen gajtan za Srbe i Srbiju. Deluje čudno, ali se u ovom slučaju više poklapaju interesi Srbije da preko nas pređe ta bujica i da ostane što manje „bara i barica“ sa interesima SAD, koje nastoje (barem u ovoj fazi) nešto slično, a da je suprotan interesu Brisela i Nemaca da nama „uvale“ stotine hiljada bliskoistočnih muslimana, koje oni ne mogu proterati iz Evrope zbog SAD. Na kraju, da zaključimo, naš odnos treba da bude – što bi Šešelj rekao – tolerantni prema migrantima, a efikasno ih „uputiti prema Hrvatskoj“. Moramo izbeći pogubnu ulogu „sabirnog centra“ koju nam lukavo poturaju Evropljani, jer ćemo dobiti mnogo stranog sveta, a izgubiti Srbiju.
Izvor Vidovdan, 30. avgust 2015.
