ZORAN AVRAMOVIĆ: KAKO SU SRPSKI KNjIŽEVNICI RAZUMEVALI KULTURU

Naš nobelovac shvata kulturu kao ukupan način života jedne nacije, a jezik, tradicija i...

Naš nobelovac shvata kulturu kao ukupan način života jedne nacije, a jezik, tradicija i istaknute ličnosti su ključna obeležje srpske kulture

Profesor dr Zoran Avramović (1949) objavio je nekoliko knjiga o problemima kulture i književnosti: „Čiji je književnik i njegovo delo” (2003), „Politika i književnost u delu Miloša Crnjanskog” (1994, 2007), „Sociologija i književnost” (2008), „Sociološka osmatračnica kulture i obrazovanja” (2011). Zavod za udžbenike u Beogradu objavio je nedavno izuzetno zanimljivu studiju Zorana Avramovića: „Ogledi iz srpske kulture i književnosti”. Srpska kulturna duša (identitet), kaže Avramović, razumeva se u trouglu: tradicije, politike i novog talasa globalizacije – masovne i čulne kulture. Svaka nacionalna kultura nosi u sebi predanje, nasleđe, ono što su stvorile generacije prohujalih vekova… Naše vreme, izuzetno je po ekspanziji globalističke, čulne, hedonističke kulture.

U svojoj knjizi ponudili ste nov pristup u odnosu kulture i književnosti. U čemu su te posebnosti?
— Kultura oblikuje osnovna značenja iskustva, doživljaja i mišljenja jedne nacionalne zajednice. Književno-verska tradicija srpske kulture je njena duhovna suština. Srpska kultura je književnocentrična. U takvom shvatanju kulture književnost se pojavljuje posredstvom svojih dela. A reč je o tome da kulturna značenja oblikuje pisac i svojim javnim delovanjem, čitaoci sa svojim čitanjima, izdavači, biblioteke, dakle čitav niz učesnika književnog života. Kultura sa svojim značenjima oblikovanim iz drugih oblasti društva takođe ostavlja trag u „književnoj republici”.

Da li se naša književnost razlikuje od evropskih i ostalih književnosti?
— Naravno. Nije reč samo o elementima književne strukture već i o mestu književnosti u društvenom prostoru. Srpska književnost je tokom poslednja dva veka, znatno više od evropskih, uticala na ukupan društveni i politički život. Kada se pogleda iz kojih sve profesija dolaze pisci i „pisci”, samo ćemo pojačati književnocentrični karakter srpske kulture.

Pišete o shvatanjima kulture velikih srpskih pisaca. Kako su oni shvatali suštinske odlike srpske kulture?
— Vuk Karadžić je u jeziku tražio temeljni oslonac srpske kulture. Njegoš u pravoslavnoj veri i politici shvaćenoj kao borbi za slobodu. Andrić je u neknjiževnim tekstovima srpski jezik (i drugi istaknuti stvaraoci) uzimao kao suštinski temelj kulture, ali su u književnim delima religije okosnica oko kojih se odvija život naroda. Crnjanski kulturu shvata kao ukupan način života jedne nacije, a jezik, tradicija i istaknute ličnosti jesu ključna obeležje srpske kulture. Vladan Desnica je značajan kao predstavnik granične srpske kulture. Uočljiva su identitetska kolebanja između nacionalnog imena, religije i jezika.

Kakva je uloga književnika (i književnosti) u formiranju nacionalnih kulturnih vrednosti?
— Dvostruka. Oni su svojim delima sigurno oblikovali vrednosti kulturnog postojanja i razvoja nacije. Međutim, oni su i svojim neknjiževnim tekstovima i praktičnim aktivnostima doprinosili odbrani nacionalnih kulturnih vrednosti. Postoji razlika između 19. i 20. veka. U širenju jugoslovenske ideologije i njenih zabluda, tokom 20. veka, učestvovali su i srpski pisci. Kraj ove anacionalne ideologije najteže je pogodio srpsku kulturu.

Šta je kod Ive Andrića važnije: znanje istoričara ili pripovedača?
— Nije preporučljivo opredeljivanje. Dragoceno je i njegovo znanje i njegova pripovedačka umetnost. Jedno bez drugoga ne bi postojalo. Već je napisano nekoliko sjajnih studija o našem piscu. Zanimljivo je da su stranci koji su u Andrićevim romanima tražili ključ za Bosnu zaobilazili njegova neknjiževna, istorijska i društvena dela.

Kako je Miloš Crnjanski shvatao srpsku i inostrane kulture?
— Između dva svetska rata Crnjanski putuje diljem cele Evrope. Pisac se i fizički „mešao” sa evropskim kulturnim prostorom, ali sa svim osetljivostima za granice između nacionalnog i inostranog. U „Almanahu” Branku Radičeviću (1924), on je zapisao: „Ko zna koliko planina i manastira duva kroz naša tela u ovo stoleće.” Srpska kultura je deo evropske duhovne tradicije, ali je on znao da joj u lice skreše kad tapka u mestu i kad novo teško prihvata. Crnjanski je svojim kulturnim i književnim bićem bio za srpsko evropejstvo.

U jednom trenutku bilo je mnogo pisaca u politici. Kakav je bio njihov učinak? Da li je piscima mesto u politici?
— U srpskoj nacionalnoj kulturi pisci su uvek bili u politici. Od Vuka do naših dana. Učinak im je bio promenljiv. Nekada su pomagali opšte interese naroda, nekada su odmagali i smetali. Taj deo naše kulturne istorije treba istražiti. Posebno je plodno razdoblje za istraživanje političkog ponašanja pisaca u poslednje tri decenije. A kada je reč o njihovom političkom angažmanu, nema demokratskih prepreka da se ne mešaju u javne stvari društva. Pitanje je, međutim, kakva su im znanja, iskustvo, razumevanje događaja i ljudi, sposobnost za delovanje u borbi za glasove birača i još ponešto. Tišina pisanja daleko je od buke trga.

Da li vam se čini da se danas favorizuju netalentovani umetnici kako bi se uništila prava umetnost?
— Mi živimo u vremenu u kome se postavlja pitanje šta se u onome što je stvoreno predstavlja kao umetnost. Hedonizam i tržište potiskuju ideal estetskog. Umetničko delo više nije umetničko po tome kako (forma) izražava, već po tome šta izražava. A to šta jeste banalnost, pornografija, psovački jezik. Juriš na novo nadahnut je uništavanjem tradicionalnih umetničkih oblika. U komercijalizaciji umetnosti, u prodoru čulne kulture vidim širenje prostora za netalentovane umetnike.

I da budem precizniji: da li „globalistička kultura” uništava nacionalne kulture?
— Globalizovana kultura je usmerena na promenu temeljnih odrednica malih kultura. Njene osnovne vrednosti su slobodno tržište, instrumentalni um, agresivni individualizam. Ključni „zadatak” nove, globalizovane kulture otkriva se u promeni temeljnih značenja nacionalnih simbola. To će se postići talasom zabave, „rijaliti programa”, igre, uopšte duhovno praznog života uz materijalnu pohlepu.

Jedno poglavlje posvetili ste ćirilici. Šta danas najviše ugrožava identitet srpskog jezika i pisma?
— Ćirilica je kulturna vrednost srpske kulture stara više od osam vekova. Nebriga i nehaj prema pismu našeg jezika počinje sa jugoslovenstvom, traje jedan vek i nastavlja se. Napadi na ćirilicu dolaze sa više strana. Proizvodi globalizovanog tržišta su ispisani latinicom, internet poplava, ostaci „jugoslovenske” latinice su još žilavi, obrazovni sistem ne brani ćirilicu u dovoljnoj meri, a srpski pisci i intelektualci svoje knjige objavljuju više na latiničnom pismu. Ipak, opasnost od nestanka ćiriličnog pisma može da spreči država koja će doneti zakon o njegovoj upotrebi. To znači, budžetski korisnici su obavezni na upotrebu ćirilice, a zatim treba stimulisati medijske, umetničke, zabavne ustanove da koriste ovo pismo.

Autor Zoran Radisavljević
Izvor Politika, 30. 08. 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u