SERGEJ KARAGANOV: EVROPSKA UNIJA JE POČELA DA SE RASPADA

Amerikanci su krenuli u istovremeno obuzdavanje Kine i Rusije, a to je velika greška...

Amerikanci su krenuli u istovremeno obuzdavanje Kine i Rusije, a to je velika greška

Odnosi Rusije i Zapada, koji su u prvoj polovini 2015. godine dostigli, čini se, najnižu tačku u novijoj istoriji, ne kreću se ka poboljšanju. Možemo li očekivati u bliskoj budućnosti normalizaciju odnosa između Rusije i zapadnih zemalja, kada će se okončati ukrajinska kriza i da li će Peking postati ključni partner Moskve, prognozira dekan Fakulteta svetske ekonomije i međunarodne politike Više ekonomske škole, počasni predsednik moskovskog Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku Sergej Karaganov.

Postoji mišljenje da je trenutno stanje rusko-američkih odnosa potpuno prirodno. Navodno u tim odnosima mora da postoji konfrontacija, žestoka konkurencija. Da li je to istina?
— U osnovi odnosa između Rusije i SAD leži kompleksan skup faktora. A jedan od njih je – to što smo zaista konkurenti. Sada se ta konkurencija zbog niza razloga ozbiljno pogoršala.

Prvo, Sjedinjene Države su pretrpele nekoliko velikih poraza u poslednjoj deceniji i sada pokušavaju da se osvete. Između ostalog, to su neki očigledni neuspesi (avganistanska i iračka kampanja), kao i manje očigledni – na primer, pad američkog uticaja u Aziji i Latinskoj Americi.

Drugo, Rusija je, videvši da SAD i Evropa slabe, odlučla da taj proces ubrza i istovremeno zaustavi napredovanje Zapada u zonu njenih interesa.

Treće, Rusija je upala u ćorsokak ekonomskog razvoja (naša politička elita ne može formulisati koncept ekonomskog rasta), zbog čega je doživljavaju kao državu kojoj opada moć. Amerikanci su smatrali da je došao trenutak za udar na Rusiju koji bi im omogućio da pokažu svoju snagu i istovremeno oslabe poziciju svih konkurenata, u prvom redu – Kine.

Znači li to da smo osuđeni na žestoku konfrontaciju?
— Ne. Iz prostog razloga, jer je konfrontacija izbor elite. Drugim rečima, postoje objektivni razlozi za konflikt, a postoje i subjektivni. Zbog tih subjektivnih su u prošlosti činjene ozbiljne greške. Na primer, perezagruzka (restartovanje).

Amerikanci su nam predložili da se bavimo apsolutno besmislenim poslom – smanjenjem nuklearnog naoružanja, i mi smo na to bili pristali. Zato je tema dijaloga bilo smanjenje zaliha nuklearnog oružja, a ne trenutna urgentna pitanja – sudbina Ukrajine i celog postsovjetskog prostora, na primer.

Rekli ste da je jedan od zadataka Vašingtona – slabljenje Kine. Ali, zar se ne dešava upravo suprotno? Umesto da se fokusiraju na azijsko-pacifički region, Amerikanci su primorani da troše snagu u Ukrajini. Kina se, uz to, još i približila Rusiji i na taj način osigurala zaleđe za slučaj potencijalnog sukoba…
— Mi često mislimo da je politika naših konkurenata razumna i dobro promišljena. U stvarnosti, Amerikanci prave vatrometne greške! Oni su izgubili strateške smernice, idu iz greške u grešku.

Ako krenete u žestoko obuzdavanje Kine i istovremeno žestoko obuzdavanje Rusije – razumljivo je da će doći do pribiližavanja dve države. Sa tačke gledišta tradicionalne američke, pa čak i svake druge političke logike, akcije koje doprinose približavanju Moskve i Pekinga su, najblaže rečeno, nerazumne.

Realisti u SAD smatraju ovo šta se dešava potencijalnom geopolitičkom katastrofom.

To se čini prilično očiglednim…
— Da. Ali isto su tako upozoravali da će invazija na Irak završiti neuspehom za Amerikance. To je takođe bilo očigledno. Ali, SAD su ipak to uradile. A pre toga je bila kopnena invazija na Avganistan. Zatim i operacija u Libiji, koja je dovela do destabilizacije regiona.

Možete, naravno, svemu ovome dati određeni logiku: da deo američke elite svesno želi da destabilizuje veći deo sveta, da bi na taj način ojačao poziciju Sjedinjenih Američkih Država. Ali ja i dalje mislim da ovo nije svesno izazivanje haosa, već gubitak orijentira.

Da li je to sistemski problem? Da li je u Americi nestalo odgovornih i razumnih političara? Ili ih jednostavno nema u Obaminoj administraciji?
— Bojim se da je ovo sistemski problem. Greške pravi ne samo trenutni američki predsednik. Njih je prvio i njegov prethodnik, a pre toga – Bil Klinton. Nevolja je u tome što iz američke elite nestaje tradicionalni spoljnopolitički establišment.

Nedavno je šef Pentagona Ešton Karter nazvao Rusiju „egzistencijalnom pretnjom“ za SAD. A pre toga je šef Združenog generalštaba Džozef Danford okarakterisao Rusiju kao „pretnju broj jedan“. Kako se treba odnositi prema takvim izjavama?
— Mirno i bez gubljenja smisla za humor. Rusija je zemlja koja je teoretski sposobna da zbriše SAD sa lica zemlje. Dakle, nazvavši je „egzistencijalnom pretnjom“, američka vojska jednostavno konstatuje činjenicu, ponavlja već poznato.

Druga stvar je što je situacija u kojoj američki političari nazivaju Rusiju glavnom pretnjom, nastala kao posledica toga što je američka elita obuzdavanje Moskve proglasila kao svoj strateški cilj. I takvim izjavama od Rusije namerno pravi neprijatelja.

Da li Amerikanci zaista nas smatraju glavnim neprijateljem?
— Mislim da ne. Sigurno da oni kao svog glavnog neprijatelja vide Kinu. Što je, uostalom, takođe greška. Već jednom su Amerikanci, invazijom u Vijetnamu, krenuli na obuzdavanje Moskve i Pekinga. Završila se ta krvava avantura ponižavajućim porazom.

Može li išta u doglednoj budućnosti poboljšati rusko-američke odnose?
— Ne vidim znake da u narednih nekoliko godina odnosi mogu postati bolji. I ruskoj eliti je neophodna konfrontacija. Spoljni neprijatelj joj je potreban kako bi se skupili i započeli, konačno, reforme, kao i zbog toga da bi postojanjem neprijatelja opravdala nespremnost da sprovede reforme – što sada upravo dešava. Stoga će narednih godina u našem društvu preovladavati antiamerikanizam.

Pored toga, domaća elita apsolutno ne veruje Amerikancima, jer sve pokušaje dogovora sa njima – i 1990. godine, i za vreme Putina, čak i kada je Moskva pravila ustupke – Amerikanci nisu cenili već su ignorisali interese Rusije.

Osim toga, ni SAD nema nikakve želje za korigovanjem odnosa. Za Amerikance je konfrontacija sa Rusijom prilično jeftina, a omogućava im i da reše nekoliko problema odjednom. Na primer, da jače vežu za sebe i da drže pod kontrolom Evropu, slabeći je razmiricama i remilitarizujući politiku na kontinentu.

U SAD su naredne godine predsednički izbori. Da li će se nova administracija držati iste strategije?
— Ako na vlast dođu odgovorni ljudi, sposobni za dugoročno planiranje, poput Henrija Kisindžera, onda će oni sigurno shvatiti da je trenutna situacija konflikta sa Rusijom – „gađanje kamenicma u staklarskoj radnji“. Ali za sada, ako izuzmemo staru elitu, ja takve ljude u SAD ne vidim.

Za sada je favorit u predsedničkoj trci – Donald Tramp…
— To u suštini nije najgora opcija. Ako Tramp pobedi, on može okupiti tim iskusnih ljudi iz stare elite. On je na sve sposoban, od njega se mogu očekivati svakakvi potezi.

Trampu nisu potrebni ni liberalni ni konzervativni neokoni koji već dugi niz godina imaju veliki uticaj u Sjedinjenim Državama. To su veoma čudni ljudi. Oni, na primer, stavljaju izraelske interese u isti novo sa interesima SAD. Takođe tvrde da je promocija demokratije krucijalni interes Amerike. Upravo ti ljudi su uvukli SAD u Irak i Avganistan i u mnoge druge probleme.

Mogu li oni uvući Ameriku u totalni konflikt sa Kinom? Da li je rat Sjedinjenih Država i Kine u principu moguć?
— Rat bi bio neizbežan da nema nuklearnog arsenala kojim ove zemlje i Rusija raspolažu. Ne prestajem da ponavljam: najveća je milost Gospoda to, što je dao čovečanstvu nuklearno oružje. Upravo ono više od pola veka čuva svet od novog globalnog rata.

Šta je sa ratom u Ukrajini? Zašto se sukob ne smiruje?
— Razlog za krizu svakako nisu Krim ni Donbas, pa čak ni unutrašnja politička situacija u samoj Ukrajini. Kriza je neizbežna posledica politike Zapada prema Rusiji koju Zapad sprovodi u poslednjih 20 godina.

Ja sam govorio još pre 15 godina, da će, ako se ovako nastavi, rat oko Ukrajine biti neizbežan. Dok se ne reše problemi evropske bezbednosti i ne postave nova pravila igre, ukrajinska kriza neće biti rešena.

Ali Zapad još uvek nije zreo za to, a Rusija jednostrano nije zaiteresovana za rešavanje sukoba u Ukrajini. Suviše je visoka cena – i za Ruse, i za Ukrajince – Moskva uči da poštuje svoje interese.

Kada je Sovjetski Savez nestao sa svetske arene, Zapad je, predstavljjući se demokratskim i neagresivnim, počeo da krši sva moguća pravila. Sada mi insistiramo da se ili vrate stara pravila igre ili da kreiramo nova.

Tako da Ukrajina nije uzrok, već simptom. Direktnim odlukama Putina, Porošenka, Olanda, Merkelove i Obame mogu se zaustaviti borbena dejstva, ali ako se ne reše sistemski problemi – na novu krizu ne treba dugo čekati.

Da li je to previsoka cena borbe za nova pravila?
— Cena je krajnje visoka, ali to je posledica starih grešaka. Naša elita je predugo pokušavala da zadovolji zapadne kolege.

Progutali smo potpuno neprihvatljive stvari. Verovali smo da će se sve samo od sebe srediti. Pomirili smo se sa širenjem NATO. Čak i posle bombardovanja Jugoslavije, što je bilo flagrantno kršenje međunarodnog prava, nadali smo se da će se na tome završiti.

Upravo zbog činjenice da smo toliko dugo sve to trpeli – sada moramo platimo ovako skupo.

Zbog sankcija i pogoršanja odnosa sa Zapadom, Rusija je počela da se okreće na Istok – Kina nam je sada možda najvažniji prijatelj. Koliko uspešno je u prošloj godini realizovan ekonomski potencijal približavanja između Moskve i Pekinga?
— U Rusiji je ekonomska recesija, ni u Kini stvari nisu baš briljantne. Zato do momentalnog rasta trgovinske razmene nije došlo. Ali, koliko ja znam, kineske investicije u našu privredu su znatno povećane. Videćemo kakav će rezultat biti za godinu ili dve.

Važno je da su se Moskva i Peking dogovorili o sparivanju ekonomskih projekata Puta svile i Evroazijske ekonomske unije, koje su svi smatrali konkurentnim projektima. To nam otvara dobre perspektive.

Ali, ovo je zasad samo potencijal koji se ne realizuje u punoj meri, jer smo primorani da se fokusiramo na Ukrajinu. Nažalost, zbog ukrajinske krize, mi stopiramo u svakom smislu perspektivije kretanje ka Istoku.

Vi ste odavno pozivali na početak kretanja u tom pravcu. Osećate li zadovoljstvo zbog činjenice da je ono napokon počelo?
— Ja sam zaista pozivao na ovo. Međutim, sada je zaokret prema Istoku povezan sa kulturnim i socijalnim rizicima. U početku se pretpostavljalo da Rusija, koja ima uporište u Evropi, dobija još jedno u azijsko-pacifičkom regionu.

Međutim, danas, okrećući da se ka Istoku, gubimo veze sa Evropom. U društvu rastu antievropska raspoloženja. A mi smo istorijski, blisko povezani upravo sa Evropom: preko Vikinga nam je stigla državnost, iz Vizantije – hrišćanstvo, Petar Veliki je sprovodio reforme prema evropskom modelu. Odlazeći od Evrope, mi rizikujemo da izgubimo sami sebe.

Sukob u Ukrajini u početku nije toliko uticao na Evropsku uniju, već na njene pojedinačne zemlje – Poljsku, Švedsku, baltičke republike. Možemo li danas već govoriti o kofliktu Rusije i cele Evrope?
— Imamo konflikt sa značajnim delom evropske elite. Evropski projekat se nalazi u dubokoj egzistencijalnoj krizi. Kako bi se sačuvala, elita je krenula na konfrontaciju sa Rusijom.

U početku je projekat ujedinjene Evrope stajao na dva stuba – na želji da se izbegne novi rat i na držanju kontrateže Sovjetskom Savezu. Čiste ekonomije u tom modelu nije bilo.

Kada je verovatnoća sukoba između, recimo, Nemačke i Francuske postala stvar naučne fantastike, a komunistička pretnja potonula u zaborav, EU je izgubila orijentire. Unija je počela da se raspada, njen spoljnopolitički uticaj da se – smanjuje. Međutim, umesto da se fokusira na unutrašnja pitanja, elita je počela da traži spoljašnjeg neprijatelja.

Ali, moramo da shvatimo: krenuvši na odlučnu akciju u vezi sa krizom u Ukrajini, Rusija je nanela još jedan težak udarac ionako oslabljenoj Evropskoj uniji. Tamo su se oslanjali na kompromis, meki uticaj, a Rusija je odbila da igra po nametnutim pravilima, smatrajući da ih ni sam Zapad ne poštuje.

Evropski političari se, umesto da se bave hitnim problemima – Grčkom, migrantima –koškaju sa Rusijom. Izgleda da se oni upravljaju prema Amerikancima…
— Ne, Amerikancima sukob sa Moskvom nije potreban za lečenje unutrašnjih pitanja. Rusija je za njih deo globalne, a ne lokalne politike. A evropskim elitama je ova konfrontacija, izgleda, potrebna radi konsolidacije i rešavanja unutrašnjih problema.

Evropskoj eliti, kao i ruskoj, potreban je spoljni neprijatelj. Zapravo, Evropa danas po prvi put u istoriji spoljnopolitički nastupa kao jedinstvena celina. Evropljanima je ovo uspelo samo zbog konfrontacije sa Rusijom.

Jedini problem je u tome što ni Evropljani neće moći na račun konflikta sa Rusijom da reše svoje probleme, kao što ni mi ne možemo to uraditi sukobljavajući se sa Evropljanima.

Dolazimo do tužnog zaključka: u doglednoj budućnosti se neće poboljšati odnosi sa Evropom…
— Neće doći do potpunog prekida odnosa, ali će i dalje ostati komplikovani. Mi takođe imamo i neke vrednosne razlike u odnosu na evropsku elitu. Ali zbog svega ovoga ne treba paničiti. Sve prolazi – proći će i ovo. Promeniće se i te vrednosti.

Glavna stvar je – ne činiti fatalne greške, ne seći naše kulturne i društvene veze sa Evropom, ne dozvoliti nastavak sistemske vojno-političke konfrontacije, u koju nas, čini se, guraju Amerikanci i njihovi evropski sateliti.

Preveo Srđan Đorđević
Izvor Fakti, 06. 09. 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u