RUSKI STRATEŠKI ZAOKRET ILI KRAJ PROJEKTA VELIKE EVROPE

Umesto Velike Evrope od Lisabona do Vladivostoka, dolazi Velika Evroazija od Šangaja do Minska...

Umesto Velike Evrope od Lisabona do Vladivostoka, dolazi Velika Evroazija od Šangaja do Minska

Dvanaestog septembra, na 20. godišnjoj konferenciji Baltičkog foruma pod nazivom SAD, EU i Rusija – nova realnost, koji je održan u Rigi (Letonija), bivši ministar spoljnih poslova Rusije i predsednik najuticajnijeg instituta koji pomaže u oblikovanju ruske spoljne politike – Ruskog saveta za međunarodne poslove (RSMD) – Igor Ivanov je u svom nastupu objavio kraj projekta Velike Evrope od Lisabona do Vladivostoka i da sada počinje novi projekat Velike Evroazije od Šangaja do Minska. Ovaj istup Igora Ivanova ima posebnu težinu kada se zna da se radi o čoveku koji se itekako zalagao za ostvarenje projekta Velike Evrope i koji, kao vrhunski diplomata, meri svaku reč koju javno iznese.

Ivanov navodi da su ljudi njegove generacije maštali o zajedničkoj i nepodeljenoj Velikoj Evropi, ali da su uvek postojali skeptici koji su smatrali da je ideja nerealna, a da su ton projektu davali romantici koji su verovali u svoju zvezdu. Padom Berlinskog zida i okončanjem Hladnog rata izgledalo je da ništa ne bi trebalo da smeta stvaranju Velike Evrope, a sama Rusija je, bez obzira na sve teškoće kroz koje je prolazila 90-tih godina prošlog veka, počela da sprovodi politiku, koja je bila usmerena na zbližavanje sa Evropom. U tom smislu bili su potpisani odgovarajući dokumenti o saradnji sa Evropskom Unijom i NATO, a Rusija je postala član Saveta Evrope. Početkom 21. veka počele su da se pojavljuju konture buduće Velike Evrope od Lisabona do Vladivostoka.

U datom trenutku je čak izgledalo da je do Velike Evrope ostalo svega nekoliko koraka – bila su usaglašena četiri prostranstva u kojima je ona trebala da se gradi i bile su pripremljene „mape puta” po kojima su svi trebali da se kreću. Burno su se razvijali trgovinsko-ekonomski odnosi, zajednički projekti u obrazovanju i nauci, u kulturi i u razvoju građanskog društva. Sve je to bilo sasvim nedavno, po istorijskim merilima – bukvalno juče.

Ali projekat Velike Evrope nije uspeo. Šansa koja se pojavljuje jednom u sto godina nije bila realizovana. A druga šansa za sadašnju generaciju političara na Istoku i Zapadu, po svemu sudeći, neće se pojaviti.

KONAČAN KRAJ ZABLUDA
Igor Ivanov kaže: „Po mom mišljenju, nema ništa gore od produžavanja ubeđivanja sebe i jedno drugog da još nije sve izgubljeno, da će se problemi u svakom slučaju rešiti, a da će se evropska politika vratiti na put na koji smo navikli i po kome se ona kretala poslednjih četvrt veka. Na žalost, ‘prozor mogućnosti’, koji nismo umeli da iskoristimo, se zalupio.

Ukrajinska kriza je jasno demonstrirala nespremnost političkih elita i u Rusiji i u Evropi da idu u susret jedno drugom i da grade opštu sudbinu sveta u 21. veku. Nada da će međusobne ekonomske veze naterati sukobljene strane da pokažu političku fleksibilnost, amortizuju krizu i stimulišu potragu za kompromisima, razbila se o realnost sankcija i antisankcija. Dvadeset godina intenzivnih naučnih, kulturnih, obrazovnih i humanitarnih kontakata nisu sprečili neviđenu eksploziju međusobnog neprijateljstva, nepoverenja i obnove najarhaičnijih društvenih stereotipova i mitova iz vremena Hladnog rata.“

O svemu tome je već mnogo pisano i u Rusiji i na Zapadu, ali je važno, prema mišljenju Ivanova, dovesti sve te konstatacije do njihovog logičkog kraja i pošteno priznati da se putevi Evrope i Rusije ozbiljno i zadugo razilaze, ne na mesece i čak ne na godine već verovatno na desetleća unapred. Taj kontinentalni raskol, razlaz dve evropske geopolitičke strane, imaće veliki i dugoročan uticaj, kako na Evropu, tako i na svet u celosti. Povratak na situaciju iz jeseni 2013. godine je već nemoguć, čak i ako se situacija u Ukrajini i oko nje nekim čudom normalizuje. Ono što se dešava pred našim očima nosi ne samo radikalni, već i nepovratni karakter, koji postavlja krst na jedne političke projekte, a otkriva mogućnosti za druge.

velikaevropaZnačenje novog geopolitičkog raskola se pojačava i složenom situacijom u kojoj se nalaze EU i Rusija. Sa jedne strane, EU se nalazi možda pred najtežim iskušenjima od svog postanka, a koja su vezana za pravce njenog daljeg unutrašnjeg razvoja, ekonomsku stagnaciju, krizu evrozone, pretnje separatizma (Škotska, Katalonija), sukob između severa i juga (primer Grčke), nagli porast migracionih problema (talas izbeglica sa Bliskog istoka i severne Afrike), pitanja Ukrajine i mnogo, mnogo drugog. Sa druge strane, Rusija se takođe nalazi u složenoj situaciji, kad treba tražiti principijelno nove izvore ekonomskog rasta i mesto zemlje u globalnoj ekonomiji 21. veka. U tim uslovima Rusija i Evropa u velikoj meri posmatraju jedno na drugo kao na još jedan problem, a ne kao deo rešenja problema.

Tako da umesto shvatanja i prihvatanja da evroatlanski prostor treba da se, kao minimum, prostire do Urala, a moguće i do Vladivostoka, nastupa promena, jer sa sada evroatlanski prostor shvata kao Zapadna Evropa i SAD.

IZBEGAVANjE NOVE BIPOLARNOSTI
Sa druge strane, razvijaju se projekti vezani za evroazijski prostor, kako integracioni, tako i oni koji se odnose na pojačanu bilateralnu i multilateralnu saradnju. Tu spadaju Evroazijski ekonomski savez (EAES), Šangajska organizacija saradnje (ŠOS) i projekat Novog puta svile. Sada je moderno govoriti da, umesto Velike Evrope od Lisabona do Vladivostoka, dolazi Velika Evroazija od Šangaja do Minska. Pri tome treba reći da, iako konture Velike Evroazije nisu još uvek sasvim jasne, ipak se Evroatlantika i Evroazija formiraju kao globalni centri i glavna osa oko koje će se vrteti buduća svetska politika.

Igor Ivanov se dalje pita kako će se razvijati odnosi između evroatlanskog i evroazijskog pola i smatra da treba učiniti sve da se izbegne nova bipolarnost u svetskim odnosima u smislu stvaranja stanja njihove suprotstavljenosti, misleći verovatno na mogućnost izbijanja novog globalnog vojnog sukoba, koji bi bio na štetu svih. U tom smislu, on smatra da treba probati iskoristiti malobrojne preostale mostove između ova dva pola koja su ostala. On tu računa na već postojeće organizacije, kao što su OEBS, Savet Evrope, savet Rusija-NATO i druge, koje, iako do sada nisu uspele da spreče narastajuću konfrontaciju, ipak možda mogu da spreče da ona dalje eskalira. Ivanov se odgovorno zalaže za to da se uspostave pravila igre između Evroatlantike i Evroazije, koja bi svela na minimum rizike nekontrolisane konfrontacije, a za to je neophodno da se stvore uslovi za dijalog i saradnju sa ciljem rešavanja opštih problema i ponovnog uspostavljanja predviljivosti i upravljanja međunarodnim sistemom. Ako se ne reši taj zadatak, onda ćemo biti osuđeni na istorijski dugu bipolarnost u njenoj najgoroj varijanti.

U toj novoj geopolitičkoj realnosti, Rusija prestaje da bude istočno krilo neuspele Velike Evrope i pretvara se u zapadno krilo Velike Evroazije u formiranju. Pri tome, prenos strateških akcenata sa zapadnog na istočni pravac neće biti jednostavan, već dugoročni, bolni i vrlo delikatan proces, koji će zahtevati ne samo političku volju, već i visoki profesionalizam. U slučaju neuspeha, strateška preorjentacija se može preokrenuti u ekonomsku i geopolitičku izolaciju.

Taj prenos strateških akcenata sa zapada na istok, znači da Moskva mora da investira suštinski politički kapital u razvoj mehanizama EAES, ŠOS i drugih struktura Velike Evroazije. Pri tome, mnogi od tih mehanizama se grade od nule, a ruska spoljašnja politika ima sve mogućnosti da odigra aktivnu, a u nekim pravcima i vodeću ulogu u njihovom formiranju.

Pri tome, smatra Igor Ivanov, Rusija ne treba potpuno da okrene leđa Evropi, jer je to i nemoguće, s obzirom na dosadašnje istorijske odnose, a i na mnogobrojnu ruskojezičnu dijasporu, koja se nalazi u skoro svim evropskim zemljama od Poljske do Španije. Zato joj je potrebno da pokuša da obezbedi sigurnost i stabilnost na svom zapadnom krilu, stvarajući nove, pragmatične i međusobno korisne odnose sa svojim evropskim komšijama.

ŠTA DA RADI SRBIJA?
Pisca ovog teksta raduje kraj projekta Velike Evrope, jer je on bio istorijski nerealan, uzimajući u obzir civilizacijsku suprotstavljenost Istoka i Zapada. Pri tome treba reći da svakako zaslužuje veliko poštovanje iskreni pokušaj ruske političke elite koja je pokušala da sarađuje na ovom utopijskom projektu. A, kada, kao što smo već rekli, jedan političar i diplomata takvog formata kao što je Igor Ivanov iskaže ovako jasne ocene, onda je to zaista preokret vredan pažnje.

evroazija04Srbija bi trebalo da shvati da se u današnjem svetu ne može sedeti na dve stolice jer su mehanizmi uticaja centara moći toliko razvijeni i snažni da to može samo da dovede do rastrzanosti zemlje i njene dalje propasti, koja je evidentna u svim sferama. Zato Srbija treba da se opredeli. Za koga? Odgovor na ovo pitanje je vrlo jednostavan i njega skoro svi znaju, a to je za onu stranu koja nas nije bombardovala, koja nam nije otela teritoriju, koja nas ne ucenjuje i ne ponižava i sa kojom u savezu (ne u klasičnoj bilateralnoj saradnji bilo kog intenziteta) imamo svetliju budućnost od one koju nam nudi neprijateljska Evropska Unija.

Zato je ovaj signal od strane Igora Ivanova, koji je istupio u ime Rusije, više nego jasan znak da Rusija kreće na Istok, a kako su preko oko sto godina i predlagali prvi evroazijci Trubecki, Savicki i drugi. Taj signal je ujedno i znak za Srbiju da se probudi i učini nešto za svoj spas, a pre svega je znak za politički nezrelu, nejaku, dezorijentisanu i zabavljenu međusobnim razmiricama, srpsku patriotsku opoziciju da se uozbilji i učini nešto po pitanju srpskih evroazijskih integracija, koje predstavljaju istorijsku šansu da se Srbija vrati civilizacijskom modelu kome organski pripada ili da se ukloni i prepusti mesto nekim drugim ljudima.

Priredio GORAN TEŠIĆ

Russian Council/EKCS

Svet
Pratite nas na YouTube-u