Vesti sa terena o krizi sa ilegalnim migrantima su bile obećavajuće. Čak odlične
MI6 building
85 Albert Embankment
London
18/09/2015
Serija pljuskova u toku dana je najbolje oslikavala ono što se podrazumevalo pod „engleskim vremenom”. Kiša kao da se ravnala prema nekom svom unutrašnjem rasporedu i na svakih sat vremena bi počela nakratko da pada kako bi se već petnestak minuta kasnije zaustavila, ali samo do početka nove provale oblaka.
Tomas Lorens, šef MI6 za Balkan, upravo je bio na putu kući, vraćajući se iz sedišta tajne službe. Imao je spremne četiri rute za tu namenu, i ovog popodneva je izbor pao na onu pod rednim brojem tri. To je značilo da je izabrana najkraća trasa i njegov dugogodišnji vozač i telohranitelj Nil Krejg je bez ikakvih suvišnih objašnjenja shvatio da se šefu žuri. Jaguar XF, pogonjen sa dvestotine konjskih snaga, podizanjem broja obrtaja i jasnom promenom zvuka motora reagovao je na dodavanje gasa i dvojac britanske tajne službe se uputi ka mostu Vaterlo.
Ništa gore od prvih par nedelja na poslu nakon povratka sa odmora, pomisli Lorens. U suštini, vodio je borbu sa samim sobom jer je bio zasut informacijama koje su kod njega izazivale potpuno suprotstavljene emocije. Sa jedne strane, bio je zadovoljan što je imao priliku da obeleži 9. septembar, dan kada je kraljica Elizabeta II postala britanski monarh sa najdužim vladarskim stažom, nešto dužim od 63 godine. Preciznije, 23.226 dana na prestolu Ujedinjenog Kraljevstva, podseti se, pomalo iznenađen što je zapamtio tačan broj. Long Live the Queen…
DRONOM NA REJADA I RUHULA
S druge strane, osećao je potmuli bes na pomisao da je iko smeo da se usudi i na pomisao da naškodi voljenoj kraljici. Još više ga je pogađalo to što su to planirali da urade britanski državljani, doduše ne baš klasičnih engleskih imena, Rejad i Ruhul. Međutim, MI6 ih je na vreme stavio „na mere”, i njih dvojica su takođe ušli u istoriju, ali na drugi način, urođeni cinizam progovori iz Lorensa. To je bilo prvo ubistvo dronom britanskih državljana osumnjičenih za terorizam. Ovaj dvojac je uočen u gradu Raki u Siriji i, mada je veliko pitanje da li bi uopšte bili u stanju i da pokušaju da izvedu ono što su planirani, MI6 je procenio da nema potrebe rizikovati, a premijer Kameron je dao zeleno svetlo za realizaciju akcije. Ostalo je istorija…
Još jedan razlog za pomešana osećanja nalazio se na zadnjem sedištu automobila, odmah pored Lorensa. Bio je to najnoviji broj magazina Ekonomist. Ne, nije mu smetala naslovna strana sa Džeremijem Korbinom, koga je, uzgred govoreći, magazin „pokopao”. Naprotiv, verovao je da za konzervativce ne postoji bolji protivkandidat od njega. Čovek koji na komemoraciji povodom obeležavanja godišnjice Bitke za Britaniju, inače svom prvom zvaničnom pojavljivanju kao vođe najveće opozicione partije u Ujedinjenom Kraljevstvu, odbije da peva nacionalnu himnu, a uz to iznese predlog da bi Britanija trebala da ima predsednika umesto suverena, sasvim sigurno je politički protivnik koga samo možeš poželeti. Iako po opredeljenju konzervativac, Lorens je isuviše dobro znao da njegov posao ostaje isti ko god je na vlasti. Uostalom, karijeru u službi je i započeo pod laburistima. Nešto drugo je bilo po sredi – Ekonomist od pre neki dan više nije bio u dominantnom engleskom vlasništvu. Posle skoro šezdeset godina, Pirson grupa je odlučila da proda svoj paket akcija dinastiji Anjeli. Njihov udeo će sa dosadašnjih 4,7 porasti na 43 odsto i imaće pravo da postave šest od 13 članova upravnog odbora. Stari Anjeli bi sigurno bio ponosan na svog unuka Džona Elkona, koji je već više od šest godina deo uprave Ekonomista i koji je lično vodio celu transakciju, konstatova Lorens sa sigurnošću svojstvenoj dobro upućenom insajderu. Zašto je ovaj magazin toliko važan osim što godišnje obraduje svoje akcionare sa šezdeset miliona funti profita i što je uspeo da ove godine ima rast prodaje od skoro dva odsto, rezultat skoro neverovatan u ovom izuzetno teškom dobu za jedan pre svega štampani medij? Dva su odgovora. Prvi je prestiž. Sedeti u upravnom odboru Ekonomista znači ući u najviše krugove britanskog biznisa, koji ovaj magazin prati od svog osnivanja davne 1843. godine. To znači sedeti sa članovima porodica Rotšild, Kedburi i Lejton za istim stolom koje su sve od reda veliki akcionari. Koliko je njima važno da budu deo uprave, možda najbolje govore reči lejdi Lin Rotšild da se njena porodica neće povući iz Ekonomista dok je ona živa, a akcionari su već sedamdeset godina. Slično važi i za Kedberijeve, prvog i najvećeg proizvođača čokolade u Britaniji, kompanije koja od 1854. godine ima dozvolu da čokoladom snabdeva članove kraljevske porodice. To su nastavili da rade i pošto su prodali svoj osnovni biznis Kraft fudu za neverovatnih 11,5 milijardi funti. O težini poduhvata da se neki ulagač nađe u ovom društvu najlakše je shvatiti iz činjenice da je nemački izdavački gigant Aksel Špringer AG pokušao da učestvuje u kupovini akcija i bio glatko odbijen jer, da bi preuzimanje bilo obavljeno, odobrenje mora dati bar 75 odsto akcionara. Postoje stvari koje se ne mogu kupiti novcem, pomisli Lorens.
RUSI U TELEKOMU SRBIJA
Drugi deo odgovora je uređivačka politika. Ako postoji magazin koji bi se mogao nazvati perjanicom liberalnih vrednosti, to bi bio Ekonomist, koji sam sebe definiše kao „proizvod kaledonijskog liberalizma Adama Smita i Dejvida Hjuma“. To u prevodu znači zalaganje za globalizaciju, slobodno tržište i sve vrste ličnih i manjinskih prava. U cilju osiguravanja ostanka na tim uređivačkim pozicijama još početkom 20. veka osmišljen je i mehanizam koji onemogućava bilo kog akcionara da ima većinski udeo kompanije i postojanje posebnog tela od četiri nezavisna člana, koje ima snagu veta na izbor urednika ili bilo koji transfer akcija sa pravom glasa. Kad se malo bolje razmisli, kritički proceni Lorens, ako je već moralo da dođe do promene vlasništva, onda je svakako bolji izbor da jedna stara i uticajna porodica proširi svoj uticaj nego da se pojavi neko treći. To ga podseti na informaciju koju je danas dobio od svojih saradnika iz Srbije neposredno pred polazak kući, i on laganim pokretima ukuca kombinaciju cifara koja je predstavljala jedan važan datum iz engleske istorije kako bi otvorio svoju aluminijumsku Samsonite akt tašnu i iz nje izvadio rokovnik sa podacima.
Saradnik iz Srbije, vođen pod kodnim imenom SR018, poslao je pripadniku MI6 koji ga je držao na vezi kriptovanu službenu belešku o razgovoru koji je vodio sa visoko pozicioniranim srpskim državnim funkcionerom. Radilo se o čoveku voljnom da ostane na svojoj poziciji i u budućnosti, a koji je izneo određene strahove u pogledu razvoja pojedinih stvari koje nikako ne odgovaraju njegovom ličnom interesu. Radilo se o privatizaciji Telekoma. Prema njegovim rečima, Rusi prvi put rade relativno ozbiljno kada je privatizacija ove kompanije u pitanju i postoji mogućnost da najveći ruski operater mobilne telefonije MTS postane vlasnik srpskog pandana. Koristeći to što je fokus usmeren na razne druge srpske probleme, a što nije Bog zna koliko teško s obzirom na njihovu brojnost, skoro je neprimetno prošlo rebrendiranje srpskog MTS i sličnost njegovog sadašnjeg vizuelnog identiteta sa ruskim imenjakom. Iako je teško verovati da će ishod ove privatizacije biti drugačiji od planiranog, posebno nakon ulaska i američkih fondova u igru, funkcioner je zabrinut da se ne desi slična priča kao sa Železarom Smederevo, kada je pohlepa i bahatost partnera sa druge strane Atlantika upropastila gotov posao. SR018 je adekvatno zahvalio funkcioneru na informacijama predavši mu 1.000 evra u koverti u novčanicama od po sto evra. Naravno, sve je to dokumentovao za slučaj potrebe ako u budućnosti dođe do promene u stavovima pomenutog funkcionera. Just in case…
SRBIJA SKORO IDEALNA MESTO ZA IZBEGLICE
Dođavola, pomisli Lorens. Sećanja na taj propali posao su mu još bila sveža. Sve je bilo već dogovoreno u Londonu, ali je nadobudnost Amerikanaca uspela da učini nemoguće. Ovaj put ne sme biti greške. Imperija nije bila previše zainteresovana za ekonomski aspekt ovog posla, ali itekako jeste bila za bezbedonosni. Odavno nisu imali problema u praćenju nemačkih komunikacionih linija, ali Rusi su nešto drugo. Jedino gore od toga da srpski Telekom ostane srpski jeste to da postane ruski. To se mora osujetiti, makar se privatizacija proglasila neuspešnom kao najmanje loša opcija. Crvenom bojom dva puta podvuče ovu informaciju i zabeleži napomenu za saradnike u Srbiji – blisko pratiti razvoj privatizacije Telekoma Srbije, uticati po potrebi.
Huh, ote mu se blagi uzdah… Prava vest u pravo vreme, taman da mi „ulepša” vikend, skoro da glasno procedi kroz zube. Ipak, uspeo je da brzo povrati hladnokrvnost motom koji je je uvek koristio u sličnim prilikama – nikad ne možeš imati sve. Zato postoje neke druge stvari koje se odvijaju dobro da bolje ne može biti, zadovoljno se isceri. Vesti sa terena o krizi sa ilegalnim migrantima su bile obećavajuće. Čak odlične. U noći između četvrtka i petka Hrvatska je, sledeći primer Mađarske, u potpunosti zatvorila svoju granicu za ulazak migranata. Polako će ih biti sve više i više u Srbiji, pogotovo imajući u vidu da tek dolazi zimski period, a da su to ljudi nenavikli na oštru zimu, od kojih su mnogi sneg videli samo na slici ili filmu. Njihov boravak će finansijski iscrpljivati Srbiju, mada nema sumnje da će EU biti darežljivija u pomoći nego u slučaju otklanjanja posledica prošlogodišnjih poplava. Ipak su tada samo Srbi bili u pitanju, a ovde je vitalni interes evropskih birokarata da se ova reka ljudi negde zaustavi, bez obzira šta javno pričali. Da li iko veruje da je predsednik Orban kamikaza koji radi nešto protivno svima da bi terao inat i zbog toga blokira na srpsko-mađarskoj granici migrante koji i tako ne žele da ostanu u njegovoj zemlji? Srbija je skoro idealna mesto za trajni smeštaj iz više razloga. Prvo, podložna je ucenama jer uporno istrajava na svom „bezalternativnom putu”. Ko se više seća obećanja da je Hag uslov svih uslova? To je brzo zamenjeno pregovorima o KiM, kao što koliko sutra može biti zamenjeno postavljanjem pitanja tretmana migranata i njihovog ravnopravnog uključivanja u društvo. Drugo, ključne srpske komšije u ovoj igri su članice EU a i NATO. Moći će svaka pojedinačno iz svojih što sitnih, što krupnih interesa da dodatno pritiskaju Srbiju. Naravno, to neće raditi samostalno, već uz uputstva spolja. Hoćete da granica između Srbije i Hrvatske ide sredinom toka Dunava? Primite 100.000 migranata! Treće, stavljena je u pogon mreža raznih NVO organizacija, medija, a i pojedini državni funkcioneri su se aktivirali u cilju pripreme terena i javnog mnjenja. Od toga da niko od migranata neće ostati u Srbiji, da neće biti izgradnje prihvatnih centara, stiglo se do toga da će ih biti u skoro u svim većim gradovima Srbije, uz javne pozive migrantima da, ako žele, mogu slobodno i da ostanu. Lorensa je posebno zabavljala upotreba politički korektnog žargona, koja tako lepo zamagljuje suštinu. Naime, ne propušta se prilika da se naglasi da će ti prihvatni centri biti privremeni. Da, da, baš kao što su mnogi Srbi na „privremenom” radu u inostranstvu. Tek dvadeset-trideset godinica, šta je to? Uspevši da u potpunosti povrati raspoloženje, nije mogao da se zapita da li će se srpski političari usuditi da stanu u odbranu svog naroda ili će pokleknuti i možda povesti naciju na put bez povratka?
GDE PROTIVNICI DRŽE NOVAC
Lorensov posao je bio da se pobrine da događaji koji će se odvijati u budućnosti idu u prilog Imperiji, i sada je pokušavao da predvidi ishod takvog pritiska. Njegov stručni tim za podršku, sastavljen od profesionalaca raznih struka, kao i samo dugogodišnje profesionalno bavljenje Balkanom su mu govorili da će ishod biti povoljan i da će zahtevi biti prihvaćeni. Rastavljajući na činioce sve faktore koji utiču na ovu jednačinu, Lorens je znao kakav profil ljudi bi mogao da mu pravi probleme. To bi bili ljudi u osnovi nezainteresovani za lično bogaćenje, kojima su država i nacija na prvom mestu. Takve nije video na ključnim mestima. Jednostavno, ovo su one istorijske odluke kada ozbiljni državnici na jedan tas stavljaju interes naroda koji mora da pretegne bez obzira koliki teg rizika po sebe lično i svoje stranke stavili na drugi tas terazija. Takve nije video sa druge strane i toga je veoma radovalo. Kako ga je davno naučio ser M – čim neki naš protivnik drži novac van zemlje, znaj da je spreman da izgubi i da će da kalkuliše do poslednjeg momenta. Onaj kome je sve što ima u sopstvenoj državi, taj je spreman da se bori do kraja i sa njim budi pripravan i da ozbiljno pregovaraš ako treba. Nebrojeni primeri su ga uverili u istinitost tvrdnje legende britanske tajne službe.
Približavajući se Blumsberiju, Lorens se seti jedne angdote iz vremena kada je on bio mladi operativac, a na njegovoj sadašnjoj poziciji bio g. Entoni Monkton. Ona veoma lepo oslikava srpsko nerazumevanja partikularnog nacionalnog interesa u okviru veće organizacije. Posle jednog sastanku na vrhu, visoki funkcioner srpske državne bezbednosti je upitao Monktona kakav je stav NATO po određenim bezbedonosnim pitanjima. Ovaj mu je na to odgovorio: „Ja nisam predstavnik NATO“. Usledilo je dodatno pitanje: „Ipak je Britanija uz SAD ključna u donošenju odluka pakta?” „Gospodine”, odgovorio mu je Monkton, „ja sam ovde da zastupam interes britanske Krune, a ne NATO. Imaju oni ko će njih da zastupa.”
DEFEKT SRPSKIH POLITIČARA
Sledstveno tome, postavio je pitanje šta je to što dovodi do defekta u razmišljanju srpskih političara da su najsuroviji prema sopstvenom narodu? Kakva nadnacionalna tvorevina može biti važnije od opstanka države i nacije? On, kao dobro vaspitani Englez, nikako nije mogao da shvati potrebu srpskog premijera da se svakih sedam dana viđa sa migrantima? Čovek koji je nominalno druga politička ličnost Srbije, a de facto prva, sreće se sa ljudima koji su u osnovi prekršili gomilu zakona i nelegalno i bez ikakvih dokumentata se našli u njegovoj zemlji. Štaviše, u direktnom poređenju sa pripadnicima sopstvene nacije ih stavlja po kvalitetu iznad građana Srbije. Da li je iko od njih ikada sreo predsednika Asada, a kamoli se slikao sa njim, onako za sebe se zapita? Lorens je već sad bio zabrinut da će 2017. godine na imanju koje je planirao da kupi u okolini Vršca, umesto Srba možda imati zaposlene sa Bliskog istoka koji neće znati u vinogradu da razlikuju merlo od kaberne sovinjona i to mu se uopšte nije dopadalo. Zaista ne možeš imati sve, ponovo konstatova sa žaljenjem…
Postojalo je još nešto. Lorens je pod oznakom strogo poverljivo dao nalog svojim saradnicima da razrađuju scenario eskalacije sukoba u Srbiji pošto pritisak migranata postane nesnosan usled njihovog nezadovoljstva što ne mogu da je napuste i dođu u sukob sa domicilnim stanovništvom. Sama promena demografske strukture bi mogla dovesti do promene realnosti na terenu, koja bi možda mogla dovesti do nemira, koji bi izmakli kontroli i vodili do stvaranje još „novije” realnosti. Zanimala ga je izrada operativnih planova koji bi u takvoj jednoj hipotetičkoj situaciji omogućili ulazak NATO trupa u Srbiju u cilju uspostavljanja bezbednosti i sprečavanja humanitarne katastrofe? Da li bi to moglo kao konačan ishod da ima npr. podelu Srbije na okupacione zone u cilju njene trajne pacifikacije?
Šta bi Srbi mogli da urade po tom pitanju, da poprave situaciju bar za buduće generacije ako je ikako moguće i ako uopšte bude Srba u Srbiji, još jednom pokuša da se stavi u položaj nekog srpskog kolege na njegovom položaju? Ako je već kasno za ove naraštaje, udubljene u rijaliti programe i političara kojima je najvažnije da zadovolje brojne starlete koje su postale najperspektivnije zanimanje u Srbiji, okrenuo bih se izmenama obrazovnog sistema i uvođenju jednostavnih protokolarnih stvari, ali izuzetno velike težine sa simboličkog aspekta. Posle već postojeće nastave veronauke, propisao bih da svaki dan u školi počinje podizanjem srpske zastave i intoniranjem srpske himne. Od onih u starijim razredima, kojima je to „smor” i glupo, ne bih očekivao ništa, realno zaključi Lorens, ali bih poveo računa o onim najmlađima kojima bi tako započinjao svaki dan i kojima bi to postalo normalno. Zvuci jedne od najlepših himni, lepršanje predivne zastave sa krunom i potenciranje na tome da su hrišćani i potomci starog istorijskog naroda bi vremenom ugušili i kompleks inferiornosti i razvili samosvest da sutra, kada budu u prilici da nešto odlučuju, ne dozvole da ih kupuju za deset dolara kao prostitutku na Filipinima…
„NIL, POJAČAJ MUZIKU!“
Hvala ti, dragi Bože, što ne moram takve probleme da rešavam, prenu se Lorens iz razmišljanja u trenutku kada su se našli na raskrsnici ulica High Holborn i Kingsway. Još malo pa sam kući, zadovoljno pomisli kada odjednom registrova jedva čujne taktove muzike koja je diskretno dopirala iz zvučnika. Ne, nije bilo greške i to potvrdi krik legendardnog Mika Džonsa.
„Nil, pojačaj muziku!“
Nemalo iznenađen, Krejg je oklevao za trenutak.
„Nil, nije valjda potrebno da ti dva puta kažem?“
„Ne, gospodine, odgovori Škot pri čemu njegovo lice uspe da napravi grimasu nalik osmehu i prsti brzo aktiviraše komande na MF volanu.
The Clash, legendarna grupa, jedni od predvodnika bunta engleske omladine i radničke klase, sigurno nisu ni slutili da bi reči njihovog neponovljivog hita danas bez ikakve prepravke mogle postati himna svakog poštenog migranta. U stvari, možda još i više svakog poštenog Srbina, koji s razlogom razmišlja da se uputi van svoje otadžbine pre nego što stvari odu bestraga. Lorens blago zavali glavu na naslonu zadnjeg sedišta i pomisli kako je život prepun iznenađenja.
„Pedal to the metal, Neil!“
Should I stay or should I go now?
Should I stay or should I go now?
If I go there will be trouble
An’ if I stay it will be double
So come on and let me know
This indecision’s buggin’ me (Indecisión me molesta)
If you don’t want me, set me free (Si no me quieres, librame)
Exactly whom I’m supposed to be (Dime! Qué tengo ser)
Don’t you know which clothes even fit me? (Sabes que ropa me quedar)
Come on and let me know (Pero tienes que decir)
Should I cool it or should I blow? (Me debo ir o quedarme)
________
* Naslov singla grupe The Clash, objavljenog 1982. godine.
