STEFAN KARGANOVIĆ
Zašto bi jedan događaj koji je stvaran neko bio prinuđen da dokumentuje koristeći dokaze koji su očigledno lažni?
U dva prethodna broja Pečata bavili smo se podrobno aferom audio/snimka u Republici Srpskoj, drskim pokušajem javne podvale poslanika u Narodnoj skupštini RS Dragana Čavića, koji je Vladu zatresao, mnoge zaveo i zamalo što u tome nije uspeo. Sada je pravi trenutak, bar dok ne isplivaju nove činjenice, da uslovno podvučemo crtu i napravimo sintezu, stavljajući događaj u odgovarajući moralni, politički i društveni kontekst.
U srži afere je optužba opozicione koalicije u RS da je premijerka Željka Cvijanović snimljena kako preko telefona raspravlja o „kupovini“ opozicionih poslanika. Najbučnije i najžešće tu tvrdnju artikuliše pomenuti poslanik Dragan Čavić, u svojoj ranijoj inkarnaciji predsednik Republike Srpske čija je Komisija 2004. godine sačinila infamozni Izveštaj o Srebrenici, po meri presuda Haškog tribunala i po uputstvima tadašnjeg visokog predstavnika Pedija Ešdauna. Taj snimak – čiju autentičnost prozvana premijerka negira – poslanik Čavić je nedavno dao na nešto što on naziva forenzičkom analizom, i pre tri nedelje teatralno saopštio javnosti predvidivo potvrdni nalaz problematične institucije koja mu je navodno obavila proveru.
Farsične pojedinosti Čavićevog „forenzičkog istraživanja“ i Izveštaja potpuno nekompetentne ustanove kojoj je poverio zadatak izneli smo u predhodnim brojevima Pečata. Čavićeve politički motivisane lažne tvrdnje dekonstruisali smo ubedljivo i neoborivo.
Pritom, vredi napomenuti da je korumpirana pojava kupovine poslanika jedno, a u politički zrelom društvu pružanje dokaza o kupovini poslanika – ili bilo kojoj drugoj štetnoj pojavi – nešto savim drugo. U gotovo bilo kojoj zemlji svako može da sumnja, često vrlo osnovano, u postojanje takve prakse. U Kongresu SAD, koji ima 535 članova, „nekupljeni“ bi se mogli pobrojati prstima jedne ruke. Svi preostali su „papci“. Kako nas ozbiljni nemački nedeljnik Špigl obaveštava u broju od 9. septembra, u kijevskoj Radi, skupštini mlade ukrajinske demokratije, cena poslanika trenutno se kreće između tri i deset miliona dolara. Uporedne analize ništa ne opravdavaju, ali su izvanredna alatka za uravnoteženo posmatranje stvari.
BEZOBZIRNO RUŠENjE TEMELjA DRŽAVE
Ali, čak ako bi, rasprave radi, i bez specifičnih dokaza prihvatili u RS odvijanje takve odiozne prakse (ne upuštajući se, naravno, u razmatranje delikatnog pitanja da li bi moralno skrupulozni hipotetički premijer Čavić – pod pretpostavkom da mu zafali nekoliko poslanika da bi ojačao svoju vladajuću većinu – odoleo njenom iskušenju), fundamentalne nedoumice ostaju na snazi. Da li je ono što se pretpostavlja i u šta se, sa više ili manje razloga, sumnja – dokazano, ili bi trebalo da to bude, na propisan način? Zašto bi jedan događaj koji je stvaran neko bio prinuđen da dokumentuje koristeći dokaze koji su očigledno lažni? Ta pitanja posebno su primerena u političkom ambijentu gde se naizgled suprotstavljene strane zapravo uzajamno prožimaju i na čudesan način međusobno prelivaju.
Tu amoralnu isprepletanost simbolički niko ne oličava uverljivije od bijeljinskog mini-tajkuna i lokalnog političkog „bosa“ Vojina Mitrovića. Taj vrli zastupnik javnog interesa se od Čavićevog finansijera i kandidata, posle prošlogodišnjih izbora (motivisan nesumnjivo najuzvišenijim idejnim pobudama), volšebno preobrazio u prosvetljenog novopečenog poslanika – vladajuće koalicije. Delicious irony, prokomentarisali bi na to Čavićevi poslovično suzdržani engleski prijatelji, i dalje ne mičući ukrućenom gornjom usnom.
Ali, pored potencijalnog trgovanja poslaničkim glasovima, suština ovog festivalskog beščašća je nešto – ako je to moguće – još ozbiljnije. To je maliciozno i bezobzirno rušenje samih temelja države i olako blefirantsko podrivanje autoriteta njenih najviših tela, praćeno svesnim obmanjivanjem skupštinskih kolega i javnosti, a sve radi prolazne i pri tome vrlo uslovne političke koristi. Radi se – trebalo bi ponoviti da bi bilo kristalno jasno – o temeljima Republike Srpske kao države, u čije stvaranje je najmanje 25.000 ljudi uložilo svoj život, a ne o pukim „stubovima režima“, metama iz prevratničkog priručnika Džina Šarpa. Preko te kritične distinkcije inicijator ove destruktivne afere, poslanik Dragan Čavić, neodgovorno i sistematski prelazi.
Druga poražavajuća stvar u vezi sa Čavićevom audio-aferom je relativna lakoća kojom je formiran inicijalni propagandni utisak, i ujedno apsolutna jednostavnost kojom je Čavićeva bezobrazna podvala ubrzo zatim razotkrivena i srušena. Razumljivo je da jedan fosilizovani političar koga je pregazilo vreme, kao Dragan Čavić, ne shvata domete savremene tehnologije i brzinu – u pitanju je bukvalno samo nekoliko klikova na kompjuterskoj tastaturi – kojom se danas dolazi do informacija koje bi do pre kratkog vremena zahtevale naporno putovanje na udaljene tačke i vrlo složena terenska istraživanja.
ČAVIĆEVO LIČNO BEŠČAŠĆE
Pre trideset godina verovatno bi mu pošlo za rukom da skromnu provincijsku detektivsku agenciju iz unutrašnjosti Holandije seljanima u Republici Srpskoj lažno prikaže kao „renomiranu evropsku forenzičku ustanovu.“ Ali danas više ne. Postoji Google Earth, za koji Čavić verovatno nije čuo, ali pomoću te aplikacije moguće je videti ne samo Čavića kako pije kafu u bašti hotela Bosna u Banjaluci nego i porodičnu kuću u holandskom selu Puflajk, gde je smeštena njegova „renomirana ustanova“ i gde u kuhinji ili dnevnom boravku NATO stručnjaci sastavljaju lažni forenzički izveštaj za rušenje vlade Čavićeve države Republike Srpske.
Mada su tehnička pitanja o autentičnosti audio snimka od velikog značaja, ključ za razumevanje Čavićeve afere ne nalazi se u audio nego u psihopolitičkoj tehnologiji. Afera je konstruisana isključivo u funkciji upravljanja utiscima. Radno pravilo je da, što je optužba bombastija i skandaloznija, ima tendenciju da dublje uranja u masovnu podsvest odakle neprimetno, kao lajtmotiv, utiče na političke reakcije i stavove. Ako se prevara odmah efikasno ne žigoše i raskrinka, posle određene tačke demanti više ne dejstvuju zato što je utisak već formiran i skoro je nemoguće istisnuti ga iz podsvesti. U londonskom Tavistok institutu ovaj mehanizam su pomno proučili i izvrsno primenjuju. U Banjaluci, međutim, preovlađujuća politička mudrost targetirane vlasti glasi da ne postoji bura koja se zabadanjem glave u pesak ne bi mogla izbeći.
Pored toga što razotkrivaju potpuni politički oportunizam i lično beščašće glavnog protagoniste veštački proizvedene političke krize, okružujuće okolnosti ovog audioskandala ujedno ukazuju i na krajnju krhkost onoga što Ivan Iljin naziva „javnom svešću“, u Republici Srpskoj a i šire. Dok se u proveru Čavićevih tvrdnji nisu uključili odgovorni pojedinci, uglavnom isti koji su neumorno ukazivali na podla sredstva i prevratničke ciljeve programirane pometnje koja je prošle godine ugrožavala Republiku Srpsku, ustanove zadužene za proveru činjenica i javno informisanje ili su stidljivo ćutale ili u horu sa Čavićem bezočno lagale. Zbunjena i obmanuta javnost na Čavićevu reč na početku je bila opčinjena prikazanim tehnološkim čudesima i napola je poverovala forenzičkoj opseni.
Nikome od njih nije palo na pamet da sa malo proaktivnog truda proveri verodostojnost smelih tvrdnji ambiciozne osobe, koja je Republiku Srpsku već ojadila, i to ne jedanput.
Bilo bi sasvim razumljivo ako bi na sve ovo u Republici Srpskoj neki degutirani mladi Merkucije uzviknuo: „Kuga na obe vaše kuće!“ Problem je u tome što se neizlečene javne zaraze nezadrživo šire u sve pore društva i pojedinačne svesti. Kuga na kraju neizbežno kosi i one koji bi da elegantno ostanu po strani, očekujući da će joj samo emotivnim uzvicima i apstraktnim kritikama možda otežati napredak ili čak preprečiti put.
Političkoj pošasti put će preseći samo moralna, promišljena i skoncentrisana politička akcija. Ideološka podloga te akcije mora da bude – politika istine. Bez iluzija o svojstvima raspoloživih aktera, ideja vodilja neizostavno uvek mora biti da se po svaku cenu održi sve što još uvek uspravno stoji. Samo prestanak vandalskog rušenja i pojava novog, nekontaminiranog neimarskog pokolenja može da spasi Republiku Srpsku.
