IZBEGLICE KAO PARAVAN ZA NOVE RATNE PLANOVE U SIRIJI

SINIŠA LjEPOJEVIĆ Cilj je da se stvori javno mnjenje o velikom stradanju naroda Sirije,...

SINIŠA LjEPOJEVIĆ

Cilj je da se stvori javno mnjenje o velikom stradanju naroda Sirije, i pritisnu evropske vlade koje ne podržavaju ratnu politiku SAD

Najezda izbeglica koja je minulih meseci uzdrmala Evropsku uniju i zemlje kroz koje ti nesrećnici prolaze sve više postaje politički instrument i na neki način paravan za ratne planove Amerike. Većina evropskih hroničara veruje da je – sudeći po načinu organizacije, jer očigledno je da je kretanje izbeglica organizovano iz jednog centra – najezda izbeglica oblik hibridnog rata Vašingtona protiv dela Evropske unije, pre svega Nemačke. Ali zašto baš sada? Iza paravana se, kako izgleda, kriju oživljeni ratni planovi, tačnije vojna intervencija Amerike i njenih saveznika u Siriji.

Da krenemo od organizacije. Prvo, ti nesrećni ljudi nisu napustili svoje zemlje ovih dana, oni su pobegli pre najmanje 12 meseci i više. Do sada su bili uglavnom u Turskoj a manjim delom i u Grčkoj. U izbegličkim kampovima su bili zbrinuti i životi im, na šta god da su ličili, trenutno nisu bili ugroženi. I onda, najednom, kao po komandi, krenuli su ka Evropi i uglavnom, kako sami govore, ka Nemačkoj. Iz Turske su krenuli, to je već poznato, u organizaciji tamošnjih službi bezbednosti, a Grčka im je, bez zakonom Evropske unije regulisane registracije, dozvoljavala nesmetan prolaz na sever. Izbeglice su primetno organizovane u grupe i svaka grupa ima svog lidera, koji koordiniše njihov put. Među njima ima i sposobnih mladih ljudi, čiji je zadatak da izazivaju nasilje u sukobe sa pograničnom policijom. Koje se to izbeglice tuku sa policijom, oni valjda treba da mole za pomoć.

I to je deo projekta jer samo nasilje dovodi izbeglice na naslovne strane štampe. Izbeglice istovremeno nisu bez para i putovanje svakog od njih košta u proseku oko četiri hiljade evra. Novac, kako sami tvrde, dobijaju od humanitarnih organizacija. Kojih? Nemačka štampa tvrdi od američkih. U vreme boravka Beogradu, na primer, izbeglice su dobijale pošiljke novca preko agencije za prenos para Vestern junion. Većina tih novčanih pošiljki je, prema podacima banaka u Beogradu, uplaćivano u Saudijskoj Arabiji i Kataru i manje u Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

ČUDNO PONAŠANjE VELIKE BRITANIJE
Ko šalje taj novac ako se zna da te zemlje nisu prihvatile ni jednog jedinog izbeglicu niti oni koji beže imaju bilo koga u tim zemljama. Pored toga što je većina njih snabdevena modernim mobilnim telefonima, oni su veoma dobro upoznati sa svim putnim pravcima i mogućnostima prelaska granica. To više nije nikakva tajna, ali i dalje ostaje pitanje zašto se sve to pokrenulo baš sada. Trag odgovora je generalna instrukcija izbeglicama da svi kažu da su iz Sirije. Za to su obezbeđene i stotine hiljada kopija sirijskih pasoša, čiji je jedan deo završio i na crnom tržištu u Turskoj i mogu da se kupe za u proseku oko 700 evra. Ali, prema podacima Evropske unije, samo manjina izbeglica je ustvari iz Sirije. Od ukupnog broja pridošlih – prema podacima EU, reč je o oko 220.000 izbeglica – samo je petina iz Sirije. Većina je iz Iraka, Avganistana i drugih zemalja. Ima čak i Albanaca.

izbeglicesirija02Cilj je očigledno da se sada stvori javno mnjenje o velikom stradalništvu naroda Sirije iako ono traje već četiri godine, i izvrši pritisak na one evropske vlade koje ne podržavaju američku ratnu politiku u Siriji. To je deo priprema za nove ratne planove u Siriji. I to ne samo da se stvori javno mnjenje i postigne prednost u hibridnom ratu protiv EU i zamaskiraju ratne pripreme nego i da se obezbedi prostor u zemljama susedima Sirije za nove izbeglice.

Na to sugerišu i potezi Velike Britanije, koja je po pravilu najpouzdaniji indikator američkih planova. Turska je sada oslobođena stotina hiljada izbeglica a Velika Britanija neće da prihvati ni jednog izbeglicu koji je otišao iz te zemlje. Ali Britanija je obećala da će prihvatiti oko 20.000 izbeglica koji su u Libanu i Jordanu i nešto malo onih koji su još uvek u Turskoj. Kao da svaki američki saveznik ima svoje izbeglice. A zašto ne prihvata deo onih koji su već stigli u Evropu? Oslobađa prostor u drugim susednim zemljama Sirije jer se u ratnim planovima očekuje dolazak novih stradalnika. Britanski premijer Dejvid Kameron je nedavno i posetio grupe izbeglica u Libanu, a za decembar je najavio ponovno glasanje u parlamentu o vojnoj akciji u Siriji. Pre dve godine Parlament je ubedljivom većinom glasova odbacio takvu mogućnost, ali premijer Kameron sada traži novo glasanje iako je to krajnje neuobičajeno jer britanski parlament po pravilu ne glasa dva puta o istoj temi. Taj potez britanskog premijera je jedan od pouzdanih nagoveštaja američkih planova.

PRAZNINE U AMERIČKOM PRISTUPU
Građanski rat u Siriji traje već više od četiri godine. Iako je zemlja u velikoj meri razorena i razbijena, Amerika i Zapad nisu uspeli da sruše legalnu vlast Bašara al Asada, i on je u delovima koji su pod njegovom kontrolom veoma stabilan i jak. Potom je Amerika počela da koristi islamističke formacije nazvane Islamska država, ali, uprkos značajnim teritorijalnim osvajanjima, islamisti nisu uspeli da sruše Asadovu vlast. Zvanično, za javnost, Amerika je neprijatelj Islamske države, i ona njen, pa su Amerikanci uz nekoliko saveznika preduzeli vazdušne napade koji, kako se pokazalo, nisu naneli veliku štetu Islamskoj državi. Naprotiv, ti vazdušni napadi su korišćeni i za snabdevanje oružjem Islamske države i u mnogim situacijama za vojničku pomoć njoj.

izbeglicesirija05Amerika je uložila veliki novac – tvrdi se najmanje 500 miliona dolara – u obuku Sirijaca navodno za borbu protiv Islamske države, ali i to se završilo neuspehom. Pentagon je zvanično priznao da se od svih obučenih Sirijaca – obuka je bila u Turskoj –samo njih „četiri ili pet“ bori protiv Islamske države. Kasnije je, da bi se ublažila bruka, preko agencije Rojters plasirana vest da se 75 obučenih Sirijaca bori protiv Islamske države.

Očigledno je da su vremenom nastale velike praznine u američkom pristupu i operativnom radu, pa se Islamska država donekle izmakla kontroli. Praznine i gubitak kontrole su doveli do mogućnosti još jednog poraza američke politike na Bliskom istoku, pa je u američkom establišmentu počelo da sazreva uverenje da je vojna intervencija u Siriji jedina alternativa. Uz to, vojnoj intervenciji – novom ratu dakle – pogoduje i sve teža finansijska i ekonomska situacija koja budi strahovanja od novog finansijskog kolapsa. Ali Amerika, po pravilu, retko ide sama u ratne avanture, pa je izbio problem saveznika, jer većina tradicionalnih saveznika pre svega u Evropi ne podržava ratne planove sa Sirijom. U tome pre svih ne žele da učestvuju Nemačka i Francuska. I onda na scenu stupa najezda izeglica kao hibridni rat i prethodnica.

Dok Vašington kuje planove, ni drugi ne miruju. Rusija i Iran, uz manje vidljivu podršku Kine, Iraka i nekih drugih arapskih zemalja koje su zvanično američki saveznici, kreću u konkretne akcije. U Moskvi već mesecima traju sastanci predstavnika zvaničnih vlasti Sirije i delova opozicije o rešavanju krize, a u taj proces su se uključili i izaslanici nekih arapskih zemalja koje, iako američki saveznici, pokušavaju da sopstveni spas potraže u procesima čiji je Rusija posrednik.

RUSIJA PREUZIMA INICIJATIVU
Procena praznina u snazi i organizaciji Islamske države i saznanja o američkim ratnim planovima motivisali su Rusiju da u formi međudržavnog sporazuma sa Damaskom – znači na legalnoj osnovi – krene u u jačanje svog vojnog prisustva u Siriji. Rusija preuzima inicijativu. Nije reč samo o isporuci dodatnog naoružanja Siriji, koje je legalno na osnovu sporazuma, nego i jačanju fizičkog prisustva. Zanimljivo je da sličnu akciju pokrenuo i Iran mada je sada u fazi otopljavanja odnosa sa Amerikom i Britanijom. Kako izgleda, Sirija bi uz konkretnu podršku Rusije i Irana, ali i Iraka, uskoro mogla da porazi Islamsku državu, a nije isključeno da bi se poraz potom proširio i na severni Irak.

U takvim okolnostima Amerika bi mogla dospeti u situaciju da ona brani Islamsku državu i tako bude potpuno razotkrivena. Istovremeno, ima nagoveštaja da bi ruski predsednik Vladimir Putin tokom skorog zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija mogao da pokrene inicijativu da se stvori istinska međunarodna koalicija protiv Islamske države, što bi, procenuje se u Vašingtonu, bio još jedan američki poraz. Jer ta eventualna ruska inicijativa bi mogla dobiti podršku Generalne skupštine. U takvom ambijentu Vašington pokreće incijativu da pregovara sa Moskvom o „zajedničkim akcijama u borbi protiv Islamske države“ i traženju rešenja za krizu u Siriji. Ako je suditi po nezvaničnim informacijama iz Vašingtona, to je samo pokušaj kupovine vremena i miniranja procesa koji su već u poodmakloj fazi i Amerika ne odustaje od ratnih planova. Na to sugerišu i nedavni dolazak državnog sekretara Džona Kerija u London, koji je ključni saveznik u tim planovima, i njegova izjava o američkim uslovima za pregovore sa Rusijom. Na osnovu Kerijeve izjave, stiče se utisak da Amerika sada želi da pregovorima postigne ono što nije uspela pomažući rat u Siriji, i to sada uz pomoć Rusije. Nerealna ambicija.

izbeglicesirija06Ponovo je reč o „velikoj igri“, o višeslojnoj igri, o istinskoj istoriji, pa je u ovom trenutku zaista teško reći kako će se situacija razvijati. Za sada se jedino čini izvesnim neizbežni poraz Islamske države u Siriji i njenog kalifata, na ovaj ili onaj način. Koliko će boraca Islamske države stići u Evropu kao izbeglice, nije poznato. Sve drugo je neizvesno i moguće – i rat i politički proces. Svi se izgleda spremaju i za jedno i za drugo.

Ima li sve to veze sa Srbijom? I ima i nema. Srbija, po definiciji, nema direktne veze sa tim „velikim igrama“, ali je kao zemlja tranzita desetine hiljada izbeglica koje se predstavljaju da su iz Sirije upletena u nju. Ne zbog toga što je tranzitna zemlja, jer to je njen geografski položaj. Ali, na osnovu retorike i izjava njenih lidera utisak je da je i ona deo tog projekta. Uostalom, nije obavezno da izbeglice iz Turske u Evropu idu preko Srbije. Izbor je, međutim, zbog nekog razloga pao na Srbiju i ona sticajem okolnosti postaje deo koalicije ne samo protiv Sirije nego i Evrope. Tako se desilo. Srbija, naravno, nema veliki uticaj na sve te procese, ali bi mogla imati posledice.

Svet
Pratite nas na YouTube-u