TRADICIONALANO I PARADOKSALANO ILI KORENI POSTUPANjA HRVATSKE I SRBIJE PREMA MIGRANTIMA

LjUBAN KARAN Može li država koja bezdušno i trajno protera 350.000 ljudi biti humana...

LjUBAN KARAN

Može li država koja bezdušno i trajno protera 350.000 ljudi biti humana prema izbeglicama?

Svet se čudi i veruje da je u pitanju nekakav pradoks. Kako, naime, moguće da je Srbija humana prema izbeglicama (imigrantima) a Hrvatska nije? Da li su se Srbi posle bombardovanja, golgota, sankcija i drugih nedaća promenili? Zapad se smeška i ponašanje Srbije već pripisuje kao rezultat svog „minulog rada“. Da li su se promenili i Hrvati i od dobrog naroda, ugroženog srpskim hegemonizmom, postali sebični? Koliko laži fabrikovane u centrima propagandnog rata i plasirane preko svetskih medija mogu biti žilave i dugoročne?

Ne, nisu se Srbi promenili, a, nažalost, nisu ni Hrvati. Srbija ima tradiciju humanog i bratskog prijema izbeglica ma ko oni bili. Uvek su širokog srca prihvatali izbeglice u svoje kuće i delili sa njima sve što imaju. Hrvati su oduvek proizvodili izbeglice, a Srbi ih zbrinjavali. Tako je bilo i u Drugom svetskom ratu, pa i kasnije. Fašističke države su etnički čistile svoju naciju, pa tako i NDH. Nešto slično je radila i Hortijeva Mađarska. Gde su to Slovenci našli spas kada su ih masovno proterali nemački fašisti? U Srbiji. Dakle, i sadašnje ponašanje Srbije i Hrvatske prema imigrantima – izbeglicama tradicionalno je, a ne paradoksalno.

Dok su reke migranata prelazile preko Srbije u Mađarsku, hrvatski funkcioneri su davali sasvim korektne izjave o potrebi da se ovim ljudima pomogne i pruži zaštita. Tvrdili su kako su spremni da domaćinski dočekaju nesrećne ljude, nadajući se da će ih migranti zaobići. Čim su prve izbeglice kročile u Hrvatsku, retorika se promenila a postupci prema imigrantima postali slični onima u Mađarskoj. Prema staroj navici, Hrvatska i za ovaj problem pokušava da optuži Srbiju i čudi se kako joj to ne uspeva i zašto svet kao ranije ne udari drvljem i kamenjem po zlim Srbima.

Izgradnjom mađarske „gvozdene zavese“ Hrvatska je iznenada dobila šansu da pred Evropom i svetom retušira svoju ružnu sliku države koja je primenom sirove vojne sile i drastičnog terora prema srpskim civilima trajno proterala 350.000 ljudi. Imaju dobru priliku da pokažu svoju humanost prema izbeglim i bespomoćnim ljudima, pred kojima su se isprečili sebičnost i bezosećajnost onih koji su im obećavali spas i zaštitu. Predsednica i Vlada Hrvatske tako nešto su pompezno i najavljivali. Samo dobri poznavaoci krvne slike nove Hrvatske znali su da od toga nema ništa. Ova i ovakva Hrvatska ne može biti humana ni prema kome sem prema Hrvatima. Suviše dugo su trajale akcije etničkog čišćenja i pročišćavanja Hrvatske i zar sada, kada su postali gotovo etnički najčistija katolička država na svetu, da im neko sve pokvari. Zašto da dovode u pitanje potpuno realizovan plan etničkog čišćenja. Naravno da od toga nema ništa, a izbeglice koje se nadaju da će ih Hrvati dočekati raširenih ruku već doživljavaju neprijatna i gorka iznenađenja. Hrvatska tačno zna koliki broj migranata može ostati u Hrvatskoj, a da im ne naruši filigransku etničku čistoću. Taj broj je sasvim mali, takoreći simboličan. U stanju su da se sporečkaju i sa svojim zapadnim mentorima i zaštitnicima upornom odbranom svog stava.

Možda u Hrvatskoj i postoje političke grupacije koje drugačije misle, ali one su beznačajne jer ne utiču na konačne odluke i ponašanje Hrvatske u migrantskoj krizi. Trenutno je HDZ taj koji preuzima vlast i diktira, a ne treba zaboraviti da je u hadezeovskom unutrašnjem obračunu pobedilo desno krilo. Unutrašnji obračun desnog i levog krila HDZ oslabio je ovu stranku do te mere da je izgubila prošle izbore, ali su se sada unutarstranačke prilike sredile. Levo krilo, koje su činili bivši komunistički kadrovi, potpuno je eliminisano i sada HDZ sačinjavaju proustaške fašistoidne i klerikalne snage, potpuno zaljubljene u izvorne ustaške lidere iz Drugog svetskog rata i njihovu ideologiju. Pošto je etnička čistoća Hrvatske jedan od tri osnovna cilja izvornog ustaškog pokreta (pored nezavisnosti i granica bivše NDH), izbeglicama svih boja i nacija se crno piše i bolje za njih da zaobiđu ovu zemlju. Ne treba zaboraviti da su to političke snage koje nastavljaju tradiciju onih koji su svojevremeno donosili i sprovodili rasne zakone prema Srbima, Jevrejima i Romima, i da u njihovim strukturama ima još živih izvornih ustaša iz tog vremena. Zašto to ne smeta Zapadu, kojima su univerzalna ljudska prava na prvom mestu, duga je priča, ali je treba ispričati, pa i više puta ponoviti ako treba. Tek toliko da se zna da znamo istinu.

izbeglicehrvatska01Suština je u tome da se ustaški pokret odlično uklopio u metode specijalnog rata i specijalnih dejstava tokom Hladnog rata i zato je opstao. Upravo zato je imao ključnu ulogu u stvaranju nezavisne Hrvatske i sada sa pravom preferira da vrši vlast u toj zemlji, koja je stvorena po njihovoj meri. Zato proustaške snage slobodno divljaju u toj zemlji jer znaju da imaju bezrezervnu i zasluženu podršku najmoćnijih država Zapada. Ako i preteraju i ako ih neko moćan sa Zapada bude kritikovao, to će biti kao kada roditelj kritikuje svoje dete.

U Srbiji vlada velika zabluda kada se misli i očekuje da će Zapad osuditi hrvatsku vlast zbog očite tolerancije prema divljanju proustaških snaga. To se neće dogoditi bez obzira što su to istovremeno i profašističke snage, jer su sva dešavanja oko stvaranja nezavisne Hrvatske i formiranja nove vlasti ustvari dobro planiran i uspešno realizovan projekat Zapada. U zapadnu strategiju borbe protiv komunizma a kasnije u nastupu NATO prema Istoku proustaške snage su našle svoje mesto i odlično se uklopile u političku i vojnu mašineriju. Zato očekivati da će Zapad osuditi hrvatsku vlast prožetu ustaškim liderima i aktivistima zbog ugrožavanja neke tamo srpske manjine ili azijskih i afričkih imigranata – nije realno. Suviše dugo su oni čuvali i negovali to seme zla u obliku ustaškog pokreta i raznih ustaških emigrantskih oganizacija da bi sada uništavali biljku koja je nikla iz tog semena u Hrvatskoj.

Projekat Zapada nije obuhvatao samo Hrvatsku, nego Jugoslaviju u celini, i imao je dve varijante. Prva varijanta je bila prevođenje Jugoslavije u celini na Zapad, ali je ona brzo odbačena kao nerealna i nemoguća. Druga varijanta je bila razbijanje Jugoslavije i prevođenje na zapadnu stranu po delovima, po republikama – ustvari novostvorenim državama. Najviše dilema, pa i međusobnih sukoba oko rešavanja problema u Jugoslaviji, imale su obaveštajne službe SAD, dok su obaveštajne službe značajnih evropskih zemalja kao što su Nemačka, Francuska i Engleska od početka znale šta hoće – razbijanje Jugoslavije. Najozbiljniji sukob odigrao se između CIA (civilne obaveštajne agencije) i DIA (vojnoobaveštajne agencije), koje su u SAD slale suprotne informacije o događanjima u Jugoslaviji. DIA je situaciju prikazala realno i označila separatističke snage u Hrvatskoj i Sloveniji kao rušitelje Jugoslavije. CIA je za razbijanje Jugoslavije optužila velikosrpski hegemonizam i označila Srbe kao „loše momke“. Šef CIA za Balkan u to vreme bio je američki ambasador Voren Cimerman, poreklom Nemac, koji je u to vreme više zastupao nemačke nego američke interese. Tako je pod njegovim velikim uticajem kompletna garnitura američkih vojnih obaveštajaca DIA u Jugoslaviji promenjena kao nesposobna jer su navodno slali netačne informacije u SAD. Tako je definitivno projektovana „istina“ o Srbima i srpskom hegemonizmu lansirana u svet. Time je sudbina srpskog naroda na Balkanu bila zapečaćena.

PRIMERI: PROUSTAŠKA VLAST JE PROJEKAT ZAPADA
Primer prvi (Britanska obaveštajna služba – agent Srećko Rover): Srećko Rover jeste bio ratni zločinac, ali nije bio toliko poznat i nije zauzimao značajno mesto u NDH, što je opredelilo britansku službu MI-6 da ga vrbuje za agenta u sklopu široke obaveštajne akcije pridobijanja pogodnih ličnosti iz poraženih fašističkih vojski, a za borbu protiv komunizma i komunističkih zemalja. Rover, kao mlad ustaški oficir, sa činom poručnika i nije imao nekog izbora. Zatekao se na području Blajburga i predaju Englezima video je kao spas, bežeći od odgovornosti za zločine koje je lično počinio kao pripadnik zloglasne ustaške Crne legije u Sarajevu. Ipak britanska služba nije dobro procenila značaj Rovera jer on nije bio anonimac. Sa trojicom osnivača (Jozo Zubić, Drago Jilek i Bećir Lokmić), bio je među devetoricom omladinaca koji su prvi pristupili Crnoj legiji (Srećko Rover, Leonard Telegi, Zvonimir Sereš, Stanko Sereš, Braco Juratović, Miro Mak, Ante Ljubić, Pavao Buljan i Zvonimir Buljan). Pošto se dokazao kao zločinac u Sarajevu upućen je na školovanje – kurs za oficire u Austriju. Kao „školovan“ ustaški oficir, izabran je u elitnu Pavelićevu „tjelesnu gardu“. Na tom mestu stekao je Pavelićevo poverenje, tako da je imao značajnu ulogu u skrivanju i evakuaciji ustaškog krvavog zlata i drugih opljačkanih vrednosti. U tom poslu tesno je sarađivao sa vatikanskim svećenikom dr Krunoslavom Draganovićem ne samo u skrivanju zlata nego i evakuaciji ustaških lidera u Južnu Ameriku preko poznatih „pacovskih kanala“ i tajne organizacije „Odesa“. Prilikom ovih aktivnosti Rover je već uveliko bio britanski agent, a, prema nekim podacima, radio je i za američku obaveštajnu službu, tako da je smešno razmišljanje da Amerikanci i Englezi sve to nisu znali. U periodu od 1946. do 1948. Rover je više puta ilegalno ulazio u Jugoslaviju (i tada je već bio britanski agent) u sklopu ustaške tajne operacije „10. travnja“. Bio je vodič grupa ustaša sa kodnim imenom „Bimbo“, koje su ubacivane u zemlju sa ciljem rušenja vlasti u FNRJ, ali nije zarobljen tokom kontraakcije Ozne, kada je zarobljeno stotinjak ustaša, među kojima i neki najteži ustaški zločinci. Dakle, bio je uključen u aktivnosti koje su itekako interesovale zapadne službe, a sve to bez dileme znači da su one znale i za planove za ubacivanje diverzantskih ustaških grupa u Jugoslaviju. Postoje ozbiljne sumnje da su sve to ove službe i organizovale u sklopu borbe protiv komunizma i komunističkih zemalja. Ipak, pogrešno su procenili da Rover nikome neće biti interesantan.

maksluburicPošto je Jugoslavija tražila njegovo izručenje zbog ratnih zločina, Britanci su bili prinuđeni da ga sklone iz Evrope. Oprali su mu biografiju i prebacili ga u Australiju. Tamo je sa drugim ustašama sličnog kalibra osnovao više ustaških emigrantskih organizacija iako je sam, prema instrukcijama svojih šefova iz MI-6, bio u senci, „siva eminencija“. Ustaške organizacije bile su pravi rasadnik agenata spremnih ne samo da rade obaveštajno nego i za klasične terorističke akcije.

Tokom raskola u ustaškom pokretu koji se dogodio 50-tih godina između Ante Pavelića i Maksa Luburića (na fotografiji iznad), Rover se opredelio za Luburića i njegovu organizaciju Hrvatski oslobodilački pokret – HOP. Znači opredelio se za krvavi teror u Evropi i svetu, koji je provodila ova teroristička organizacija, a ima dokaza i da je finansirao terorističke akcije, tako da skoro i da nema akcije u koju nisu bili upleteni Roverovi prsti. Nije bilo očekivano Roverovo opredelenje za Luburića, budući da je bio u Pavelićevoj ličnoj gardi. Po svemu sudeći, i to je učinio kao agent, prema instrukcijama, jer je britanskim i američkim službama bilo važnije da kontrolišu i usmeravaju teroristički deo ustaša nego neke koji su glumili politikante. Australijski novinar Mark Arons, autor knjige Dobrodošli ratni zločinci, koji je između ostalog proučavao ulogu i zločine Srećka Rovera, tvrdi da je upravo on organizovao ubacivanje poznate ustaške terorističke grupe iz Australije u Jugoslaviju preko Austrije 1972. godine („Bugojanska grupa“, koja je uništena u akciji jugoslovenske službe bezbednosti „Raduša“). Da li je sve to moglo da se dogodi bez odobrenja i logistike britanske i američke obaveštajne službe – i nije teško pitanje.

I u „domovinskom ratu“ Rover je imao značajnu ulogu. Bio je u direktnoj vezi sa Franjom Tuđmanom i organizovao je najoriginalniju ustašku regimentu u Zapadnoj Hercegovini preko svog čoveka iz Australije generala bošnjačke vojske Blaža Kraljevića, komandanta HVO. Ipak Rover se nije pojavio u novoj Hrvatskoj, pojavili su se samo njegovi memoari, na kojima se školuje hrvatska omladina. Da li zbog zločina koje je počinio, da li zbog starosti ili plasiranih glasina da je on ustvari sve vreme radio za jugoslovensku Udbu, ostao je u Australiji? Ovakve glasine mogle su da proture britanska i američka služba jer, ako je Rover radio za Udbu, zašto nebi mogao i za njih? Po svemu sudeći, Rover se ipak plašio da ne prođe kao njegov pulen Blaž Kraljević, na koga je izvršen atentat.

Karijera i uloga Srećka Rovera kao agenta MI-6 impozantna je i duga preko 70 godna. Beskrajan je spisak zadataka koje je za njih obavio. Time su i njegove lične zasluge i zasluge ustaškog pokreta velike, pa im se Zapad morao revanširati ugradnjom u hrvatsku vlast. Jednim udarcem ubili su dve muve: odužili su se ustašama a istovremeno imaju poslušnike u hrvatskoj vlasti.

Primer drugi (američke obaveštajne službe – agent Gojko Šušak): Gojko Šušak je emigrirao u Kanadu 1968. godine, gde je završo nekakve studije i postao biznismen sa posebnim ugledom u ustaškim emigrantskim krugovima u Severnoj Americi, posebno u Kanadi, gde je živeo. Njegovo angažovanje kao intelektualca bilo je prevashodno na osnivanju katedre za hrvatski jezik na sveučilištu u Otavi, gde se bavio školstvom i bio na čelu hrvatsko-kanadske kulturne federacije. Izmišljene reči često i smešne (kao recimo „zrakomlat“ – helikopter) potekle su sa ove katedre. Zapadne obaveštajne službe su nastojale da sakriju ružnu sliku ustaškog pokreta i njegove direktne veze sa teškim zločinima. Pokušavale su da ga predstave kao patriotski i antikomunistički pokret, koji se za uspostavljanje nezavisne i demokratske Hrvatske bori legalnim političkim sredstvima. Odlučile su da ga ujedine u jedinstven politički blok, koji bi predstavljao veću političku snagu. Zatim, da se tako jedinstven i retuširan poveže sa separatističkim snagama u Hrvatskoj. Jedna od ličnosti podesnih za realizaciju ovakvih ciljeva bio je Gojko Šušak, i zato je postao značajan agent američkih obaveštajnih službi.

gojkosusakU Torontu je 1974. godine održan osnivački sabor Hrvatskog narodnog vijeća (HNV), koji je uspešno okupio sve ustaške organizacije sem zloglasnog terorističkog Luburićevog HOP, gde nije jasno da li HOP nije hteo sa njima ili su ga oni odbacili zato što nisu mogli sakriti njegovu drastičnu terorističku aktivnost. U novostvoreni HNV ušli su i političari iz Hrvatske poznati kao „proljećari“, koji su neuspešno pokušali secesiju Hrvatske 1971. godine. Prvi predsednik HNV bio je Ante Došen a poslednji dr Mate Meštrović, sin poznatog vajara. Jedan od najaktivnijih članova HNV bio je Bruno Bušić (ubijen u Parizu 1978). Nikola Štedul je također bo aktivan, ali je kasnije izdvojio radikalno krilo HNV i osnovao Hrvatski državotvorni pokret (HDP). Naravno da je i taj potez bio dobro smišljen jer su njegovi ljudi prošli specijalističke obuke i kasnije dobili značajne pozicije u Hrvatskoj vojsci i tajnim službama.

Šušak je rukovodio ogrankom HNV u Kanadi, a njegova uloga i značaj porasli su kada je upravo on bio domaćin Franji Tuđmanu prilikom posete Kanadi. Tada su pali definitivni dogovari o jačanju i finansiranju HDZ do te mere da dobije izbore u Hrvatskoj i napravljeni planovi za stvaranje nezavisne Hrvatske. Šušak je u svemu tome dobio veoma značajnu ulogu: da formira desno proustaško krilo HDZ i da ga drži pod kontrolom kako bi sprečio obračun sa levim krilom; da obezbedi snažno nelegalno finansiranje HDZ; da obezbedi snažnu političku i vojnu podršku za HDZ od SAD i ostalih zemalja Zapada; i da neutrališe ekstremne ustaške elemente. Figurira podatak da je za predizbornu kampanju Šušak doneo četiri miliona dolara, što je bilo dovoljno da pobede jer ostale stranke nisu mogle ni približno prikupiti toliku sumu novca. Šuškova veza sa obaveštajnim službama SAD i bliski odnosi sa američkim ministrom odbrane Viljemom Perijem bili su garancija da će sve uraditi u skladu sa interesima Zapada, posebno Amerike. Nakon pobede HDZ na izborima Šušak se vratio u Hrvatsku, gde je postavljen za ministra iseljeništva, zatim za zamenika ministra odbrane i na kraju za ministra odbrane, što je bio sve do svoje smrti 1998. godine. Istovremeno bio je potpredsednik HDZ. Na sahrani mu je bio Viljem Peri, koji je održao govor i praktično potvrdio da je Šušak bio njihov agent. Doslovno je rekao da je Šušak za Hrvatsku bio „presudan u uspostavi slobode“ a za SAD za „uspostavu mira“.

Danas postoji ozbiljna dilema ko je ustvari upravljao događajima u Hrvatskoj? Da li je to bio Franjo Tuđman ili Gojko Šušak kao siva eminencija, zato što je Šušak kontrolisao desno, proustaško perspektivno krilo HDZ, kontrolisao je tokove novca i veze sa zapadnim službama, a Tuđman samo levo krilo HDZ, za koje se znalo da je u perspektivi osuđeno na propast. U isto vreme Šušak je veoma vešto postao neprikosnoveni gospodar informacija. Kao ministar odbrane, kontrolisao je vojne službe bezbednosti u Hrvatskoj, dok je suprugu zaposlio u kadrovskoj službi civilne obaveštajne službe. Tako je lično uklanjao nepodobne i postavljao svoje ljude u obaveštajno-bezbednosnom aparatu.

Zna se da je upravo Šušak fizički uklonio miroljubive hrvatske funkcionere koji su se zalagali za mir (kao što je Josip Rajhl-Kir), da je lično ispalio prve hice na Borovo Selo i tako počeo rat građanski rat u Hrvatskoj te da je fizički uklonio sve značajnije ekstremne ustaše u Zapadnoj Hercegovini jer su ugrožavali interese SAD i Zapada u pogledu celovitosti BiH. Preko Šuška je išla vojna priprema Hrvatske za rat, od instruktora koje je obezbedila CIA, do obaveštajne i logističke pomoći. Prema Šuškovim zamislima i idejama, formirana je nova proustaška vlast u Hrvatskoj, i Zapad sada ne želi da ishitrenim ili nepromišljenim potezom uruši ceo uspostavljeni sistem. Za njih je najbolje da bar za sada proustaškim snagama u Hrvatskoj gledaju kroz prste. Ne treba zaboraviti ni da je u levom krilu HDZ bilo značajnih agenata bivšeg sovjetskog KGB.

Primer treći (nemački BND – agent Bože Vukušić): Bože Vukušić je emigrirao u Nemačku kao golobradi mladić, i odmah se priključio ustaškom pokretu. Ustaše su zloupotrebile njegovu mladost i naivnost i nagovorile ga da ubije jugoslovenskog državljanina Jusufa Tatara, za koga su sumnjali da je agent jugoslovenske Udbe. Ispostavilo se da je Jusuf Tatar zapravo bio saradnik nemačke policije, pa je Vukušić brzo uhapšen i zbog težine zločina osuđen na doživotnu robiju. U zatvoru je studirao više oblasti, a zbog zasluga za ustaški pokret Nikola Štedul, vođa ustaškog Hrvatskog državotvornog pokreta, postavio ga je za „pročelnika Odjela za politička i načelna pitanja HDP“, tako da je tu dužnost obavljao iz zatvora. Nema dileme da je u zatvoru vrbovan i da je postao važan agent BND. Zato su ga Nemci na početku rata u Hrvatskoj na zahtev hrvatske vlade pustili na slobodu, bez obzira što je bio osuđen na doživotni zatvor a u zatvoru proveo samo sedam godina.

bozevukusicU Hrvatskoj je Vukušić imao postavljenja u tajnim službama, od obaveštajnih do kontraobaveštajnih gde je, po nalogu BND, proučavao tajne akcije jugoslovenskog i hrvatskog SDB i dostavljao im značajne podatke i dokumenta. Tako je izučavao i tajne akcije Udbe i SDB – likvidacije ustaških terorista i ekstremista u svetu, posebno Nemačkoj. Ako nije bilo dovoljno podataka, i sam je vršio tajna hapšenja i saslušanja i istrage.Ta aktivnost imala je istovremeno za cilj prikupljanje kompromitujućeg materijala za predstojeći konačni obračun sa levim krilom HDZ.

Tako je Vukušić prikupio dokaze o ubistvu ustaškog emigranta Stjepana Đurekovića, bivšeg direktora INA, i dostavio ih Nemcima. Dokazi sumnjiče bivšeg šefa hrvatske SDB Josipa Perkovića i jugoslovenske SDB Zdravka Mustaća da su organizovali ovo ubistvo. Perković i Mustać su izručeni Nemačkoj, gde im se sudi, bez obzira na ogromne zasluge u stvaranju nezavisne Hrvatske. Nakon smrti Tuđmana, odlaska iz HDZ Josipa Boljkovca i Josipa Manolića te nakon hapšenja i izručenja Nemačkoj Perkovića i Mustaća, levo krilo HDZ je potpuno uništeno.

Bože Vukušić je zakleti ustaša, koji i danas ima značajne funkcije u ustaškom pokretu. Tako je postavljen za tajnika Počasnog blajburškog voda, koju funkciju ustaše posebno cene. Sve to nije smetalo Nemcima, kao ni činjenica da se radi o ubici nevinog čoveka. Saradnju su uspostavili u obostranom interesu, u interesu BND i nemačke vlade, kao i u interesu ustaškog pokreta i proustaških funkcionera u hrvatskoj vlasti. Oni su očito zadužili Nemačku i tako postali razmaženi i nedodirljivi funkcioneri, koji imaju nekritičku i bezrezervnu podršku, bez obzira šta i kako rade. To će biti tako dok ne postanu smetnja interesima Nemačke.

STRATEŠKA ZAPADNA TOLERANCIJA USTAŠA
Ako Zapad u intersu očuvanja jednog od globalnih projekata nastupanja prema Istoku žmuri kada je divljanje ustaškog pokreta u Hrvatskoj u pitanju, mi nemamo pravo to da činimo. Ne smemo dozvoliti da pod pritiskom izbeglica sa drugih područja zaboravimo na srpske izbeglice iz Hrvatske. Upravo sada je vreme da skrenemo pažnju na njih jer su izbeglice i imigranti u žiži svetske javnosti. Golgotu srpskih izbeglica svet nije doživeo kao takvu. Tretirani su kao narod koji je svoju zlu sudbinu sam isprovocirao, koji je za sve sam kriv i koji je zaslužio pogrom koji ih je snašao. Istina je sakrivena ne u interesu Hrvatske, nego u interesu Zapada. Zapad se u našem građanskom ratu, koji je sam potpalio, opredelio za hrvatsku stranu, gde je otvoreno ili prikriveno podržao ustaški pokret u stvaranju nezavisne Hrvatske. Primeri njihovog odnosa sa konkretnim ličnostima iz ustaškog pokreta najbolje govore kako i zašto su to radili.

Navedeni primeri su slučajno izabrani, a moglo bi ih biti stotine. Jake veze ustaškog pokreta sa zapadnim obaveštajnim službama, pa tako i sa zapadnim vladama, objašnjavaju beskrajnu toleranciju Zapada u svom globalnom interesu. U pitanju su strategija, zasluge, dogovori i obećanja. U pitanju je stvaranje osnova za buduća delovanja. Zato tolerancija Zapada prema hrvatskoj vlasti ne treba da čudi jer je sasvim logična.

Ako je već moćni Zapad, realizujući svoj projekat, ustoličio proustašku vlast u Hrvatskoj, zašto ih sada ne disciplinuje i ne napravi od njih demokratko društvo? Zašto ih ne nateraju da poštuju prava manjina? Zašto ih ne spreče u drastičnom etničkom čišćenju? Ako su im progledali kroz prste kada su u pitanju Srbi i srpske izbeglice, zašto ih ne nateraju da humano postupaju prema izbelicama drugih nacija iz drugih delova sveta. Zašto? Zato što je ustaška ideologija stara stotinu godina i tako ukorenjena i „zacementirana“ u ustaški pokret da nije moguća ni korekcija, a kamoli nekakva suštinska izmena. Nemoguće je promeniti biće ustaškog pokreta. Zapad ih je od Drugog svetskog rata prihvatio onakve kakvi jesu i ugradio u svoj sistem globalnog nastupanja. Znali su bolje nego mi da ustaše dolaskom na vlast mogu raditi jedino onako kako su to radili u Pavelićevoj NDH, ali to bar za sada nije nešto što bi uznemirilo i zabrinulo NATO.

kolindatudjmanUostalom, za moćni Zapad bitna je strategija na globalnom nivou, koja podrazumeva sigurnu i stabilnu teritoriju NATO i čvrst oslonac za dalje nastupanje prema Istoku, a tu se ustaški pokret apsolutno uklopio (dok Srbija to nikada neće i ne može). Nastupanje prema Istoku njima nije strano. Već su bili pod Staljingradom. Sve ostalo što ustaše rade, uključujući i njihovo divljanje prema Srbima u Hrvatskoj, za Zapad je „sitna taktika“, koja ih ne brine i koju su spremni beskrajno da tolerišu.

Isto tako Zapad ne brine ni hrvatsko postupanje prema imigrantima, ma kakvo bude. Osude njihovog ponašanja verovatno neće izostati, ali biće blage i bez konkretnih sankcija i posledica. Hrvati su već navikli da ih stidljive primedbe Zapada neće ugroziti, i zato ne moraju ništa bitno menjati u svom tvrdom proustaškom nastupu. Sami imigranti već su u čudu i nije im jasno šta se to događa. Njihovi doživljaji i iskustva su ravni paradoksu. Doživeli su prijateljski prijem i adekvatnu pomoć od onih za koje su desetinama godina slušali sve najgore i kojih su se jedino plašili – kod Srba – a velike neprijatnosti ravne teroru od onih koji su im svih ovih godina predstavljani kao dobri ljudi i humano društvo. Doduše, to je samo početak gde Hrvatska panično protestuje i tvrdi da nema dovoljno sredstava i kapaciteta. Posle zatvaranja granice prema Srbiji sledi primena sirove sile koju oduvek primenjuju prema „nepoćudnima“. Ako sve to ne da očekivane rezultate, zašto ne i „gvozdena zavesa“, po uzoru na svoje dobre komšije saradnike u osamostaljenju – Mađare.

Istorija
Pratite nas na YouTube-u