ANDREJ KORIBKO
Egipat se od proameričke sekularne republike preko „islamske demokratije“ transformisao u prosaudijsku sekularnu republiku
Politika na Bliskom istoku zastrašujuće je kompleksna. Mnogi posmatrači koji pokušavaju da razumeju tamošnju dinamiku na kraju postaju žrtve lažnog pojednostavljivanja stvari, tvrdeći da su suniti protiv šiita. Realnost je mnogo drugačija od stereotipa koji izbijaju na površinu. Procesi su uslovljeni igrom između četiri zvanične ideologije – izraelske izuzetnosti, sekularnog republikanizma, islamskog republikanizma i monarhističkog apsolutizma. Te ideologije dele se u dva bloka, iz čije konkurencije su na kraju nastala dva subjekta – islamska demokratija i vehabijska retrogresija – tri nefunkcionalne države – Liban, Irak i Jemen – i izuzetak Egipta. Selektivno ubačena američka liberalna demokratija, kao i svi drugi propratni uticaji, čine da sve izgleda haotično, i zaista se teško može odgonetnuti šta se zapravo događa na Bliskom istoku, kako je došlo dovde, i u kom pravcu ide.
Kako bi se pomoglo razumevanju ove teške matrice, prvi deo članka počinje opisom onog što je bitno za ideologije i status bliskoistočnih država. To uključuje kategorizaciju političkog identiteta svake zemlje i sadašnje opredeljenje (i zvanično i de facto). Nakon toga, drugi deo članka će dati prikaz istorijskih događaja u istoriji Bliskog istoka i dokazati pravilnost korišćenja ideoloških prizmi u cilju objašnjenja. I, na kraju, stečeno znanje ćemo upotrebiti u trećem delu kako bismo predvideli nekoliko scenarija u predstojećim godinama.
PODELE
Ovaj uvod objašnjava suštinu četiri zvanične ideologije, a zatim ispituje tri podkategorije, uključujući i status izuzetka Egipta. Zatim će biti predstavljeno revidirano objašnjenje kako svaka od nefunkcionalnih država na kraju pada u ruke jednog od dva suparnička bloka.
VELIKA ČETVORKA
Na papiru postoje samo četiri zvanične ideologije koje primenjuju vlade u regionu.
Izraelska izuzetnost
Izrael sebe opisuje kao jevrejsku državu i odbija da prizna prava palestinskog stanovništva, kojem je silom nametnuta izraelska kontrola. Cionistička ideologija da je/su Izrael/Jevreji na prvom mestu je očigledna iz ugla posmatranja unutrašnje i spoljne politike zemlje. Opsadni mentalitet, kojim vlada manpuliše, samo je „opravdanje“ za postupke države. U kontekstu ovog članka, jedan od najupadljivijih primera je Jinonov plan, kojim bi se podelili i oslabili arapski susedi Izraela i koji bi Tel Avivu omogućio da u nedogled praktikuje svoj regionalni uticaj, koji je poptuno disproporcionalan njegovoj veličini u geopolitičkom preživljavanju. Treba napomenuti da ovakva ideologija nema veze sa Judaizmom kao religijom, budući da mnogi Jevreji ne drže do toga da je njihov politički entitet Bogom dan „povratak u istoriju“, koji im daje pravo da nekažnjeno postupaju sa svima, pogotovo sa susedima.
Sekularni republikanizam
Bilo je trenutaka kad je ova ideologija predstavljala sav bes arapskog sveta, koji je predvodio Naser a zatim i Hafez i Bašar al-Asad, koji su izdržali uprkos mnogim pokušajima da budu zbrisani. Pridržavaju se levičarskog modela, koji propoveda sekularizam i društvenu jednakost, i kao takvog ga ugrožavaju izraelska izuzetnost i monarhistički apsolutizam. Pruža tradicionalan otpor Zapadu i, iako na papiru više zemalja praktikuje ovu ideologiju (Turska, Liban, Irak, Jemen, Egipat), Sirijska Arapska Republika je jedina koja je (pogotovo u geopolitičkom smislu) ostala privržena ovom modelu, i to će biti objašnjeno kasnije.
Islamski republikanizam
Jedina država koja primenjuje ovu ideologiju je Iran, koji je prisvojio ovu formu vladanja u revoluciji 1979. Kombinuje religiju i republikanizam, i savršeno odgovara unutrašnjim potebama Irana. Pitanje zašto sekularni i islamski republikanizam nisu u sukobu je dobro, imajući u vidu razlike u ulozi vere u društvu. Ali činjenica je da nijedna od ovih strana svoju ideju ne nameće onoj drugoj. Republikanizam ih spaja i utvrđuje njihov geopolitički odnos („Blok otpora“). Shodno tome, republike (i islamske i sekularne) su konstantno pod napadom izraelske izuzetnosti i monarhističkog apsolutizma, i taj kontrast je slika današnjeg Bliskog istoka.
Monarhistički apsolutizam
Poslednju od četiri bliskoistočne ideologije primenjuju sve zalivske države, uključujući Jordan. Kao prioritet ove zemlje stavljaju kontrolu kraljevske porodice nad svim – i vođenje državnih poslova i očuvanje apsolutističke forme je njihov primarni cilj. Takva priroda monarhističkog apsolutizma njeno stanovništvo čini osetljivim na republikanizam, što je razlog zašto su kraljevstva opsednuta uništavanjem svojih ideoloških suparnika. Budući da imaju isti cilj kao izraelska izuzetnost, ironično je što su u savezu sa SAD („Kerber“), koji strateški ujedinjuje snage protiv Sirije i Irana (iz svojih razloga, naravno).
KOPILAD ROĐENA U PODELAMA
Napadi Kerbera protiv Bloka otpora doveli su do stvaranja tri podkategorijske inovacije, ideološka oružja koja služe svojoj svrsi.
Islamska demokratija
Muslimansko bratstvo je aspekt Kerbera u cilju podele među stanovništvom sekularnih zemalja i kovanja zavera na štetu njihovih suvereniteta. Krajnji cilj je nametanje „liberalno-demokratske“ „islamske demokratije“, čijim bi predstavnicima lako manipulisale tri glave Kerbera (SAD, Izrael, Saudijska Arabija). Ovaj koncept nije bio ambiciozan u vremenu Hladnog rata, ali kasnije se pokazao kao pretnja Arabiji, pogotovo pošto je Katar geopolitički pokrenuo ovu ideju, pokazujući se kao njen glavni zastupnik.
U skladu sa američkom strategijom vladanja iz zadnjeg reda, Katar je želeo transnacionalnu elitu Muslimanskog bratstva od Alžira do Sirije, što bi funkcionisalo kao neka vrsta arapske verzije hladnoratovskih međunarodnih komunističkih partija. To znači da bi u svakoj zemlji postojale tajne ćelije koje bi radile na tome da se osnaže, u čemu bi im finansijski pomagali njihovi pokrovitelji (SAD, Katar, i u ovom slučaju Turska) kako bi ih nametnuli kao glavnu snagu. Ova agresivna ekspanzija tajnih ideoloških sabotaža objašnjava strahove Saudijske Arabije i „hladnog rata“ u zalivu 2014. između Dohe i Rijada (što je prethodilo saudijsko-američkim nesuglasicama 2015). To je okončano paktom Abdulah-Tani. Uloga Egipta u ideološkom rivalstvu biće objašnjena kasnije.
Na kraju treba istaći da je predsednik Erdogan pokušao da Tursku proameričku „sekularnu demokratiju“ transformiše u „islamsku demokratiju“ (bolje rečeno islamsku diktaturu), ali njegov potpuni uspeh sprečio je otpor manifestovan na poslednjim opštim izborima. Erdogan, koji je „islamski populista“, shvatio je geopolitički potencijal Muslimanskog bratstva, kome su to dali Amerikanci, i nakon pakta Abdulah-Tani uvideo je priliku da skine Katar sa čelne pozicije pokrovitelja te tajne mreže. Ukorenjivanjem onog što se u političkom smislu može opisati samo kao diktatura, nadao se da ga liberalno-demokratski izbori neće sprečiti da uspostavi sistem „islamske demokratije“, ali pao je onda kad mu je to najmanje trebalo, i sada je Turska u političkoj krizi i pred vanrednim izborima.
Vehabijska nazadnost
Reč je o zarazi koju sponzoriše monarhistički vehabizam, podržan Saudijskom Arabijom, isto kao što su Izrael i SAD podržavale „islamsku demokratiju“ tokom Hladnog rata kako bi podrivale sekularne države i organizovale otpor sovjetskim snagama u Avganistanu 80-tih godina. Vehabizam je zvanična ideologija Saudijske Arabije, gde se drži pod kontrolom. Ali korišćenje vehabizma kao geopolitičkog oružja bilo je presudno da on postane nekontrolisan, što se na kraju desilo stvaranjem Al Kaide, a posle toga i Islamske države. Najčistiji način života, prema vehabijskog nazadnosti, je onaj iz 7. veka, kad je je živeo prorok Muhamed. Oni tvrde da je svaki društveni razvoj koji je kasnije usledio u suprotnosti sa principima religije i konzervativnim načelima. Rezultat je bio da su društveno napredne neislamske zemlje, poput SAD i SSSR, etiketirane kao najveće moguće zlo, a ni arapske monarhije nisu bolje prošle, mada iz drugih razloga (kako njihov savez sa SAD nije dovoljno „konzervativan“ itd.).
Prvobitno je vehabizam bio osmišljen kao oruđe za vrbovanje ljudi na mestima gde je to Arabiji i SAD bilo najpotrebnije, ali je ubrzo dostigao nezavisnost i postao težak za kontrolisanje. To, međutim, ne znači da ih je teško usmeravati, jer, ako Vašington išta zna, onda je to usmeravanje terorista u pravom smeru. Zato su SAD protiv eliminacije ovakvih grupa u Siriji, sve dok se režim ne promeni.
Saudijska Arabija teže kontroliše teroriste, zbog čega se plaši da bi SAD mogle da ih iskoriste kao oruđe za pritisak na monarhije. Ipak, iz toga ne treba zaključiti da Saudijci neće naoružavati vehabije zarad svojih interesa i da je naoružavanje ISIS stvar prošlosti, već da će sponzorisati „Armiju osvajanja“ i druge grupe koje se za sada mogu lakše kontrolisati. Pandorina kutija je otvorena i sad nijedan igrač ne može da je zatvori, čime se objašnjava potreba da se iskoriste zveri koje su puštene sa lanca.
Disfunkcionalne države
Poslednja podkategorija ideologije za koju je Kerber odgovoran jeste stvaranje nefunkcionalnih država. Ove zemlje – Irak, Liban, Jemen – posledica su destruktivne politike trilateralnog saveza protiv Bloka otpora, gde ne postoji jasna ideologija, ili postoji delimično, kao u slučaju sekularnog republikanizma Hezbolaha i Ansarulaha. Vrlo je teško da se to proširi na celu zemlju. Takvi ideološki vakuumi slabe Blok otpora i daju prednost Kerberu za stvaranje islamske demokratije i vehabijske nazadnosti. Budući da je ovo prednost za SAD i Izrael – jer ovu drugu zemlju vehabije nikada nisu napale – ovo predstavlja pretnju po Saudijsku Arabiju, čije zatucano rukovodstvo to tek treba da shvati. Nefunkcionalne zemlje su bojno polje između Kerbera i Bloka otpora, a bezbroj unutrašnjih problema sprečava implementiranje ideologija od strane državnih predstavnika tih zemalja, i tako se stvaraju podkategorije.
EGIPATSKI IZUZETAK
Egipat stoji sam kao ideološki izuzetak, i to je zbog njegove jedinstvene istorije, u kojoj je bio razapet između stvih strana. Geopolitički je Egipat postao zrela država pod vođstvom Nasera, da bi Sadat izdao principe otpora, predajući se izraelskoj izuzetnosti i postajući američki zastupnik. Mubarak je uklonjen sa čelne državne pozicije kad su SAD odlučile da pokrenu obojene revolucije Arapskog proleća na regionalnom nivou. Time su SAD htele da otvore put transnacionalnom Muslimanskom bratstvu, o kome smo ranije pisali. To objašnjava dolazak Morsija na vlast.
Taj kratki period vladavine Muslimanskog bratstva pretio je da Egipat postane veći izvoznik terorizma od Saudijske Arabije – doduše drugačijeg i konfliktnijeg kalibra – ali preokret generala Sisija sprečio je taj zastrašujući scenario, približivši Egipat toliko blizu zalivskim zemljama da sada radi za njih kao da je pod vojnim ugovorom u Jemenu. Ipak, izgleda da Sisi gaji velike ambicije povratka zemlje pod okrilje Bloka otpora, ali to neće moći u doglednoj budućnosti zbog visine duga prema zalivskim zemljama (osim premaa Kataru, sa kojim deli mržnju prema Muslimanskom bratstvu). Zato je Egipat zvanično sekularna republika, ali ona se geopolitički ponaša kao produžena ruka monarhističkog apsolutizma iako pragmatično vežba razne politike, poput jačanja odnosa sa Rusijom.
REVIDIRANjE KATEGORIZACIJA
Sada, kada su u ovom delu predstavljene konture svake ideologije, potrebno je revidirati „zvaničnu“ kategorizaciju bliskoistočnih zemalja kako bi se odredila njihova tačna pozicija. Ništa se nije promenilo što se tiče izraelske izuzetnosti i islamskog republikanizma, ali zato treba odrediti koje su tačno zemlje pod okriljem sekularnog republikanizma. Jedina zemlja koja ima ovakvu formu vlade i puno članstvo u Bloku otpora jeste Sirija, i zato je korisno videti zašto nijedna od prethodno navedenih država ne može biti priznata kao sekularna republika u tradicionalnom geopolitičkom smislu. Status Egipta je već objašnjen, i zato ostaju sledeće zemlje ove kategorije.
Irak
Iračka sekularna republika je dezintegrisana u nefunkcionalnu državu 2003. godine, posle američke invazije. Ali ni pre raspada ona nije bila član Bloka otpora zbog zategnutih odnosa sa Sirijom i nasleđenom mržnjom prema Iranu. Dakle, Irak je bio sekularna republika, ali nije zadovoljio nijedan kriterijum da bi pripadao Otporu. Pošto Irak nije imao dobre odnose ni sa jednim od suseda, imao je status „bitange“ uprkos dobrim poslovnim odnosima sa Rusijom, Kinom i Francuskom.
Liban
Ova veštački konstruisana država još je jedna lažna republika, koja je to samo na papiru, dok se geopolitički ponaša potpuno drugačije. Zemlja je zvanično republika, ali unutrašnji sistem sektaštva je sve samo ne sekularan. Uprkos sirijskoj vojnoj pomoći i obojenoj revoluciji 2005, Liban je uvek bio prozapadno orijentisan i suprotstavljen Otporu mada je politički uspon Hezbolaha u poslednjih par godina pokušao to da promeni. Međutim, teškoće koje je doneo sektaški sistem paralizovale su vladu i prete da Liban postane još jedna nefunkcionalna država. Dok god se biljka ne saseče u korenu, to će ostati tako.
Jemen
Reč je o još jednoj sekularnoj republici koja je u međuvremenu postala lažna. Ova zemlja je nefunkcionalna zbog rata koji Saudijska Arabija vodi protiv nje. Sve u svemu, Ansarulah želi da vrati zemlji suverenitet, kakvu je imala do ujedinjenja 1990, od kad je marioneta Amerike i Arabije. Pre toga je samo južni deo – zvanično Narodna Republika Jemen – bio nezavisan od Zapada, ali je ujedinjenjem celu zemlju progutao uticaj Saudijaca. Kako bi pokušali da to promene to, Ansarulah – ili šiitski Hutiji – su probudili su najveću moguću paranoju saudijske monarhije, koja je pokrenula rat. Trenutno je južni deo pod kontrolom snaga povezanih sa monarhističkim apsolutizmom, dok je sever disfunkcionalan usled blokade i rizika od gladi, zbog čega ne može da vrši uticaj nad ostatkom zemlje i sarađuje sa drugim republikama – sekularnom Sirijom i islamskim Iranom na bilateralnoj bazi).
Turska
O Turskoj smo ranije govorili, ali ipak treba reći par reči o njenom trenutnom statusu. Kao što je objašnjeno, Turska je na pragu da postane „islamska demokratija“, ali ostaje da se vidi da li će Erdogan uspeti u svojom planu, i na kraju svega da li će se održati takav politički sistem. (Podsetimo da je Morsija ubrzo po dolasku na vlast svrgnula vojska.) Postoji mogućnost da trenutni politički i etnički problemi, zajedno sa Erdoganovim stvaranjem „islamske demokratije“, učine državu nefunkcionalnom u budućnosti. Iako šanse za to sada nisu velike, one postaju sve veće kako Turske povećava svoje probleme.
Do vanrednih izbora 1. novembra, kad će se videti da li će situacija drastično prevagnuti na jednu ili drugu stranu, Tursku je najbolje opisati kao islamizovanu „sekularnu“ republiku pod jakim američkim uticajem. Osim scenarija nefunkcionalosti – što bi odgovaralo SAD u određenom strateškom kontekstu – nije bitno da li će Turska postati „islamska demokratija“ ili sekularna republika jer će i dalje biti deo Kerbera, baš kao što je Egipat od proameričke sekularne republike postao „islamska demokratija“ da bi se zatim transformisao u prosaudijsku sekularnu republiku.
Nastaviće se
Preveo ANDREJ CVIJANOVIĆ
BLISKI ISTOK I IDEOLOGIJE: PROŠLOST, SADAŠNjOST, BUDUĆNOST (2)
BLISKI ISTOK I IDEOLOGIJE: PROŠLOST, SADAŠNjOST, BUDUĆNOST (3)
