PUTINOV FILOZOF ILI ZAPADNI POGLED NA IDEOLOGIJU RUSKOG PREDSEDNIKA

ANTON BARBAŠIN / HANA TOBURN Preko Iljina Kremlj emituje ono što vidi kao ispravnu...

ANTON BARBAŠIN / HANA TOBURN

Preko Iljina Kremlj emituje ono što vidi kao ispravnu ideologiju današnjeg doba

Krajem aprila ruska televizija objavila je dvoiposatni dokumentarac povodom 15 godina vladavine Vladimira Putina. Prikazan za godišnjicu njegove prve inaguracije (7. maja), film šalje otvorenu poruku: u svojoj 15-godišnjoj vladavini Putin je spasio Rusiju od sila destrukcije, kako na unutrašnjem planu (Čečenija i oligarsi), tako i na spoljnom (od uticaja lukavog Zapada). Film je neprekidno ponavljao da je on jedini faktor koji održava celovitost zemlje.

Štaviše, sudeći po filmu, Putin nije samo politički spasilac: njegova vladavina je takođe podstakla duhovni preporod Rusije i njenog naroda. Čitavih šest minuta filma bilo je posvećeno prepričavanju njegovih napora da se posmrtni ostaci belogradejskog filozofa Ivana Iljina vrate u zemlju.

Iljin je bio nepoznat široj javnosti pre nego što ga je ruski režiser i konzervativni aktivista Nikita Mihalkov vaskrsnuo početkom 2000-tih. Ali sramota je najbolje mesto na kojem bi Ivan Iljin mogao da okači svoj istorijski šešir. Nikad nije bio dubok i razgovetan mislilac niti je zaista bio akademik ili filozof u klasičnom smislu. On je pre bio publicista, teoretičar zavere i ruski nacionalista koji je u osnovi naginjao ka fašizmu.

Njegovi radovi su najpre promovisani u kremaljskom užem krugu a zatim citirani od raznih državnih zvaničnika tokom druge polovine prve dekade 21. veka. Putinovo lično interesovanje za Iljina postalo je javno posle 2006, kad je u nekim od najvažnijih govora počeo neskriveno da se poziva na Iljinovu filozofiju. Vladislav Surkov, nekad poznat kao „sivi kardinal Kremlja“ i glavni kremaljski propagandista, takođe je sklon citiranju Iljina, čije spise je koristio kao oruđe za promociju Putinove ideje „suverene demokratije“. Putin je naložio svojim regionalnim liderima da čitaju Iljinovu knjigu Naša Misija tokom zimske pauze 2014. godine.

Iljin takođe dobija značajnu pažnju naizgled suprostavljenih tabora u ruskom društvu. Članovi Ruske pravoslavne crkve nazivaju ga „religioznim filozofom“, koji je „propovedao o duhovnom vaskrsenju i preporodu Rusije“. Istovremeno, Iljina citira i lider Komunističke partije Genadij Zjuganov kao nekog ko je „veoma mnogo doprineo razvoju patriotske ruske državne ideologije“.

Ko je nakon svega Ivan Iljin?

Ivan Aleksandrovič Iljin rođen je 1883. u aristokratskoj porodici u Moskvi. Pošto je uz počasti diplomirao u jednoj od najboljih škola u gradu, upisao se na studije prava na Carskom moskovskom univerzitetu (današnji Moskovski državni univerzitet). Tokom studiranja favorizovao je radikalne političke poglede, među kojima je i anarhizam, ali je na kraju završio bliže desnom političkom centru, postajući štićenik jednog od najaktivnijih liberala predrevolucionarne Rusije Pavela Novgorceva. Za razliku od svog mentora, on se nije pridružio carističkoj Beloj armiji u njenoj borbi protiv boljševika u Ruskom građanskom ratu, ali to mu nije pomoglo da 1922. ne bude proteran kao neprijatelj boljševičke države, zajedno sa 160 drugih filozofa, istoričara i ekonomista koji su postali poznati pod imenom „beli Rusi“.

ivaniljin01Deset godina posle egzila Iljin je radio u Nemačkoj i pisao antiboljševičke manifeste, duboko se integrišući u zajednicu ruske intelektualne emigracije. Od 1927 do 1930. uređivao je emigrantski list Kolokol i lektorisao pri berlinskom Ruskom naučnom institutu 1923-1934. Kao i mnogi „beli Rusi“, i on se zainteresovao za ideju evroazijstva, koja je u oslanjanju na geografiju tražila alternativu boljševizmu.

Radikalna evolucija njegovih političkih pogleda postala je primetna u 30-tim godinama, kad je počeo da hvali Hitlera i Musolinija. U članku iz 1933 pod nazivom Nacional-socijalizam, novi duh pozdavio je fašizam kao ispravan odgovor boljševizmu, podržao Hitlerove desničarske aspiracije i osudio nemačke Jevreje zbog njihovih „simpatija“ prema komunizmu, sve dok nije udaljen sa univerziteta pod političkim pritiskom 1943, da bi preselio u Švajcarsku par godina kasnije.

U njegovim pogledima Hitlerov nacional-socijalizam, Musolinijev fašizam i ruski beli pokret bili su veoma slični i „duhovno bliski“. Prema njegovom opisu, ti pokreti su delili „zajedničkog i ujedinjenog neprijatelja, patriotizam, osećaj časti, dobrovoljno služenje i žrtvu otadžbini, privlačnost za diktatorsku disciplinu, duhovnu restauraciju i težnju ka preporodu njihove zemlje“. Kao protivnik sovjetskog komunizma i zapadne demokratije, Iljin je je imao viziju „posebnog“ puta za Rusiju, koji bi bio utemeljen u promociji Pravolsavne crkve i tradicionalnih vrednosti. One bi dovele do duhovnog preporoda ruskog naroda, koji je u tom momentu bio – kako je on verovao – pod uticajem političkog i društvenog uređenja.

Uprkos hororu Drugog svetskog rata i porazu Nemačke i Italije, Iljin nije odbijao fašističku ideologiju. Godine 1948. piše o greškama koje je Hitler napravio, ali ne i o manama njegove ideologije, koju još uvek vidi kao pravednu i zdravu nacional-patriotsku ideju, izražavajući nadu da Francisko Franko u Španiji i Antonio de Oliveira Salazar u Portugalu mogu da uspeju u svojim nastojanjima i izbegnu greške koje je počinio Hitler.

ZAŠTO PUTIN VOLI ILjINA
Krajem 40-tih Iljin se fokusirao isključivo na Rusiju, njenu budućnost i njenu istorijsku misiju, propovedajući filozofsku kombinaciju koja će kasnije pronaći put do čoveka – Putina – kojeg istoričar Timoti Snajder opisuje kao nekoga ko je „sebe pozicionirao na čelo populističkih, fašističkih i neonacističkih snaga u Evropi“.

U svom eseju iz 1950. Šta bi raspad Rusije doneo svetu Iljin predvića pad Sovjetskog Saveza i daje instrukcuje kako sačuvati Rusiju od svih zala zapadnog sveta. Taj esej od 12 tačaka deluje kao da sadrži bukvalno svaki propagandni kliše kojim se danas služe kremaljske televizije. Iljin tvrdi da je Ruska država – pod kojom podrazumeva staru Rusku imperiju i njenog geografskog potomka, Sovjetski Savez – jedinstven geoistorijski entitet sabran oko duhovnog jedinstva evroazijskih naroda.

ivaniljin0Što je duže trajao Hladni rat, Iljin je postajao sve uvereniji da je Zapad namerio da uništi Rusiju i da je spreman da plati svaku cenu kako bi podstakao njenu unutrašnju fragmentaciju. Dezintegracija Rusije bi, kako je on tvrdio, dovela do dugotrajnog ruskog građanskog rata čije posledice bi se osetile širom sveta. Velike sile bi u međuvremenu iskoristile tu šansu da anektiraju delove ruske države i u njoj izazovu haos i bezakonje i, u krajnjoj konsekvenci, njen pad. Navodi da bi se Nemačka „pomerila u Ukrajinu i na Baltik, Engleska bi odsekla Kavkaz i Centralnu Aziju, a Japan bi se usmerio na dalekoistočna ostrva“.

U trenutku kad bi Zapad, ili konkretno Nemačka, anektirali Ukrajinu, koristili bi tu teritoriju za suzbijanje moći ruske države. Kao i mnogi drugi konzervativci, nije verovao u postojanje ukrajinske nacije, pa prema tome Ukrajinci nisu imali prava na bilo kakvu formu državnosti. U međuvremenu, za Rusiju bi gubitak Ukrajine bio fataln i vodio bi daljem raščlanjivanju i dezintegraciji nacije.

Kao upozorenje svojim zemljacima, Iljin je tvrdio da će tokom tog procesa Zapad protiv Rusije koristiti ideje „demokratizacije“, „federalizacije“ i „trijumfa slobode“ sa samo jednim ciljem – da je oslabi kako bi neometano mogao da je opljačka. Treba reći da nije ponudio nikakve primere ili dokaze za takve tvrdnje. Iljin je smatrao da demokratsko uređenje nije moguće u tako ogromnoj državi poput Rusije i da je jedini mogući koncept „ruska nacionalna diktatura“. Prema Iljinu, nije bilo moguće ujediniti geografski, etnički i kulturni diverzitet u Rusiji bez jake centralne vlasti. To ne bi bila totalitarna diktatura, već pre autoritarna. To bi bila država koja bi svojim građanima propovedala o „slobodi“, ali ograničavajući im istu kako bi se u Rusiji održao red, a ne anarhističko bezvlašće. Utemeljena u patriotizmu, sa moćnim državnikom na njenom čelu, takav sistem bi zaštitio Rusiju od revolucija i haosa.

DUHOVNO BUĐENjE
Na taj način je radio i Putin kako bi podigao Rusiju. Okrenuo se Iljinu kako bi našao nadu i opravdanje za pravac u kojem vodi zemlju. Iljin je najverovatnije izabran jer njegov rad legitimizuje Putinov autoritarni način vladavine, opravdava ograničavanje slobode i pruža antitezu zapadnim aršinima za slobodu, ljudska prava i shvatanje uloge države. U suštini, Iljin je na neki način legitimisao apsolutnu moć državnog lidera – Putina – čiji cilj bi trebao da bude jačanje države i njeno duhovno buđenje putem promovisanja konzervativnih vrednosti i normi.

U svom govoru ruskoj državnoj Dumi 2006. godine Putin se pozvao na „poznatog ruskog mislioca Ivana Iljina“, koji je, „govoreći o fundamentalnim principima na kojima bi ruska država trebala čvrsto da počiva, primetio da vojnik ima visok i častan poziv… Moramo uvek da budemo spremni da odbijemo potencijalnu spoljnu agresiju ili terorističke napade. Moramo biti spremni da odgovorimo na sve pokušaje da se Rusija stavi pod spoljni pritisak, uključujući i pokušaje onih koji nameravaju da ojačaju njihovu poziciju na naš račun.“

putinkirillOduvek neka vrsta konspirologa, Iljin je uveo ruski termin „mirovaя zakulisa“ (svetska vlada u senci), koji je koristio da opiše zaveru zapadnih lidera protiv Rusije. U širem smislu ovaj izraz implicira da su zvanično izabrani lideri na Zapadu zapravo marionete istinskih svetskih vladara: biznismena, masonskih agenata, često i Jevreja. Ovih dana ta fraza je sveprisutna u ruskom diskursu i državnim medijima.

Zamenite „Jevreji“ sa „gejevi“ i „masonski agenti“ sa „strani agenti“, i Iljinovi pogledi se savršeno sinhronizuju sa Putinovim propagandnim narativnom: kolaps Sovjetskog Saveza teško da je bio pravedan, i Rusi su prevareni obećanjima o demokratiji koja je rezultirala decenijom siromaštva, poniženja i političke impotencije. Demokratija nije funkcionisala u Rusiji; narod je bio korumpiran zapadnim vrednostima i pod stalnim je napadima onih koji bi da ga demontiraju. Isto vredi i za Iljinovo nepoverenje prema demokratskoj vladavini. Razlozi koje Iljin navodi kao objašnjenje za navodnu zapadnu mržnju prema Rusiji svakodnevno se provlače po ruskoj televiziji: Zapad ne poznaje i ne razume Rusiju, plaši je se, i – kao verovatno najvažnije – odbija ruska pravoslavna načela.

Kao mnogi među sadašnjim ruskim liderima, Iljin promoviše duhovno buđenje pod patronatom Pravoslavne crkve. Iako sam nije bio preterano religiozan, Iljin je smatrao da su religija i politika duboko povezane i bio je prestravljen pokušajima Sovjeta da je unište: „Demagogija i prevara, eksproprijacija i teror, destrukcija religije i života – sve je to učinjeno kako bi došlo do ‘nacionalnog procvata’ ruskih manjina i da bi na zapadu naivni i korumpirani saradnici pevali o ‘oslobođenju naroda.’“ Verovao je da tradicionalne vrednosti mogu da vode ruski narod ka uspešnoj budućnosti, ujedinjujući ga u još integralniju celinu.

Putin je takođe govorio o potrebi uzdizanja religije i podizanja uloge Crkve u društvu. Prema njegovim rečima, „Ruska pravoslavna crkva ima ogromnu ulogu u očuvanju naše bogate istorijske i kulturne baštine i u utemeljenju vanvremenskih moralnih vrednosti. Ona neprekidno radi na građenju jedinstva, jačanju porodičnih veza i obrazovanju mlađih generacija u duhu patriotizma.“

Putin se, dakle, u nastojanju da stvori nešto u šta bi Rusi mogli da veruju opet okrenuo Iljinu: „Sloboda za razvoj u ekonomskoj i društvenoj sferi je najbolji odgovor na restrikcije, kao i na naše unutrašnje probleme. Što aktivnije građani učestvuju u kreiranju sopstvenih života…, veći je potencijal Rusije“. Iljin, naravno, nije bio ljubitelj slobode izbora. Za njega je reč „sloboda“ značila nešto drugo. Kako bi objasnio šta, Putin nastavlja: „U tom smislu – citat – ‘onaj ko voli Rusiju trebao bi da želi njenu slobodu; pre svega istinsku slobodu Rusije, njen međunarodni suverenitet i samodovoljnost; slobodu za Rusiju kao zajednicu (etničkih) Rusa i svih drugih nacionalnih kultura; i, na kraju, slobodu za ruski naord, slobodu za sve nas, slobodu da biramo u šta ćemo verovati, slobodu da biramo istinu, kreativnost, posao i mogućnosti’“

iljingrobDa li Putin i njegov tim veruju u ideje koje tako aktivno propagiraju, nije od velike važnosti. Kao što su radili mnogo puta do sada, kremaljski spin-doktori su prosto preuzeli nečiji rad, koji su iskoristili u svoje propagandne svrhe. Preko Iljina Kremlj emituje ono što vidi kao ispravnu ideologiju današnjeg doba, a to je jaka mešavina beskompromisne mržnje prema Zapadu, poricanja evropske prirode ruske civilizacije, favorizovanja diktatorskih metoda vladavine, ostrašćenog nacionalizma i poneke teorije zavere. Istina se ručno fabrikuje, ali Rusi (što je i razumljivo) veruju informacijiama koje im daje njihova vlada. Na primer, iako postoje brda dokaza da je tako, samo pet odsto Rusa veruje da njihova zemlja ili Donjecka Narodna Republika imaju veze sa obaranjem Malezijskog aviona na letu 117.

Ruski građani godinama su hranjeni ovom toksičnom mešavinom. Kad Putinov režim na kraju padne, on se postarao da obnavljanje odnosa između Rusije i zapadnih liberalnih zemalja bude težak zadatak.

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

Foreign Affairs

Svet
Pratite nas na YouTube-u