SUZAN VUDVORD: JUGOSLOVENSKE POUKE ZA SIRIJU I UKRAJINU

Međunarodna zajednica nema nikakve instrumente za mirno rešenje sukoba i građanskih ratova, naročito kada...

Međunarodna zajednica nema nikakve instrumente za mirno rešenje sukoba i građanskih ratova, naročito kada se, kao u Jugoslaviji i Siriji, na obe strane uključe velike sile

Etnička mržnja i provala divljaštva bili su mnogim strancima jedino objašnjenje za raspad Jugoslavije. Za Suzan Vudvord, profesora političkih nauka na Gradskom univerzitetu Njujork, međunacionalna mržnja je izbila tek kada je već nastupio pravi uzrok sloma Jugoslavije: ekonomska kriza, i to pogoršana spoljnim okolnostima. Stanje na internacionalnom tržištu podiglo je nivo duga zemlje. Ni ostale države u to vreme nisu bile pošteđene iste muke, ali se Jugoslavija pokazala nesposobnom da sprovede zahteve Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, te da preživi, smatra Vudvordova, koja nije samo kabinetski naučnik već je devedesetih godina radila s Unproforom i misijom Oebsa u Bosni i Hercegovini.

— MMF i Svetska banka su zahtevali strukturna prilagođavanja privrede. To se tada radilo širom sveta i stvorilo je politiku stezanja kaiša, kakvu sad vidimo u Grčkoj. Ta politika je u ondašnjoj Jugoslaviji povećala nezaposlenost. Ali glavno je bilo što je MMF rekao: „Ne možete rešiti problem s dugom ukoliko ne recentralizujete kontrolu nad monetarnom politikom i spoljnom razmenom”. To je bio početak kraja jer je pravilo u Jugoslaviji bilo da se odluke donose konsenzusom republika. Njihovi lideri se nisu mogli složiti pošto su ekonomski interesi Slovenije, odnosno Bosne i Makedonije na drugoj strani, bili suprotni. Slovenija nije želela da izgubi kontrolu nad spoljnom razmenom. Tada je država kolabirala – objašnjava Vudvordova.

Ima li sličnosti između toga i sadašnjih problema Evropske unije – ekonomske krize, spoljnih dugova, anticentralističkih snaga…?
— Ima paralela, ali nije potpuno isto. U EU bogate zemlje žele centralizovano upravljanje iz Brisela, dok siromašne žele više nacionalnog upravljanja. Grčka igra ulogu Slovenije. Strukturni problemi jesu tu u oba slučaja, nejednakost u EU je slična jugoslovenskoj regionalnoj nejednakosti.

Evropa je, kako pišete, početkom raspada Jugoslavije mislila da je to neće mnogo pogoditi i onda se našla pred građanskim ratom koji se ne da smiriti, izbeglicama, prelivanjem nestabilnosti preko granica. I Sirija je delovala kao udaljen problem, da bi se sada Evropa suočila s klasičnom „propalom državom” na svom pragu i sličnim, po obimu i intenzitetu još gorim problemima. Pokazuje li to da Evropa i dalje nema efikasan mehanizam za rešavanje sukoba i građanskih ratova?
— Ne mislim da je Sirija „propala država”. Asad je još na vlasti i žestoko se bori. Čini se jasnim da više nikada neće kontrolisati čitavu teritoriju Sirije. Ali teško je reći šta će biti jer smo daleko od bilo kakvih pregovora i nagodbe. Ni Barak Obama i Vladimir Putin nisu na nedavnom sastanku u Njujorku načinili pomak ka dogovoru. Između Jugoslavije i Sirije ima nekoliko paralela, ali i razlika. U Jugoslaviji, naravno, nije bilo ničega poput Obamine izjave da Asad mora otići, već je prihvaćen raspad zemlje. Obama ne čini mnogo u Siriji jer su on i njegov tim procenili da postoji neravnoteža moći između Asada i pobunjeničkih snaga i da američka akcija to ne može preokrenuti. Pogrešno bi bilo reći da je izostala akcija u bivšoj Jugoslaviji. Ujedinjene nacije su poslale mirovnu misiju na teren 1992. godine. Do decembra 1993. počela je američka tajna misija naoružavanja Bošnjaka. Neprekidno se pregovaralo u svakom stadijumu, diplomatija je bila vrlo aktivna.

I neefikasna, kao i za Siriju, o kojoj je takođe organizovano nekoliko rundi pregovora i ništa nije postignuto.
— Da, ima paralela u pogledu onoga što se može naučiti iz ova dva primera. Postoji i obrnuta paralela što se tiče izbegličke krize. Već u proleće 1992. godine bosanske i kosovske izbeglice pristizale su toliko brzo da su se Nemačka i Velika Britanija žestoko posvađale. Britanija nije htela da ih primi, dok je Nemačka govorila da je već prihvatila previše njih. Umesto da se, kao oko sirijskih izbeglica, razgovara o podeli tereta, Sadako Ogata, komesar UN za izbeglice, tada je razvila koncept „prava na ostanak”. Radilo se na tome da ti ljudi ostanu u Bosni kao „raseljeni”. Naposletku, to nije bilo preterano uspešno. Ali, i u jugoslovenskom i u sirijskom slučaju, izbegličke krize su dovele do razvoja novih koncepata.

Vaša je ocena da je greška Evrope što je tretirala jugoistočnu Evropu, naročitu bivšu Jugoslaviju, kao region koji nije njen deo, te ga valja posmatrati jedino kroz pitanje kontrole granica, da se preko nje ne bi probili rat, izbeglice i oružje. To je problem koji se rešava vojno, a ne programom pomoći za ekonomiju, koja je, prema vama, bila u korenu problema u Jugoslaviji.
— S krajem sovjetske politike i početkom politike Gorbačova, već 1985. godine, nestao je strateški interes Amerike za Jugoslaviju. Kad je jugoslovenski premijer zamolio krajem osamdesetih godina za još jednu tranšu ekonomske pomoći da bi se reforme održale u životu, Amerika je odgovorila: „Žao nam je, više nam niste važni”. Evropa je na proleće 1992. pokušala da pruži ekonomsku pomoć umesto Amerikanaca, ali je Britanija to odbila. Tek kasnije, nakon 1995. godine, kada je Hrvatska izbacila Srbe i reintegrisala istočnu Slavoniju i Dejtonski sporazum je potpisan za Bosnu, EU je pokrenula regionalni pakt o stabilnosti i potom takozvanu „susedsku politiku”. To govori da ste bili važni kao područje koje treba stabilizovati, pacifizirati, da bi se sprečilo da ne postane bezbednosna pretnja i da izbeglice ne poteku u celu Evropu. Brinulo se za sposobnost mesta poput Bosne, čak i Hrvatske i Albanije, da kontrolišu svoje granice i spreče bilo šta neželjeno da ne pređe u Evropu.

Danas Zapad nema vojnu strategiju za Siriju. Da li bi bilo uputno i da osmisli ekonomski program za pomoć celoj toj regiji koju je zapalilo „arapsko proleće”?
— Ne razumem se dovoljno u te zemlje. Ali imam studentkinju koja je u diplomskom radu naglasila da su područja u Siriji gde je počela borba agrarna i da ih je razorila neoliberalna politika. Egipat je, ipak, drugačija priča jer Amerika nikad nije prestala da ga pomaže. Ima, ipak, sličnosti između jugoslovenskog i sirijskog slučaja, u smislu nesposobnosti internacionalnog sistema da izađe na kraj s oba slučaja. Nemamo nikakve instrumente za mirno rešenje sukoba i građanskih ratova, naročito kada se, kao u Jugoslaviji i Siriji, na obe strane uključe velike sile. Negde oko 1991. godine, nastupila je euforija u ubeđenju da će Savet bezbednosti moći čuvati kolektivnu bezbednost, što do tada nije mogao zbog Hladnog rata, nesuglasica i blokada vetom u SB. Ali oko Jugoslavije je opet došlo do potpune blokade. Ni u slučaju Sirije SB nije mogao delovati. Ne možemo znati šta bi se desilo da nismo bombardovali Libiju i da se Rusija nije osetila prevarenom što je podržala tu rezoluciju da bi se onda ispostavilo kako je stala iza promene režima, za šta nisu imali nameru da glasaju, još manje za katastrofu koja je usledila. Da se to nije dogodilo, možda bi Rusi pružili više podrške oko Sirije.

I ukrajinska kriza se posmatra mahom samo kao sukob prozapadnjaka i proruskih separatista, što se može rešiti jedino na ratnom polju. Često se previđa da su protesti na prvom Majdanu buknuli zbog užasne privredne situacije i korupcije, u čemu se ni lideri demonstracija nisu pokazali mnogo boljim od proruskog predsednika Viktora Janukoviča. Danas, ukrajinska privreda i dalje propada i spoljni dug je astronomski.
— Majdan nije predstavljao ni samo protest zbog korupcije nego i bes zbog nepotpisivanja sporazum s EU, koja je nudila ekonomsku pomoć. Ali, uslove za nju Ukrajina nikada ne bi mogla ispuniti. Tada je Rusija ponudila njihov ekonomski program, tvrdeći da je on mnogo realističniji s obzirom na ukrajinsku zavisnost od nafte. To je drugi front kroz koji ne znam kako se probiti – ekonomski sukob između EU i Rusije.

U poslednje vreme opet je bilo trvenja na prostoru bivše Jugoslavije, ni na unutarmakedonsku krizu nije stavljena tačka. Da li je EU bolja u rešavanju balkanskih konflikata nego što je bila?
— Sporovi su drugačiji, tako da ne bih mogla reći da li je EU spremnija za njihovo rešavanje. Mnogi smatraju da Briselski sporazum predstavlja napredak, videćemo kako će se to razvijati. Nisam pratila sukob između Zagreba i Beograda oko izbeglica i zatvaranja granice, ali EU je kritikovala Hrvatsku, koja je članica i trebalo bi da sluša. Mislim da je EU dobro postupila u sporu oko Srebrenice, Aleksandar Vučić je zauzeo umerenu poziciju i ona je prihvatila njegovu nespremnost da pritisne, da se žali. U Makedoniji je EU aktivno tražila rešenje za krizu vlade i nove izbore, čini se da je stanje sad barem malo bolje. Sviđa mi se Frederika Mogerini, predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost, deluje mi kao da dobro radi svoj posao. Ali juče sam razgovarala sa starijim austrijskim zvaničnikom iz bezbednosnog i odbrambenog sistema. On je strahovito kritičan prema tome koliko je EU, kako kaže, beskorisna i nesposobna da bilo šta preduzme. Na primer, on kaže da je Grcima, kad je izbila kriza, trebalo jednostavno reći da idu. Ali to niko ne bi rekao.

Verujete u nešto što bi malo ko u Srbiji potpisao: da je Turska bila od pomoći u uspostavljanju regionalne stabilnosti na Balkanu. Zašto?
— Kad sam to rekla na jednom sastanku, neko mi je skrenuo pažnju da su Srbi zbilja besni zbog toga. Ali, koliko sam shvatila, to su bosanski Srbi, ne oni iz Srbije. Tada je bilo mnogo izveštaja u srpskim medijima da je mlađa generacija zapravo oduševljena zbog obnove otomanskih spomenika jer će to pomoći turizmu. Ako se ne varam, u Srbiji ipak postoji nova generacija, uključujući i one koji za Kosovo kažu „baš me briga”. Čini mi se mediji preteruju kad izveštavaju sasvim suprotno. Ali mislim i da bosanski Srbi imaju razloga da se brinu i žale. Retorika turskog premijera Ahmeda Davutoglua u Sarajevu bila je neprikladna. Među turskim potezima, pre nego što su morali da se prefokusiraju na Siriju, važno je to što su popunili vakuum koji su ostavili EU i Amerika kada je došlo do natezanja oko usvajanja bosanske ustavne platforme. Tada se Amerika postavila u stilu: „Okej, pokušavali smo i pokušavali, sad idite dođavola”. Nastupio je manjak međunarodne pažnje, dok se Turska nije pojavila i odlučila da ulaže novac i pokrene diplomatiju. Mislim da su izvinjenje srpskog parlamenta za Srebrenicu i Istanbulska deklaracija o uspostavljanju diplomatskih odnosa između Srbije i Bosne bili veoma pozitivni za regionalnu stabilnost. Ne znam zašto bi Srbi bili nesrećni zbog toga što je Turska smirivala stvari u Sandžaku, gde je došlo do ozbiljnog sukoba dve muslimanske struje. Ako srpski mediji nisu bili zadovoljni uspehom pregovora u Sandžaku, trebalo bi da se stide samih sebe.

Autor Vladimir Vukasović
Izvor Politika, 05. 10. 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u