ALEKSANDAR PAVIĆ
Oni tvrde da se u Siriji radi o običnom „odmeravanju snaga“ su ili cinični, ili neobavešteni, ili intelektualno nepošteni
Londonski Fajnenšl tajms je 4. oktobra otkrio da je ruska intervencija u Siriji, na poziv sirijske države, praktično u poslednji čas sprečila ponavljanje libijskog scenarija. Sam naslov članka Moskva onemogućila planove američke koalicije za zonu zabranjenog leta u Siriji, već dovoljno govori:
„Osim skromnog kontingenta od dva tuceta Su-24 i Su-25, borbenih aviona raspoređenih u Latakiji, namenjenih za udare po kopnenim ciljevima, Moskva je rasporedila borbena sredstva koja onemogućavaju uspostavljanje zona zabranjenog leta nad Sirijom, koje bi sprovodile SAD i njihovi saveznici.
Samo pre nekoliko nedelja, posle višemesečnih diplomatskih napora, zvaničnici su bili blizu sporazuma o uspostavljanju vazdušnih bezbednih zona radi obustavljanja bombardovanja civila u severnoj i južnoj Siriji od strane Asadovog režima, prema tvrdnjama diplomata i vojnih zvaničnika koalicije predvođene SAD. Sporazum je bio zasnovan na jordanskim i turskim planovima koji su predstavljeni ranije ove godine.
Mnogi zvaničnici veruju da je upravo to predstojeće pojačanje koalicionih aktivnosti (prevedeno na razumljiv jezik – još otvorenija zapadna intervencija u Siriji; prim. aut.) dovelo do iznenadne intervencije Kremlja krajem prošlog meseca.
‘Suštinski razlog za sva ova događanja bilo je obnovljeno usredsređivanje na Siriju i potreba za nekom vrstom političkog rešenja – što smo smatrali da se može postići uspostavljanjem zona zabranjenog leta, bezbednih zona,’ rekao je jedan visoki evropski diplomata’“. [1]
ŠLAG NA TORTI
Pomenuta dodatna borbena sredstva koje je Rusija rasporedila u Siriji, koja su praktično onemogućila uspostavljanje zone zabranjenog leta („praktično“, jer bi sada njeno uspostavljanje bilo moguće jedino spremnošću na rušenje ruskih aviona), su, koliko je zapadnim izvorima poznato, četiri Su-30 višenamenskih borbenih aviona i šest Su-34 lovaca-bombardera. Ova dve super-letilice su više nego adekvatne da pariraju američkim lovcima F-15 i F-16. One ne samo da služe odvraćanju već i omogućavaju bombardovanje terorističko-pobunjeničkih položaja blizu sirijskih granica sa Turskom i Izraelom, gde sirijski avioni nisu smeli da lete zbog opasnosti presretanja, što je i rezultiralo gubitkom kontrole nad tim teritorijama. To je uključivalo i gradove Raku – faktičku prestonicu ISIS – i Idlib, kao i područja severno i zapadno od Alepa.
Ali to nije sve. Šlag na tortu predstavlja raspoređivanje atomske raketne krstarice Moskva kod sirijske obale. Najbolje prepustiti Englezima da objasne šta to znači:
„Moskva je opremljena sa 64 protivavionskih sistema S-300, najmoćnijim ruskim protivavionskim oružjem (ovo je, naravno, netačno: ima i moćnijih, ali očigledno da je S-300 već dovoljan razlog za brigu; prim. aut.).
Raspoređivanje S-300 – ili slično naprednih sistema, takođe poznatih pod opštim nazivom trocifrene rakete zemlja-vazduh – je nešto od čega Pentagon već dugo vremena strahuje kada je reč o Bliskom istoku. Sistem S-300, sa operativnim opsegom od 150 km, može da obori sve osim najnaprednije nevidljive letilice. To znači da je sad većina vazdušnih misija Vašingtonovih koalicionih saveznika – Jordan, na primer, koristi avione F-16 – postala izuzetno ranjiva. Ove rakete predstavljaju pretnju čak i britanskim Tornado i Tajfun lovcima u bazi Kraljevskog vazduhoplovstva u Akrotiriju, na Kipru.
Sasvim je očigledno da ruske snage koje su sada raspoređene onemogućavaju uspostavljanje bilo kakve zone zabranjenog leta koju bi SAD i saveznici uspostavili po libijskom modelu, osim ako koalicija nije zapravo spremna da obori ruske avione,’ kaže Džastin Bronk, istraživački analitičar iz Kraljevskog instituta objedinjenih vojnih snaga (Royal United Services Institute).
Rusi nisu zainteresovani za razgovore o izbegavanju eventualnih sudaranja ili bliskih susreta (deconfliction) – oni jednostavno poručuju, ‘sklonite nam se sa puta’. Koalicione operacije u Siriji će sada biti neuporedivo složenije sa stanovišta procene rizika i planiranja misija.’
Čak će i izviđačke misije američkih i koalicionih letilica nad Sirijom biti složene“.
ODGOVOR NEOKONA
Francuski predsednik Oland je još tokom zasedanja Generalne skupštine UN najavio razgovore o (formalno) predlogu Turske i delova sirijskih pobunjenika za uspostavljanje zone zabranjenog leta i „bezbednih zona“ za izbeglice na severu Sirije, uz granicu sa Turskom – mada je bilo jasno da Rusija i Kina na to ne bi pristale u Savetu bezbednosti. [2] Dakle, članak u Fajnenšl tajmsu samo potvrđuje da je u tom dimu već bilo i vatre.
A, bez obzira na trenutni poraz, američki neokon jastrebovi će se potruditi da se ta vatra ne ugasi, pa koliko košta da košta. Petrik Bjukenon kritikuje američkog senatora Mekejna zbog njegovog najnovijeg „razložnog“ predloga da se rakete zemlja-vazduh dostave „Slobodnoj sirijskoj armiji“ radi rušenja ruskih aviona, kao i Hilari Klinton, koja takođe predlaže uspostavljanje zone zabranjenog leta, po „uspešnom“ libijskom modelu. [3]
Hilari je odmah podržao i poslovično „mirotvorni“ Vol strit džurnal:
„G. Obama bi mogao da natera g. Putina da plati cenu, kad bi preokrenuo svoju bliskoistočnu politiku i obnovio američko vođstvo. SAD bi u Siriji mogle da uspostave zonu zabranjenog leta, radi stvaranja bezbednog utočišta za izbeglice, protiv Islamske države i g. Asadovih nenavođenih bombi. On bi mogao da kaže da će američki avioni leteti gde god žele, a ako i jedan od njih bude napadnut, SAD će istom merom odgovoriti“. [4]
I druga perjanica američkog novinarstva Vašington post razmišlja u sličnom „pacifističkom“ ključu:
„Danas još uvek ima stvari koje bi g. Obama mogao da uradi: Da uspostavi bezbedne zone. Da uništi helikoptersku flotu koju g. Asad koristi za svoje ratne zločine“. [5]
Kako Bjukenen primećuje, uspostavljanje zone zabranjenog leta iznad Sirije predstavljalo bi čin rata – a Kongres ne samo da nije odobrio tako nešto već je čak odbio da glasa za Obamin predlog 2013, kada je hteo da napadne Siriju zbog (navodne) upotrebe hemijskog naoružanja.
Kao što se može videti – razbuktavanje rata u Siriji i (još jedno) nasilno rušenje jedne legalne državne vlasti bilo je veoma izgledno, sa svim pratećim posledicama (repriza Libije, Iraka, Avganistana, širenje Islamske države, premeštanje džihadista ka Kavkazu i Balkanu, i slične radosti). Samo je ruska reakcija u poslednjem trenutku to osujetila. Bar zasad.
Oni koji bi da relativizuju stvari tvrdnjama da se u Siriji radi o običnom „odmeravanju snaga“ ili „sukobu interesa“ SAD (i njihovih saveznika) i Rusije su ili cinični, ili neobavešteni, ili intelektualno nepošteni. Naravno, Rusija ima svoje interese u Siriji. Ali odbrana njenih interesa nije sama po sebi destabilizirajuća. Naprotiv. Za razliku od politike zapadnih interesa – jednostrane, cinične i agresivne.
Ruska reakcija u Siriji je bar za trenutak sprečila ne samo (još) jednu zapadnu svinjariju, još jednu monumentalnu ljudsku tragediju, već i radikalizaciju ionako ozbiljne bliskoistočne krize, koja bi svet još više zaljuljala, a možda i gurnula preko ivice ambisa. Onima koji bi tako nešto da izbegnu jasno je koja je strana u pravu i čije napore u Siriji treba podržati.
________
Uputnice:
[1] http://www.ft.com/cms/s/0/cee6fcba-69bf-11e5-8171-ba1968cf791a.html#axzz3nbdZAi2f;
za one koji nemaju pristup sajtu, prenet je na
http://russia-insider.com/en/military/how-russia-checked-us-plan-no-fly-zone-syria/ri10248
[2] http://www.reuters.com/article/2015/09/28/us-un-assembly-hollande-syria-idUSKCN0RS2D920150928
[3] http://buchanan.org/blog/war-party-targets-putin-and-assad-124140
[4] http://www.wsj.com/articles/what-u-s-retreat-looks-like-1443742339
