DA LI SU OBAMA I SI NAJAVILI BOLAN RASKID?

STIVEN ROAČ U zamci mreže međusobne zavisnosti odnos SAD i Kine postao je prožet...

STIVEN ROAČ

U zamci mreže međusobne zavisnosti odnos SAD i Kine postao je prožet nesuglasicama i optužbama

Pošto se sve više uzdaju jedna u drugu kada je reč o održivom ekonomskom rastu, Amerika i Kina su upale u klasičnu zamku međusobne zavisnosti, te se ljute zbog promena pravila aranžmana. Simptomi ove podmukle patologije jasno su se videli za vreme nedavne posete kineskog predsednika Si Đinpinga Americi. Malo toga je postignuto, a put pred nama je i dalje je opasan.

Međusobna zavisnost između Amerike i Kine je nastala kasnih 70-tih, kada su SAD bile u kandžama stagnacije i inflacije, a kineska ekonomija je bila neefikasna nakon Kulturne revolucije. Obema zemljama je bio potreban recept za obnovu i rast, te su se okrenule jedna drugoj u braku iz koristi. Kina je obezbeđivala jeftinu robu koja je omogućavala američkim potrošačima sa ograničenim prihodima da sastave kraj s krajem, a SAD su obezbeđivale spoljnu potražnju koja je podupirala strategiju za rast Denga Sjaopinga, koja je bila rukovođena izvozom.

Tokom godina se ovaj aranžman preobrazio u dublji odnos. Pošto im je nedostajala ušteđevina i u želji za rastom, SAD su se sve više oslanjale na ogroman rezervoar suficitne ušteđevine Kine da bi sastavile kraj s krajem. Vezujući svoju valutu za dolar, Kinezi su izgradili ogroman zalog u Američkom trezoru, što je Americi pomoglo da pokrije rekordne budžetske deficite.

NESTABILNA MEĐUZAVISNOST
Amerika je Kini obezbedila i stabilnost i stubove rasta. Kina je omogućila SAD da izbegnu sve veće opasnosti nedovoljne ušteđevine, nepromišljene fiskalne politike i slabog rasta prihoda po domaćinstvu.

Ali ekonomska međusobna zavisnost je nestabilna koliko i ljudska. Jedan partner se na kraju promeni, dok drugi ostaje da visi, osećajući se prezreno.

obamasidjinping01Kina se sada menja, a Americi se to ne dopada. Kina ne samo da vrši rebalans svog ekonomskog modela tako što se prebacuje sa izvoza na potrošnju, već i redefiniše svoj nacionalni karakter. Usvojila je snažniju spoljnu politiku u Južnom kineskom moru, prigrlila je nacionalističku žudnju podmlađivanja, što je uokvireno onim što Si naziva „kineskim snom“. I počela je da menja oblik međunarodne finansijske arhitekture novim institucijama kao što je Azijska banka za investicije u infrastrukturi, Nova razvojna banka i fond Put svile.

Zbog reakcije SAD Kina je nespokojna, naročito zbog američkog takozvanog „azijskog stuba“, ili „strateškog rebalansiranja“, sa svojom pozadinom obuzdavanja Kine. SAD priznaju da je potrebno povećati ulogu Kine u postojećim institucijama Breton Vudsa (Međunarodni monetarni fond i Svetska banka); ali, kada ne ostvare uspeh, uzjogune se zbog izgradnje kineskih institucija. A, iako SAD već dugo apeluju na Kinu da svoj model rasta usmeri ka privatnoj potrošnji, nelagodno im je zbog mnogobrojnih implikacija te promene.

Nelagoda Amerike velikim delom odražava neuspeh da se uhvati u koštac sa svojim suštinskim ekonomskim problemima – uglavnom s manjkom nacionalne štednje. Stopa neto nacionalne štednje (kompanije, domaćinstva i vlada zajedno) činila je samo 2,9 odsto nacionalnog dohotka sredinom 2015, što je manje od polovine proseka od 6,3 odsto tokom poslednje tri decenije 20. veka. Pošto Kina prelazi sa suficitne štednje na apsorpciju štednje, koristeći svoje suficite da izgradi bezbednu mrežu za kineski narod, a ne da subvencioniše ušteđevinu Amerikanaca, Sjedinjenim Državama, kojima ušteđevina manjka, biće teško da popune taj jaz.

Američka monetarna politika takođe otkriva još jedan sloj međusobne zavisnosti. Navodeći međunarodne zabrinutosti, naročito spori rast Kine, kao glavni razlog za odlaganje dugo očekivanog skoka kamatne stope u septembru, Federalne rezerve gotovo da nisu ostavile sumnju kada je reč o ključnoj ulozi koju Kina ima u održavanju još krhkog oporavka SAD.

BEZ NAGOVEŠTAJA ZNAČAJNOG NAPRETKA
I to s dobrim razlogom – izvoz SAD, koji je činio rekordnih 13,7 odsto BDP u četvrtom kvartalu 2013 – što je povećanje od 10,6 odsto, koliko je iznosio u prvom kvartalu 2009 – pao je na 12,7 odsto BDP sredinom 2015. Pošto je domaća potražnja još slaba, realna potrošnja raste po anemičnoj stopi od 1,4 odsto u proteklih 7,5 godina – SAD je više nego ikad potreban rast izvoza. Zato je prognoza za Kinu, američko treće po veličini izvozno tržište, koje i najbrže beleži rast, od suštinske važnosti za Federalne rezerve.

obamasidjinpingOvaj aspekt međusobne zavisnosti je globalan po razmeri. U proteklih deset godina Kina je činila prosečnih 1,6 procentnih poena rasta svetskog BDP godišnje, što je više nego dvostruko od zajedničkog doprinosa od 0,7 procentnih poena takozvanih naprednih ekonomija. Čak i ako njen rast BDP uspori na 6,8 odsto ove godine, Kina bi doprinela malo većem rastu nego što će najverovatnije napredni svet. Gotovo da ne čudi to što su izgledi za rast Kine toliko važni političkim odlučiocima širom sveta.

Govoreći u Sijetlu 22. septembra, Si je istakao potrebu da i SAD i Kina prodube svoje „međusobno razumevanje strateških namera“ kao ključni cilj bilateralnih odnosa. A ipak, njegovi razgovori sa američkim predsednikom Barakom Obamom imaju nedostatke baš u tom pogledu. Agendu su više definisala nepovezana pitanja – sajber bezbednost, klimatske promene i procena tržišta – nego razumevanje strateških izazova s kojima se obe zemlje suočavaju same i zajedno.

Štaviše, gotovo da nije bilo nagoveštaja značajnog napretka, čak i kad je reč o pitanjima o kojima su Si i Obama razgovarali. Obe strane su pozdravile novo obavezivanje na razmene na visokom nivou kada je reč o sajber kriminalu; ali SAD samo što ne uvedu sankcije kineskim kompanijama koje su se okoristile od užasnog špijuniranja. Inače, ponovo su istakli potrebu za sporazumom o bilateralnim investicijama „visokog standarda“; ali gotovo da nije bilo naznaka o ozbiljnoj inicijativi u vezi sa industrijama koje bi bile zaštićene od takvog sporazuma („negativna lista“).

U zamci mreže međusobne zavisnosti odnos SAD i Kine postao je prožet nesuglasicama i optužbama. U ljudskom ponašanju kraj ove patologije obično predstavlja bolan raskid. Upravo završen samit između Obame i Sija gotovo da nije rezultovao ničim što bi odbacilo takvu mogućnost.

Autor je predavač na Univerzitetu Jejl i bivši predsedavajući Morgan Stenlija u Aziji

Project Syndicate/Danas

Svet
Pratite nas na YouTube-u