TOMISLAV NIKOLIĆ: NE BIH SE KANDIDOVAO, A DA NE BUDEM KANDIDAT SNS

Evo, sada vam kažem – ako bi stranka imala drugog kandidata, ja se ne...

Evo, sada vam kažem – ako bi stranka imala drugog kandidata, ja se ne bih kandidovao

Predsednik Srbije Tomislav Nikolić neće, kako kaže u intervjuu za Kurir, da se spušta na nizak nivo i odgovara na brutalne optužbe koje na njegov račun iznosi njegov bivši kum Vojislav Šešelj. Zabolelo ga je to, kaže, još ,2008. godine, i taj bol nije prestao. Ipak, nema nameru da ga tuži. Nikolić u potpuno otvorenom razgovoru kaže i da smatra da ga službe prisluškuju i priznaje da u BIA nema poverenja. Po njemu, Kori Udovički ne treba da ispašta zbog svoje sestre Lidije, ali ni Ivica Dačić ne treba da izleti iz Vlade zbog afere „banana“.

Afera „prisluškivanje“ i dalje trese Srbiju i Vladu. Da li premijer Vučić ipak treba da smeni Kori Udovički?
— Kad imate posla sa službama, opravdano pretpostavljate da bi svakoga voleli da prisluškuju. Ne sarađujem sa njima, jer imam utisak kao da sam u to upao.

U kom smislu upali?
— Postoji više vrsta informacija koje oni daju. I ja im nisam adresa za informacije o tome šta se zaista događa u zemlji, već su mi analizirali prilike na Bliskom istoku. To mogu i sam. Zahvalio sam im se na tim izveštajima.

Ne verujete službama?
— Ne moram ja njima ni da verujem ni da ne verujem. Rade svoj posao onako kako su zamislili. Nisu pod mojom kontrolom i mogu da imam distancu, koja je iz mog života. Ne znam ni da li smo saradnici ili nismo. I ta afera „prisluškivanje“ mi daje za pravo da se klonim svega toga i da ne učestvujem u tome. Imate s jedne strane priču da je neko prisluškivan, s druge da neko nije prisluškivan. A ministri se ne biraju po tome da li će se njima i članovima njihove porodice natovariti neka afera. To se obično čuva ako bude bilo potrebe da budu smenjeni. Treba ih birati po tome da li su sposobni. Onaj ko ima negativnih podataka o ministrima treba da ih iznese odmah pri biranju. Ja bih tako sastavljao vladu. Kakve veze ima sad Kori Udovički s prisluškivanjem?

Pa samo toliko što joj je Lidija rođena sestra.
— Po meni, to nije dobar princip.

Šta ćemo s moralnim razlozima?
— Kakvi morali razlozi? Pa zar je ona nešto napravila? Nije. Njena sestra nije ministar. Dobro, može da bude predmet istrage kako je sestra došla do posla. Mogli biste daleko da odete ako istražujete familiju. Ne mislim na familiju Udovički, već familije uopšte. Zato nisam dao da se bilo ko od mojih bavi privatnim poslom.

Šta je s prisluškivanjem kad ste vi bili meta? Kad će ta afera dobiti epilog?
— Verovatno nikad. Nažalost. Danas u Srbiji svako ko se bavi ozbiljnijim poslom može opravdano da smatra da ga prisluškuju.

Smatrate li i vi da vas prisluškuju?
— Da. Pa pročitao sam da je prisluškivana i Angela Merkel.

I sada to rade?
— Pa ako nemačka kancelarka nije bila zaštićena, ko jeste? Ne možete da živite 24 sata pod staklenim zvonom i ne progovorite nijednu reč koja bi nekome bila zanimljiva. Znam da oni prave psihološki profil ljudi koji su u javnom životu. Te sekvence iz raznih razgovora sigurno uklapaju u profil koji prave. I predsednik Vlade Vučić i ja smo sigurno zanimljivi za mnoge službe.

Neki ministri su branili Vučića povodom navodne afere „prisluškivanje“, a neki su, poput Dačića, kako tvrdi Vulin, utihnuli. Ipak, kad je reč o vama, stiče se utisak da vas niko ne brani. Kad god su bile neke afere.
— Nikad nisam ni tražio da me neko brani. Bilo bi mi neprijatno da se obratim ministrima. Ali predsednik Vlade ima pravo da ih pita: „Šta vi mislite? Molim vas, izjasnite se.“ Često sam razmišljao o tome zašto javnost ćuti, jer mislim da ima mnogo ljudi koji se ne slažu sa onim što se meni dešavalo u ove tri i po godine.

Zašto onda to javno ne kažu?
— Šta je prevagnulo da niko ne napiše ni pismo za rubriku „Među nama“, pa da kaže: „Šta se ovo dešava?“ Ne znam. Što se tiče podrške Vučiću, mislim da ministri sada bezmalo imaju obavezu. Da sam na mestu ministara, izneo bih svoj stav, pa makar on bio protivan.

Mislite li da je Dačić dovoljno glasno reagovao? I Zorana Mihajlović? Govorili ste da su oni petlovi koji prvi kukuriknu i da takvi završe u loncu. Hoće li završiti tamo?
— Pa ja sam već završio u loncu, samo ta voda nije dovoljno ugrejana, pa sam još živ (smeh).

Hajde sad ozbiljno – da li su ga dovoljno glasno branili?
— Poverio sam mandat Vučiću, on ljudima u koje ima poverenja. Dok ima poverenja u njih, biće u Vladi, kad ne bude imao, biće mu dužnost da ih smeni.

Da li je dovoljno jak argument za smenu Dačića bila afera „banana“?
— Da sam mislio da je to dovoljno jako, sigurno bih to rekao. Pokušao sam da se stavim u poziciju bilo kog građana Srbije kome bi tako nešto počeli da objavljuju. Nemam ja razloga da štitim Dačića. Ako Vučić želi da napravi vladu isključivo sa SNS, on to i može. Dačić mu nije neophodan. Ipak, zbog nekakve stabilnosti u Srbiji nije loše da velika stranka ima i koalicione partnere. Ne branim Dačića zbog toga što je u Vladi, već zato što sam više puta gledao kako mu to objavljuju.

Zašto mu to rade?
— To je deo života u koji se ne mešam – rat tajnih službi. Ne znam. Zaista se ne bavim time. Ne bih ni voleo da vidim svoj dosije ili dosije članova moje porodice, niti političkih suparnika ili političkog prijatelja, iz kojih bih mogao da pročitam nešto što bi mi omogućilo da dominiram u nekoj situaciji. Mislim da je mnogo časnije ne znati ono što znaju tajne službe. Ono što saznaju iz privatnog života mora da bude zakopano u službama bezbednosti za svakog građanina Srbije.

Odakle toliki broj afera o vama? I o fondaciji vaše supruge?
— Ne znam. Čekao sam samo kad će to narodu postati odvratno. Neće to da čitaju.

I vi ste donekle dozvolili da se napravi fama oko fondacije vaše supruge Dragice time što se ne obelodanjuje finansijski izveštaj.
— To što pričate je bezobrazluk.

Šta je bezobrazluk?
— A ko da objavi izveštaj?

Agencija za privredne registre na primer.
— Da li je fondacija sve svoje obaveze ispunila?

Pa vi nam recite.
— Kako onda tako tvrdite?

Javnost već dugo ne može da dobije izveštaj.
— Sigurno može da dobije, pošto je završni račun predat. Sve što se tiče fondacije je potpuno čisto i transparentno, osim jedne stvari, na koju nije obavezna – da vam kaže odakle joj novac.

Ko to ima toliko para u Srbiji da daje fondaciji? Kome se to isplati?
— Nema u Srbiji. To nije novac iz zemlje.

Zašto je nekome u interesu da daje pare?
— To je humanitarni rad, nije interes. Ja ne pravim puteve i mostove. Fondacija radi porodilišta. Sve leže na žiro račun i sve je potpuno čisto.

Niko i ne tvrdi da je to nešto protivzakonito.
— Svi tvrde.

Ne. Samo tvrde da ima mnogo para u fondaciji i pitaju se odakle one stižu.
— Odnos je potpuno čist – zamoljen sam da ne objavljujemo ko je dao novac. Ako je iz Emirata, znate koliko ima islamskih država koje nisu dobile taj novac. Pa će pitati šeika: „A zašto ti pomažeš jednu Srbiju kad treba Egiptu, Siriji, Libiji…“

Stavlja vam se na dušu i bugarski tajkun Cvetan Vasilev, koji je davao novac fondaciji, a ne plaća struju i ostale račune za staklaru.
— Došli su kod mene i rekli – u fabrici stakla u Paraćinu, koju je kupio Bugarin, otvara se nova linija. Uloženo je 108 miliona evra. Možete li da otvorite liniju? Može, rekao sam. Primio sam tog Vasileva ovde i rekao je da želi da otvori termoelektranu u Štavlju. Preneo sam to ministarstvima, nije došlo do posla, šta da radimo. I predsednik Češke Zeman mi je rekao da njegov prijatelj želi da otvori termoelektranu u Štavlju i to sam preneo ministarstvu i nije došlo do izgradnje. Mnogo ljudi, investitora, prođe ovde, pošaljemo ih u ministarstva i ne završi se posao. Šta da radimo. Dakle, otišao sam i otvorio tu liniju. Uloženo je, proizvodi fabrika. Te godine je došlo do poplava i ta fabrika je uplatila pomoć u vrednosti od 200.000 dinara. Na četiri miliona evra, koliko je fondacija prikupila. U vreme kad je radila normalno, poslovala pozitivno. Posle toga nisam više pratio. I vi ste pisali „Tomin Bugarin ojadio Srbiju“… Kao da ja znam kad dođe investitor iz Engleske ili Kine da li će iduće godine otići u zatvor.

Ko vam piše govore? Mnogi su postali hit.
— Svaki govor je moj. Pišem ih tako da mogu slobodno da ih izdam kao knjigu. Svaki ima moj pečat. Zbog koga bi to trebalo da se stidim?

Sećate se žutih ljudi?
— Rekao sam to kineskom predsedniku. A znate li šta mi je on rekao? „Nadam se da ćemo obojica piti vodu sa te Morave.“ Kinezi me bolje razumeju kad kažem poslovicu nego neki naši ljudi. Da vam ispričam još nešto – u razgovoru sa Angelom Merkel, kad smo govorili o situaciji na Balkanu, opisivao sam joj narode navodeći poslovice, odlomke iz književnih dela. Kad smo se pozdravljali, rekla je: „Volela bih da s vama još govorim o situaciji u bivšoj Jugoslaviji jer vi to poznajete bolje od svih s kojima sam razgovarala.“ Ako lažem, neko će iz nemačke ambasade reći – laže predsednik Srbije. Kao što su se smejali na ono „kaže mi Obama“.

Stvarno, kako je izgledalo to kod Obame?
— To i nije bilo predviđeno za razgovor, već je organizovan prijem na kojem je 150 članova delegacije trebalo da prođe pored njega i njegove supruge i fotografiše se. A Dragica i ja smo ostali bar pet minuta jer je Obama hteo da razgovara. Na kraju je rekao svojoj supruzi: „Mišel, ovo je čovek koji je najzaslužniji za mir na Balkanu“. Rekao sam: „Vi znate kako je teško do toga doći. I sa tuđim i sa drugim narodima“. Rekao je: „Ja to znam najbolje. I kad vam god bude zatrebala pomoć, pozovite me“. To uopšte nije bilo rutinski i protokolarno i nije bilo za podsmevanje. Šta god uradio, nekome ne valja.

Jeste li vi pisali govor u kome se pominje da je ginekologija nauka o ženama?
— Da. Rekao sam da oni najbolje poznaju ženu, ako iko sme da se usudi da kaže da je dovoljno poznaje. Pa ko poznaje žensku dušu? Žena je mnogo više od toga što misliš da znaš.

Vaša supruga Dragica skoro uvek putuje sa vama?
— Izgleda da sam se oženio. A da predsednik Tadić nije bio oženjen.

Nisu ljudi navikli da prva dama uvek ide s predsednikom.
— Zato što ih nije navikao ni Milošević, ni Milutinović, ni Koštunica, ni Tadić. I sad su dobili predsednika koji ima suprugu. Voleo bih i da napravim novi princip u Srbiji kad je reč o funkciji predsednika – da on predstavlja državu, a da Vlada vodi spoljnu i unutrašnju politiku. I da predsednik Vlade bude autonoman u odnosu na predsednika države. Da ga ovaj ne vezuje, da mu ne komanduje.

Mislite li da ste dovoljno moćni?
— Ali ja nemam volju za moć. A to volja za moć je od Ničea.

Da li treba da bude vanrednih izbora?
— Mislim da nam nisu potrebni. Vlada je apsolutno stabilna, ima većinu i uporište u narodu. Pravo je Vučića da podnese ostavku i da to dovede do vanrednih izbora, ali ne vidim razlog za to. Ako ipak to uradi, SNS ima moju podršku. Nemam drugog političkog favorita.

Spekulisalo se da postoji takozvana Tomina struja u SNS. Imate li nameru da se otcepite?
— Stranku sam napustio u suzama. I ona je sada jača nego kad sam je ostavio, ima bolje rezultate. Zbog toga sam srećan.

Znači, nemate nameru da pravite novu stranku?
— Ma šta vam je! Pa ja nemam nameru da više uopšte budem u stranačkom životu.

Nećete se vratiti u SNS?
— Pitanje je.

Zašto sad to? Otišli ste u suzama, a sad ne biste da se vratite?
— Zato što ne mislim više da se bavim politikom.

Ne razmišljate da se ponovo kandidujete?
— Kako koji dan.

Recimo danas?
— Danas, kad razgovaram s vama, bliži sam još jednom mandatu. A, kad razgovaram sa sobom iskreno, stavim levo i desno – na jednu stranu taj život koji bi bio mnogo lepši, lagodniji, bolji, posvećen unucima… S druge strane, pomislim da li bi Srbiji bilo bolje bez mene. I još uvek stavljam ispred to što mislim da dobro radim za Srbiju, i da bi to trebalo da radim još neko vreme, još uvek mi je to važnije od onog što ću, ne daj bože ako budem imao drugi mandat, imati u 70 godina. Šta ću tada ja? Gde ću da odem sa 70 godina? U koji život? Možda će se neki sprdati s tim, ali to je mnogo velika dilema za čoveka koji je u godinama kad bi trebalo da se smiri. Videćemo. Ne bih voleo da se kandidujem a da ne budem kandidat SNS. Evo, sada vam kažem – ako bi stranka imala drugog kandidata, ja se ne bih kandidovao.

Stalno se polemiše o vašem odnosu s Vučićem. Da li je gori nego ranije?
— Ne, samo nije bolji, pošto nemamo toliko mogućnosti da se viđamo.

Vojislav Šešelj je izneo niz brutalnih optužbi na vaš račun, a vi nikad niste reagovali. Da li vas to pogađa, ipak je to vaš bivši kum?
— Mislim da je Šešelj mnogo bolestan.

U kom smislu?
— U svakom! Ja sam njemu krstio unuka. I on zna, samo što nikad nije poštovao tu tradiciju, da ja nikad ni reč neću reći o njemu. I zna da ja nisam zaslužio lošu reč od njega. Nikad! To što govori o meni, govori o sebi.

Čak je otvoreno rekao da vas mrzi. Je li to obostrano?
— Ne. I šta dalje da komentarišem?

Da li vas zaboli, ljudski, kad tako nešto čujete od njega?
— Zabolelo me je 2008. godine. I taj bol stoji otad.

Sad je na slobodi, govori o vašem privatnom životu, o bogatstvu, o diplomi, ružno govori o vašoj ženi…
— Ali ja sve to imam. I bogatstvo, i diplomu, i suprugu! Šta tu ima novo?

On stalno maše nekakvim dokazima kad to govori.
— Pa što ne podnese krivičnu prijavu ako ima dokaze?

Hoćete li vi njega da tužite?
— Ma koga da tužim?! Ni vas nisam.

Sad mu dajete vetar u leđa da još gore govori o vama.
— A šta mislite da bi tužba tek donela? Kakav publicitet? Što da se spuštam na svačiji nivo. Ja sam predsednik države. Razmišljam šta bi uradio neko drugi da je na mom mestu. Gde sam to pogrešio u vođenju države. Radikali su mi govorili: „Moskvu nećeš videti nikad.“ Nije baš da je nisam video. Nije baš da nisam uspostavio veliko prijateljstvo i nije baš tako da predsednik Putin nije uložio veto na rezoluciju koju je predložila Velika Britanija. Zbog čega?! Zbog prijateljstva. I rekao je: „Drug drugu.“ Ja mu zahvaljujem, on kaže: „Ne, ne. Drug drugu.“

Hrvatski premijer Milanović je pitao: „Ko je taj Nikolić?“ Niste mu odgovorili.
— Nek pita Obamu ko sam (smeh). Kad čovek iz sela nešto hoće, on ode u grad pa pita.

Prvoj dami se stalno spočitava luksuzni način odevanja, preskupe toalete.
— Šta je to, osim što pišu o nekim skupim tašnama, Dragica Nikolić pogrešila? Što ne ide zarozana, što ima frizuru? Hoćete da vam dam adresu šnajderke kod koje šije?

Šta, ona to iskopira? Sve kopije?
— Pa nisu sve kopije, nego kupuju se materijali, šiju se modeli, vidite da su svi slični. Ja joj često kažem: „Dragice, šije ti sve isto.“ To njoj lepo stoji, i šta ću sad. Mislim da je u svakoj kući rat kad žena nema šta da obuče. Ja nisam imao dilemu – kad ja nosim odelo, moja žena mora da nosi haljinu, kostim, cipelu na štiklu, da ima frizuru, da sredi nokte.

Mora li tako skupo?
— Ko kaže da je skupo? Novine? Rekli su i za moje cipele da su 1.800 evra, pa kad je moja savetnica Stanislava Pak poslala sliku, oni kažu da takvih ima i za 120 evra. Al‘ najskuplje koštaju 2.000. Znate li kakav sam utisak ostavio na papu? Pričao mi je vic. Kaže papa: „Dva Slovenca – pevački zbor, dva Hrvata – parlament, dva Srbina – vojska.“ Eto, tako nas doživljavaju. A Ban Ki Mun je širom otvorio oči kad sam mu pokazao kulturnu baštinu KiM. Slučajno je otvorio gde su slike ikona i tako je izgledao da shvatiš da nikad nije mogao ni da zamisli čega ima na Kosovu. Rekao sam mu: „Ja se slažem da Kosovo uđe u Unesko, ali da čuva isključivo albansku kulturu. Srbija po Rezoluciji 1244 ima pravo na 1.000 vojnika koji će čuvati srpsku kulturu, a Albanci nek čuvaju svoju. Imaju benzinske pumpe i ove nove hotele.“

Kako je protekla poseta Kini?
— Zatražio sam i dobio nove uslove za izgradnju železnice. I po mom proračunu, to je sigurno 250 miliona dolara uštede. Predsednik i ja dogovorili smo se da se bratime naša dva grada – Kragujevac i Sijan, koji ima 7,5 miliona stanovnika. U njemu su terakota ratnici, svetsko čudo pod zaštitom Uneska, i Sijan je grad s fabrikom kamiona. Poneo sam prospekte za FAP, za „Zastavinu“ proizvodnju, materijal za kombinat u Kikindi, za „Azotaru“, „Petrohemiju“, razgovarao o „Železari Smederevo“. To sam isto radio i u Azerbejdžanu. Tamo gde ne mogu da dopru ministri, ja mogu. Pitate me stalno koliki su troškovi i ko je sve u delegaciji, a niko nije napisao da je predsednik Kine u čast naše posete Srbiji poklonio pet miliona evra. Jesam li ja potrošio pet miliona tokom mandata? Pa nisam. Azerbejdžan je dao tri miliona. Ali kome da se pravdam.

Zašto niste aktivni na društvenim mrežama? Danas većina političara to koristi.
— Jednom sam se malo grublje izrazio, pa je ispalo…

Jeste, postali ste hit na internetu.
— Nisam mislio na to, skrenuli su mi posle pažnju. Mislio sam na one ankete kakve i vi u novinama pravite. Da pozoveš, pa ne možeš da dobiješ da ostaviš komentar. Za društvene mreže nemam vremena, prepuštam mladima da se time bave. I priznajem da ne uređujem lično nijedan od svojih naloga. Pomalo su neozbiljni oni koji to rade a pretenduju da se ozbiljno bave visokom politikom ili ozbiljnim poslom. Takve stvari ljudi rade zbog rejtinga. Mene to ne zanima.

Kažete da vas rejting, kao, ne zanima?
— Ne zanima me! Imam svoj ritam i srećem se s ljudima koje moji suparnici nikad neće sresti. Sa seljakom na njivi, sa nezaposlenim ljudima kod mene u selu na kapiji… Dođu da im sredim neki uput za VMA ili neku drugu kliniku. Kako da kažem: „Nemoj da ga primiš“, kad smo ili odrasli, ili radili zajedno, ili nam deca išla u školu. Čak mogu da im ubrzam neki pregled, ali kažem: „’Ajde, prvo donesi uput.“ Jednostavno moraš da pomogneš. E, od tih ljudi mogu da saznam mnogo više nego iz novina.

Stižete li da čitate?
— Nemam previše vremena. Ne radi se samo o tome šta nisam pročitao, nego šta sve nisam napisao.

Poeziju?
— Ozbiljnu literaturu. Za poeziju je malo kasno. Nisam se iskalio u poeziji u mladim danima. Sad bi tek trebalo da se kalim, u 63 godine, to malo teže ide. Uvek mi je išla ta ljubavna poezija, ali ove godine više nisu ni za razmišljanje o tome, a kamoli pisanje.

Politički skener
— Ivica Dačić – Provlači se
— Aleksandar Vučić – Predsednik Vlade
— Zorana Mihajlović – Ministar
— Vojislav Šešelj – Bolestan
— Boris Tadić – Ko to beše
— Bojan Pajtić – Neće se provući

Izvor Kurir, 11. 10. 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u