RAVNANjE PREMA BUDALAMA ILI ZAŠTO ME TALAS PATRIOTIZMA ZABRINjAVA

LAV PIROGOV U današnjem patriotskom diskursu „orijentacija na budalu“ i „rad po ruski“ našli...

LAV PIROGOV

U današnjem patriotskom diskursu „orijentacija na budalu“ i „rad po ruski“ našli su drug druga. A zašto?

Naše društvo zapljusnuto je talasom patriotskih raspoloženja. Jedni se zbog toga raduju, drugi tuguju. A ja – ja se kolebam za koga da se opredelim, za lepe ili za pametne. U smislu: to je za mene i radost i tuga, istovremeno.

A evo zašto.

Za 25 postsovjetskih godina dešavalo mi se da radim u najrazličitijim medijima. U liberalnim, komunističkim (ili, kako se to sad naziva, „levo-konzervativnim“), nacionalističkim – pa evo na kraju i u nedavno rođenim patriotskim. Patriotski mediji – to su vam mediji koji podržavaju ne tamo nekakvu „drugu“, izmišljenu Rusiju, nego ovu koja postoji, sa ovom vladom i „režimom“, koje nam je Bog poslao. Da u njima radim odavno sam maštao, otprilike poslednjih deset godina, ali mi je to uspelo tek sad – zahvaljujući „talasu“. Reklo bi se da treba da se radujem – hvala, ali evo šta mene zabrinjava.

Ni u liberalnim, ni u nacionalističkim, ni u levokonzervativnim medijima (i, sledstveno tome, u javnim diskursima koje su oni formirali) nije bilo toga što se može nazvati – orijentacija na budalu. Bilo je budala, budale su prema svima njima radosno hrlile, ali baš da im redakcija ide ususret, da čitavom svojom politikom saopštava: „Naš čitalac je budala, s njim treba opreznije, ne treba ga ljutiti, budala je osvetoljubiva i nepoverljiva“ – toga se ja ne sećam.

Tako nešto postalo je moguće kad su se pojavila izdanja koja ovako ili onako podržavaju vladu – i koje ona ovako ili onako podržava.

To jest, implicitna budala, prema kojoj se oni instinktivno orijentišu, za koju se boje da ih neće razumeti i koju se plaše da naljute, to je vladin činovnik. Ne zato što su svi činovnici budale, nego zato što – kad se prema čoveku tako odnose – odnose se prema njemu kao prema budali.

„RAD PO RUSKI“ I „RAD PO JEVREJSKI“
Stavimo na ovo mesto prst, a ja ću sad napraviti malu digresiju. Jedan od mojih poslodavaca (ruski nacionalista, to nije sasvim nevažno) ispričao mi je ovakav štos. U informativnom biznisu, kaže, postoje dva načina rada: po ruski i po jevrejski. Po ruski – to je kad vlasnik novinaru daje novac i traži da za taj novac bude napisano „to, to i to“, i sam strogo prati kako se realizuje izabrana politika. Po jevrejski, to je kad vlasnik daje novac i kaže: „Vi ste tako divni, tako talentovani, jedinstven kreativni kolektiv, radite šta god hoćete“. „Kako, šta god hoćemo?“ „Pa tako, šta god hoćete“. Novinari se češkaju i misle: pa jeste, naravno, sloboda je svetinja. Ali svejedno, tip daje lovu i ništa ne traži zauzvrat, nekako je pred njim nezgodno… Treba ga obradovati, učiniti čoveku nešto prijatno. I onda sami, dobrovoljno, počinju da služe gazdinim interesima. Osećajući se pritom slobodno i nezavisno, razume se. A oni novinari koje za svaki korak zapitkuju, naprotiv, osećaju da su sputani i počinju gazdi da stiskaju fige u džepovima, a prema poslu se odnose nemarno. Mi ćemo raditi po jevrejski – završio je svoju priču taj moj ruski nacionalista.

pseudopatriotizam01I tako, u današnjem patriotskom diskursu „orijentacija na budalu“ i „rad po ruski“ našli su drug druga. A zašto?

S jedne strane, vlast je tako dugo ignorisala one koji su podržavali ideju samostalne i jake Rusije da sada, kad se pokazalo da su ti ljudi toj vlasti ipak koliko-toliko potrebni, njih obuzima strah da nekim neopreznim uzdahom to divno čudo ne preplaše, da ne naruše rađajuću harmoniju.

S druge strane, vlast je svojim primerom dugo pokazivala da s narodom treba postupati kao s budalom: dati mu što više serijala i zabavno-humorističkih šou programa, i da tu više apsolutno ništa nije potrebno – od reči „ništa“ i od reči „apsolutno“. Tu lekciju smo ovako ili onako naučili.

Možda je dobro kada vlast i žurnalistika rade zajednički posao. To verovatno i jeste patriotski talas – rezonansa impulsa. A možda je i rđavo – zato što je žurnalistika dužna da objašnjava, da poziva na razmišljanje, a vlast ništa od toga nije dužna: s tačke gledišta vlasti, s ljudima se ne razgovara, njima se manipuliše. Oni koji razumeju i koji su svesni, ne samo što su vlasti nepotrebni, nego kod nje izazivaju izvesnu sumnju, kao što pri vrbovanju izazivaju sumnju agenti dobrovoljci. Ili kao što bi izazivala sumnju mačka koja dobrovoljno liže koprivu. Čak i neko gađenje…

S jedne strane, to je ispravno. A s druge – od toga dolaze mnoge nevolje.

PROSTODUŠNO FALŠIRANjE
Ima u našem novom patriotizmu nečega što me već danas onespokojava. Nekakvo prostodušno falširanje. Zašto je sovjetski patriotizam pretrpeo krah? Zato što je bio nečastan, što je bio falš.

Nama, koji smo poznavali sve tegobe sovjetskog života (hrana, usluge, servis, zdravstvo, beskućništvo, otuđenost od rezultata i ciljeva rada) novine su nudile nekakvu izvoznu varijantu otadžbine, za goste. (Gostima se ne pokazuje prljavi toalet.) I to nas je ljutilo.

pseudopatriotizam02I danas mi ponekad šibamo sebe idejama i argumentima koji su dobri za inostrani auditorijum. Recimo, za naše patriote samo po sebi se razume da je Krim bio prisajedinjen „u potpunoj saglasnosti s normama međunarodnog prava“. To je principijelno. Ako ne misliš tako, već nisi patriota. A u Novorusiji – razume se – uopšte nema i uopšte nije bilo naše vojske. I mnogo još takvih „finesa“. Zašto mi hranimo sebe i jedni druge tom izvoznom slikom sveta?

Postoji kod fudbalskih navijača jedan prezriv izraz – glori. Od „glory“ – „slava“. Tako nazivaju one koji se pridružuju navijanju za ekipu tek na talasu njenih uspeha i pobeda, a za tradiciju, duh i istoriju kluba ne daju ni pet para. Međutim, istinska ljubav – to znači „i u sreći i u nesreći“.

To su sitnice i gluposti, naravno, u poređenju sa patriotizmom, ali je i u malom svetu sve kao i u velikom, samo grublje, prostije – bliže temeljima bića. Kao na shemi. Patriotizam – to nije „ponos zbog države“ uprkos rasprostranjenom sloganu. Patriotizam – to je ljubav, jednostavno ljubav. A ne voli se zbog zasluga. (Naravno, ne ni po naređenju.)

Nismo mi Krim uzeli zato što postoji „Kosovski precedent“, nego zato što smo stigli da ga uzmemo. A Novorusiju – hteli smo, ali nismo mogli, i nema tu nikakvog lukavog plana. Jednostavno, nije bilo ni odlučnosti ni snage. Nismo mi baš najbolja zemlja na svetu…

Tačnije rečeno: Rusija je najbolja zemlja na svetu, ali ne volimo je mi zbog toga.

Preveo Ž. NIKČEVIĆ

Svobodnaя pressa

Svet
Pratite nas na YouTube-u