PORAZ AMERIČKOG HEGEMONISTIČKOG PODUHVATA U SIRIJI

VLADIMIR TRAPARA Iako Rusi među sunitima neće pronaći svoje partnere, sve će biti daleko...

VLADIMIR TRAPARA

Iako Rusi među sunitima neće pronaći svoje partnere, sve će biti daleko bolje nego što bi bilo da Rusija nije intervenisala

Mesec dana pošto sam objavio prvi tekst o Putinovom sirijskom gambitu, stvari se odvijaju tačno prema u njemu iznetoj prognozi. Rusija je otpočela vojnu intervenciju u Siriji, koja se svodi na ograničene hirurški precizne vazdušne napade (uz povremeno korišćenje krstarećih raketa iz Kaspijskog jezera, tek toliko da Moskva demonstrira da SAD u toj vrsti tehnologije nemaju monopol koji su mislile da imaju), uz više puta ponovljen stav da slanje kopnenih trupa ne dolazi u obzir. Dinamika i mete ruskih napada potvrđuju tezu, takođe iznetu u članku, da prioritet Rusije u Siriji jeste očuvanje sopstvene sfere uticaja u toj zemlji, za početak putem podrške Bašaru al Asadu da opstane na vlasti, pa tek onda borba protiv Islamske države. Naravno, niko ne očekuje da moskovski zvaničnici to i priznaju, jer „borba protiv terorizma“ propagandno mnogo lepše zvuči – u tom pogledu, uostalom, imaju na koga da se ugledaju – ali protivrečnosti u zvaničnim saopštenjima ruskog ministarstva odbrane i medijskim izveštajima neumoljivo ukazuju na pravo stanje stvari.

Kad vidite udarnu vest da su „ruski avioni gađali 55 položaja ISIS u oblastima Idliba, Hame i Alepa“, a onda bacite pogled na ratnu mapu Sirije, odmah upada u oči da su teritorije koje kontroliše ISIS daleko od pomenutih gradova. Naravno, američka propaganda uporno skreće pažnju na ovu protivrečnost i uzvraća sopstvenom neistinom da je Asadov režim najodgovorniji za 250 hiljada mrtvih i milione izbeglica i da Rusija podržavajući ga biva saučesnik u njegovom zločinu i samo doliva ulje na vatru. Primarni zadatak analitičara i jeste da razlikuje suštinu od propagande kako bi osnovano pretpostavio u kom pravcu bi sirijski građanski rat dalje mogao da se odvija. A suština je u sledećem.

TROSTRUKO POZITIVNA AKCIJA
Ruska intervencija u Siriji je trostruko pozitivan događaj – dobra je i za Siriju, i za Rusiju, i za svet. Za Siriju je dobra jer daje kakvu-takvu nadu da bi građanski rat u ovoj zemlji mogao da se okonča održivim političkim rešenjem, prihvatljivim za većinu sukobljenih strana i pre svega za sirijsko stanovništvo. Da Rusija nije intervenisala, samo je pitanje trenutka kada bi Asad pao sa vlasti pred naletom pobunjenika različitih boja, podržanih od strane Sjedinjenih Država, Francuske, Turske, Saudijske Arabije i drugih spoljnih aktera zainteresovanih da iz Sirije istisnu ruski i iranski uticaj u sopstvenu korist. Rezultat bi bio instaliranje marionetske vlasti u Damasku, koja ne bi imala efektivnu kontrolu nad većim delom teritorije zemlje, kojim bi nekažnjeno divljali različiti ekstremisti, a alavitska manjina bi najverovatnije doživela osvetnički pogrom. Imali bismo još jednu u nizu bliskoistočnih država u haosu, izvoznika terorizma i ilegalnih migranata.

rusijasirijanapad28Podrškom Asadu da se održi i sirijskoj vojsci da napreduje na terenu, Rusija najpre sprečava mogućnost da Alaviti dožive pogrom, zatim smanjuje prostor za divljanje ekstremista (iako tvrdim da sa njihovim potpunim uništenjem neće žuriti, jer joj njihovo postojanje i delovanje daje dobro propagandno pokriće za intervenciju), da bi naposletku dala šansu i obnavljanju jedinstva Sirije kroz izmirenje sunita i Alavita i tranziciju ka političkom poretku koji bi bio po meri i jednih i drugih. Moram da priznam da oko ovog poslednjeg nisam optimista, jer za ostvarenje u ovom trenutku tako složenog političkog cilja nije dovoljna vojna intervencija – na bajonetima se ne može sedeti.

Gotovo je nemoguće očekivati da se Sirija ponovo ujedini pod Asadom, jer je za većinu sunita on jednostavno neprihvatljiv – ne samo zbog načina na koji percipiraju njegovo postupanje u aktuelnoj krizi već i zbog duge kontroverzne istorije klana Asad i alavitske vladavine Sirijom, koja je ispunila sunitska srca i umove mržnjom i nepoverenjem. Obnova jedinstva Sirije stoga bi morala da podrazumeva odlazak Asada u nekom trenutku i njegovu zamenu sunitom koji bi bio blagonaklon i prema Alavitima, prijatelj Rusije i nepoverljiv prema Sjedinjenim Državama. A kako naći takvog među sunitima, ako se zna da su njihova elita i stanovništvo razapeti između: čekića američkih marioneta, džepova punih dolara i usta punih obećanja o demokratiji i lagodnom zapadnjačkom životu za sve; i nakovnja islamskih fundamentalista, zadojenih mržnjom prema celom svetu? Zato ću ponoviti stav iz prethodnog članka da Moskva neće u nedogled tražiti ličnost koja bi mogla da obnovi jedinstvo Sirije, već će se u nekom trenutku jednostavno pomiriti sa raspadom zemlje i očuvanjem pozicija u za nju vitalnom području uz Levant, koji većinski nastanjuju Alaviti. Krnju Siriju, ili čak Alavitsku državu, smatram izvodljivijom opcijom za Rusiju nego što bi to bio povratak cele Sirije u njenu sferu uticaja.

ZAŠTO JE AKCIJA DOBRA ZA RUSIJU
Intervencija Rusije je dobra za nju samu najpre iz pomenutog razloga što ona njome brani svoju sferu uticaja od američke i islamističke ekspanzije, i to na njenom isturenom položaju – jedinom preostalom izvan postsovjetskog prostora, i to na toplom moru, u strateški tako značajnom regionu kakav je Bliski istok. Rat u Gruziji i ukrajinska kriza pokazali su koliko je opasno za jednu veliku silu da se brani isključivo na svojim granicama te sirijskom intervencijom ona šalje i snažnu poruku – da nije spremna na uzmicanje ni sa položaja koji se nalaze malo dalje od tih granica. Što intervencija bude uspešnija, poruka će biti jača, jer će se dokazati kapacitet Rusije za projekciju moći ka udaljenim područjima, koji su joj na Zapadu dugo osporavali i na tom osporavanju temeljili tvrdnju da je Rusija samo regionalna, ne i velika sila. Vašington tu poruku ne može da shvati drugačije, nego ovako – ako su spremni i sposobni da nam ovo urade u Siriji, šta li bi nam tek radili ako nastavimo da ih pritiskamo u Ukrajini ili ih, nedajbože, izazovemo i na tlu same Rusije?

rusijasirijanapad13Čvrst stav Rusije prema Americi prikazan sirijskom intervencijom dobar je i za svet. Odavno tvrdim da je on isuviše složen i raznolik da bi se njime upravljalo samo iz jednog centra, kako bi to htela američka elita, odnosno da bi mu se nametale nekakve „univerzalne“ vrednosti, uz zanemarivanje lokalnih specifičnosti i tradicija. Rusija se u Siriji, kao i svuda drugde gde se našla u klinču sa Sjedinjenim Državama, ne bori samo za sebe već i za multicentričan svet koji bi bio mnogo pravedniji od onog u kome bi postojala hegemonija Vašingtona. SAD se, nažalost, uprkos relativnom opadanju moći u odnosu na Kinu i neke druge igrače, i dalje tvrdoglavo drže ekspanzionističke spoljne politike, čiji je cilj osvajanje sveta, kao ranjeni lav koji nakon svakog uboda grize još žešće. No u nekom trenutku moraće da prihvate realnost neizvodljivosti svog poduhvata i pomire se sa multicentričnim svetom, a što im neko više bude pokazivao zube, to će pre doći do istorijske spoznaje.

ZAŠTO ĆE RUSI DA ODUGOVLAČE
Ruska intervencija u Siriji značajno doprinosi tome jer remeti američke planove ne samo u Siriji već i šire na Bliskom istoku. Nije nimalo slučajno da je vrhovni lider Irana ajatolah Ali Hamnei neposredno nakon otpočinjanja ruske intervencije zabranio bilo kakve dalje pregovore sa SAD nakon sklapanja nuklearnog sporazuma – osetio je da neprijatelj slabi i uzmiče i da treba strpljivo da sačeka promenu njegove politike da bi razgovarao s njim. Pogledajte samo Irak – nakon dve i po decenije američkih pritisaka, izolacije, zatim i okupacije te zemlje, dešava se da režim u Bagdadu, za koji su svi verovali da je provereno lojalan Vašingtonu, ne samo što je u ovom trenutku bliži Teheranu već i od Rusije traži da vojno interveniše na njegovoj teritoriji protiv Islamske države. Regionalni saveznici SAD – Turska, Izrael, Saudijska Arabija, o Egiptu da i ne govorim, ponašaju se sve nezavisnije, jer vide da Amerika nije sposobna da umesto njih zaštiti njihove interese. Nastavak ovakvih trendova na Bliskom istoku neminovno će se preliti i na druge regione, te će američki hegemonistički poduhvat morati da doživi poraz.

rusijasirijanapad26Ne treba očekivati da ruska intervencija bude brza i kratka. Razloge sam već nagovestio. Jedan je da Rusi nemaju nameru da žure sa uništavanjem ekstremista, posebno Islamske države, jer bi time oduzeli sebi dobar izgovor za intervenisanje radi svojih primarnih ciljeva. Drugi je da ne žele nepotrebno da rasipaju kapacitete povećavanjem obima intervencije i time rizikuju da u nekom trenutku eskaliraju istu i do kopnene, jer su naučili dobru lekciju i iz svog iskustva u Avganistanu i iz američkih iskustava širom Bliskog istoka. Intervencija će biti spora, lagana, ali efikasna, u sadejstvu sa kopnenim snagama sirijske vojske, koje su jedine ovlašćene da promene odnos snaga na terenu i ojačaju pozicije zvaničnog Damaska u nekim budućim mirovnim pregovorima. Tu leži i treći razlog zašto će Rusija odugovlačiti intervenciju – krajnji cilj i jeste uspeh političkih pregovora i tranzicija u Damasku ka režimu koji bi bio uključiviji od Asadovog, a u isto vreme jednako proruski i antiamerički. Iako ponavljam da sam skeptik kada je reč o mogućnosti da Rusi među sunitima pronađu snage koje bi ispunile ovaj poslednji cilj, jedno je jasno – štagod Moskva na kraju postigla u Siriji, sve će biti daleko bolje nego što bi bilo da nije intervenisala, odnosno da je ostavila Siriju na milost i nemilost američkim marionetama i džihadistima.

Odmotavanje suštine/Unwrapping the Essence

Svet
Pratite nas na YouTube-u