HABSBURŠKOM IDEOLOGIJOM PO SRPSKOJ MITOLOGIJI

OLIVER VULOVIĆ Austrijska publicistika nastavlja da Srbiju posmatra kroz kolonijalnu optiku, nastojeći da Srbijom...

OLIVER VULOVIĆ

Austrijska publicistika nastavlja da Srbiju posmatra kroz kolonijalnu optiku, nastojeći da Srbijom ovlada u sferi znanja

Austrijska „zvanična“ publicistika ne posustaje u pravljenju mentalne klanice u svojoj javnosti kada je u pitanju istorija srpsko-austrijskih odnosa. Ona uporno kontrastno ističe sve ono što ima malo veze sa pozitivnim geopolitičkim, kulturnim, etničkim, etičkim i konfesionalnim vezama između naša dva naroda, te i dalje opstaje na liniji habsburške ljutite utrnulosti prema bilo kakvim srpskim interesima, radeći tako nasuprot i interesa sopstvenog naroda.

Austrijska publicistika i dalje raspojasanim jezikom nekadašnje šenbrunske, hofburške i belvederske klike pokazuje neizlečene komplekse stare geopolitičke alavosti, političke nadmenosti, istorijske bahatosti i šovinističkog prostakluka uvijenog u fini jezik iz starine. Govor austrijske publicistike o Srbima karakteriše strogi shematizam netrpeljivosti, a vek od tiranoubistva u Sarajevu i aktuelnost kosmetskog pitanja su samo pomogli da se niske strasti jasnije izraze na višem akademskom nivou i smutnije na najvišem političkom.

„ZAJEDNIČKA ISTORIJA“
Austrijska publicistika ima jednu strašnu ontologiju duboke nepromenjenosti neprijateljskog odnosa i delovanja prema bilo kojem srpskom interesu, što je već nanelo dugoročno nepopravljivu štetu srpsko-austrijskim odnosima jer je kod Austrijanaca takva indoktrinacija proizvela duboku istorijsku svest o Srbima kao besprizornom narodu, sa kojim još nije sve završeno.

Najnovije delo Zajednička istorija – jedan vek srpskih i austrijskih mitova autorke Eve Tamare Azbot sa Instituta za publicistiku Univerziteta u Beču i Silvije Nađivan sa Instituta za dunavski region i centralnu Evropu u Beču (Eva Tamara Asboth / Silvia Nadjivan /im Erscheinen/: Im Dienst des Krieges: Der Habsburger und Kosovomythos. Jahrbuch des Mitteleuropazentrums an der Andrássy Universität, 2015; autorke na slici ispod– u kojem je opisan, delimično ali sa razumevanjem, odnos društva prema „austrijskim mitovima“ (Habsburški imperijalni mit). Pored toga, resko je i visoko kritično posmatran i negativno ocenjen odnos srpskog društva prema „srpskim mitovima“, pogodićete, posebno prema „Kosovskom mitu“.

azbotnadjivanPrema zaključku „da je evropska integracija Srbije moguća tek kad se stari mitovi ostave po strani i ne budu više važni društvu“, vidi se i oseća stari austrougarski odnos prema istoriji, u kojem se smanjivanje imperijalnih teritorija uvek nekako svede na niz nesrećnih istorijskih okolnosti, a svako otkidanje od srpskih teritorija kao dostizanje kosmičke pravde.

Austrijske autorke su kroz svoje delo pokušale da kroz „sukob ova dva mita“ nasilno izveedu paralelu između habsburškog mita o velikoj i značajnoj imperiji i „Kosovskog mita, mita žrtve i nebeskog naroda, koji Srbi neguju“. Tako su teritoriju rođenja starosedelačkog srpskog naroda – na koju su Albanci došli kao produkt neprijateljskih migracija i uvek pod sponzorstvom i vojnom zaštitom okupacionih sila – čiji je veći deo pre 15 godina okupirala anglosaksonska fašistička armada – nazvali pravedno izgubljenim teritorijama putem oslobodilačkih ratova jedne kolonijalno nezajažljive carevine.

„PROIZVODNjA ZNANjA“
Napor pomenutih autorki je jedan od logičnih nastavaka austrijske publicistike i istoriografije da Srbiju posmatraju kroz kolonijalnu optiku, pritom zauzimajući jedan diskurs prirodnosti i opravdanosti potrebe za potpunom ovladavanjem nad Srbijom u svim sferama, a posebno nad sferom znanja. Utoliko pre što se putem austrijske „proizvodnje znanja“ o istoriji Srbije – koje se posle različitim putevima transferiše i u samu Srbiju i njene institucije – koristi da se kod Srba proizvede sasvim drugačiji identitet, koji podrazumeva dominaciju drugih, u ovom slučaju samih Austrijanaca i njihovog klijent-naroda Albanaca.

Srpska publicistika mora da na međunarodnoj sceni baci jače svetlo na ovakve agresivne napore iz Austrije, Nemačke, Velike Britanije i Turske, da prati i odgovara više i upornije na svaki pokušaj te vrste, a ne samo da rad pojačava o godišnjicama iliti po pojavi medijski krupnije propraćenih podmetačina.

ww1zlociniGermansko-anglosaksonska „proizvodnja znanja“ o istoriji Srbije, kao i nametanje tog „znanja“, ima svoje alatke i institucije koje ga konstruišu u inostranstvu. Ima i domaće „prosvetitelje i širitelje“, i neophodno je da srpska najvažnija alatka, zvana istina, na domaćem terenu više ne bude sramežljivo upotrebljavana od osnovnoškolskih udžbenika do retko hrabrih u SANU. Ona mora da – od stripa sa Markom Kraljevićem do najozbiljnijeg naučnog programa RTS, preko nedvosmislenih diplomatskih nastupa najviših državnih funkcionera, i bez straha šta će o tome misliti strani faktor ili veoma uvaženi ali manjinski narodi – ne ispušta iz ruku istinu kao osnovnu alatku u interesu odbrane našeg identiteta i vekovnog državnog prostora.

Kultura
Pratite nas na YouTube-u