AMERICI JE POTREBNA NOVA STRATEGIJA NA BLISKOM ISTOKU

HENRI KISINDžER Sa Rusijom u Siriji geopolitički struktura koja je trajala četiri decenije u...

HENRI KISINDžER

Sa Rusijom u Siriji geopolitički struktura koja je trajala četiri decenije u stanjuje katastrofe

Debata o tome da li zajednički sveobuhvatni plan delovanja u odnosu na Iran i njegov nuklearni program stabilizuju strateški okvir Bliskog istoka jedva da je otpočela, a taj geopolitički okvir već je doživeo krah. Ruska unilateralna vojna akcija u Siriji poslednji je simptom opadanja američke uloge u stabilizaciji bliskoistočnog poretka, stvorenog posle Arapsko-izraelskog rata iz 1973.

Taj konflikt je za jednu od posledica imao prekid vojnih odnosa Egipta sa SSSR i pridruživanje pregovaračkom procesu – podržanom od Amerike – koji je doveo do sporazuma o miru između Izraela i Egipta, Izraela i Jordana, zatim ugovora o povlačenju naoružanja između Sirije i Izraela (koji se pod supervizijom UN poštuje već četiri decenije, čak i za vreme sirijskog građanskog rata), i međunarodne podrške libanskom suverenitetu i teritorijalnom integritetu.

Posle toga je međunarodna koalicija predvođena SAD zaustavila osvajački pohod Sadama Huseina, koji je imao cilj da pripoji Kuvajt Iraku. Američke snage vodile su rat protiv terorizma u Iraku i Avganistanu. Egipat, Jordan, Saudijska Arabija i druge zalivske zemlje bile su naši saveznici u svakom od ovih poduhvata. Ruska vojska uopšte nije bila prisutna u regionu.

Taj geopolitički obrazac sad je pred raspadom. Četiri zemlje regiona prestale su da funkcionišu kao suverene države. Libija, Jemen, Sirija i Irak postale su mete transnacionalnih pokreta koji nastoje da uvedu sopstvene zakone. Ogromnim delovima Iraka i Sirije upravlja radikalna armija ideoloških fanatika koja sebe naziva Islamskom državom, ISIS, i koja predstavlja beskomopromisnog neprijatelja postojećem ustrojstvu sveta. Njen cilj je da celokupan svetski poredak, koji podrazumeva pluralizam suverenih država, zameni kalifatom, islamističkim carstvom u kojem bi vladao šerijatski zakon.

DVOSTRUKA ULOGA IRANA
Takvo nastojanje ISIS dalo je milenijumskom raskolu između šitskih i sunitskih struja islama novu apokaliptičnu dimenziju. Preostale sunitske države osećaju se ugroženim, kako od strane religijskog bigotizma ISIS, tako i od šiitskog Irana, potencijalno najmoćnije zemlje u regionu. Iran je percipiran kao pretnja zbog dvostrukog pristupa koji praktikuje. Sa jedne strane, Iran se ponaša kao legitimna vestfalska država (Vestfalski sporazum Kisindžer smatra začetkom moderne ere suverenih država; prim. prev.), koja se služi tradicionalnim diplomatskim metodama, pritom se čak pozivajući na odredbe međunarodnog prava. Istovremeno, Iran organizuje i navodi pokrete koji nastoje da ostvare regionalnu hegemoniju po džihadističkim principima: Hezbolah u Libanu i Siriji; Hamas u Pojasu Gaze i Hutije u Jemenu.

rusijasirijanapad33Otuda, na Bliskom istoku imamo rizik od destabilizacije, koji dolazi iz četiri izvora: od šiitskog Irana i njegovog nasleđa persijskog imperijalizma; od ideološki i religiozno radikalnih pokreta, koji nastoje da sruše dominantne političke strukture; od međudržavnih konflikata između etničkih i religijskih grupa u zemljama arbitrarno stvorenim na tekovinama Prvog svetskog rata koje su sad u stanju kolapsa; i od internih pritisaka koji proizlaze iz štetnih političkih, socijalnih i ekonomskih politika.

Sudbina Sirije može nam poslužiti kao živopisan primer. Nešto što je otpočelo kao sunitski revolt protiv alavitskog (ogranak šiizma) autokrate Bašara el Asada, na kraju je podelilo državu po religijskim i etničkim principima, sa transnacionalnim milicijama koje podržavaju obe zaraćene strane, kao i spoljnim silama koje nastoje da ostvare svoje strateške interese. Iran podržava Asadov režim, koji bi trebalo da mu posluži kao osovina za ostvarivanje iranske istorijske dominacije koja bi se protezala od Teherana do Mediterana. Zalivske monarhije insistiraju na svrgavanju Asada sa vlasti kako bi osujetile šiitsko-iranske projekcije, kojih se plaše više od Islamske države. One nastoje da pobede ISIS na način koji bi onemogućio Iranu da se oseća kao pobednik. Njihova ambivalencija samo je dodatno produbljena postizanjem sporazuma o iranskom nuklearnom programu, koji je na sunitskom delu Bliskog Istoka protumačen kao prećutno prihvatanje iranske hegemonije od strane Amerikanaca.

SMISAO RUSKE INTERVENCIJE
Ovi konfliktni potencijali, zajedno sa američkim povlačenjem iz regiona, omogućili su Rusiji da otpočne vojne operacije u dubini Bliskog istoka raspoređivanjem snaga, koje su bez presedana u ruskoj istoriji. Glavni uzrok njihove zabrinutosti je pretpostavka da bi potencijalni kolaps Asadovog režima mogao da multiplikuje libijski haos, dovodeći ISIS na vlast u Damasku. To bi Siriju pretvorilo u raj za teroriste, koji bi odatle imali pristup muslimanskim regionima na Kavkazu i drugim mestima u Rusiji.

rusijasirijanapad12Na površini ruska intervencija služi iranskoj politici podržavanja šiitskih elemenata u Siriji. Ipak, suština ruskih nastojanja nije u beskrajnom produžavanju Asadove vladavine. U pitanju je klasičan manevar koji ima za cilj da balansira odnos moći i odbije terorističku pretnju južnim granicama Rusije. To je geopolitički, a ne ideološki izazov, i tako ga treba posmatrati pri kreiranju kontrastrategije. Kakav god da im je motiv, ruske snage u regionu – i njihovo učešće u vojnim operacijama – predstavljaju izazov sa kakvim se američka bliskoistočna politika nije suočila najmanje četiri decenije.

Američka politika je nastojala da zadovolji sve strane, pa je zbog toga na ivici da izgubi mogućnost uticaja na događaje. SAD se sada protive ili su na ovaj ili onaj način suprostavljene svim stranama u regionu: Egiptu zbog ljudskih prava; Saudijskoj Arabiji zbog Jemena; sa svakom od strana u Siriji zbog različitih razloga. Amerika je zvanično proglasila odluku da svrgne Asada, ali nije bila voljna da generiše efektivnu političku ili vojnu polugu uz pomoć koje bi mogla da ostvari taj cilj niti je nastupila sa zaokruženom političkom alternativom koja bi bila spremna da preuzme vlast ukoliko Asad odstupi.

Rusija, Iran, ISIS i razne terorističke organizacije takođe se nalaze u tom vakuumu: Rusija i Iran žele da održe Asada; Teheran da oblikuje sopstveni imperijalni i džihadistički dizajn. Sunitske države persijskog zaliva, Jordan i Egipat, suočeni sa odsustvom alternativne političke strukture, favorizuju američke ciljeve, istovremeno se plašeći posledica ukoliko Sirija postane nova Libija.

Američka politika prema Iranu sad je smeštena u centar celokupne bliskoistočne politike. Administracija insistira da će se usprotiviti džihadističko-imperijalnom dizajnu Irana i da će se oštro odnositi prema bilo kakvim povredama odredbi nuklearnog sporazuma. Ali takođe deluje veoma fokusirano na zadatak preokretanja neprijateljske i agresivne dimenzije iranske politike putem istorijske evolucije začete pregovaračkim procesom.

AMERIKA I IRAN
Američka pozicija prema Iranu često se od strane njenih zagovornika poredi sa otvaranjem Niksonove administracije prema Kini, koje je, uprkos određenom protivljenju domaćih oponenata, na kraju doprinelo transformaciji Sovjetskog Saveza i kraju Hladnog rata. Poređenje nije na mestu. Otvaranje ka Kini 1971. godine bilo je bazirano na obostranom priznanju da je zaustavljanje širenja ruske hegemonije u Evroaziji zajednički interes. Četrdesetdve sovjetske divizije stacionirane na kinesko-ruskoj granici doprinosile su tom utisku. Ne postoji nikakav sličan strateški dogovor između Vašingtona i Teherana. Sa druge strane, neposredno po postizanju nuklearnog sporazuma, iranski Vrhovni lider ajatolah Ali Hamnei Ameriku je nazvao „velikim sotonom“ i odbacio sve dalje pregovore koji se ne tiču nuklearnog pitanja. Kompletirajući svoju geopolitičku dijagnozu, Hamnei je takođe predvideo da Izrael neće više postojati za 25 godina.

rusijasirijanapad31Pre 45 godina očekivanja Kine i SAD bila su podudarna, dok to ipak nije tako sa očekivanjima na kojima je baziran nuklearni sporazum sa Iranom. Teheran će u početnom periodu njegove implementacije ostvarivati svoje glavne ciljeve. Američki dobici se baziraju na obećanjima Irana o svom ponašanju u dužem vremenskom periodu. Otvaranje ka Kini je, sa druge strane, bilo bazirano na trenutim i flagrantnim modifikacijama njene politike, a ne na očekivanjima fundamentalnih promena u funkcionisanju kineskog unutrašnjeg sistema. Optimistička hipoteza o Iranu pretpostavlja da će revolucionarni zanos Teherana posustajati paralelno sa povećavanjem ekonomske i kulturne interakcije sa spoljnim svetom.

Američka politika hrani sumnje umesto da ih otklanja. Njen izazov ogleda se u suprostavljenosti dva rigidna i apokaliptična bloka: sunitski blok, u kojem su Egipat, Jordan, Saudijska Arabija i zalivske države; i šiitski blok, u kojem su Iran, šiitski deo Iraka, uključujući i Bagdad kao glavni grad, šiitski jug Libana pod kontrolom Hezbolaha, koji je suprostavljen Izraelu, i deo Jemena, koji kontrolišu Hutiji i kojim se okončava luk koji okružuje sunitski svet. U ovim uslovima tradicionalna izreka prema kojoj neprijatelj tvog neprijatelja može biti tretiran kao prijatelj više ne važi. Za Bliski istok danas vredi izreka da je neprijatelj tvog neprijatelja i dalje tvoj neprijatelj.

Mnogo zavisi od toga kako strane interpretiraju nedavne događaje. Može li razočarenje nekog od naših sunitskih prijatelja biti ublaženo? Kako će iranski lideri gledati na nuklearni dogovor nakon njegove implementacije – kao spas u poslednji čas od potencijalne katastrofe, postignut orijentacijom na umereniji kurs i vraćanjem u okvire međunarodnog poretka? Ili ipak kao pobedu, u kojoj su uspeli da ostvare ključne ciljeve uprkos protivljenju Saveta bezbednosti UN, pritom ignorišući američke pretnje, što bi ih u budućnosti samo motivisalo da nastave sa primenom dvostrukog pristupa Irana koji nastupa i kao legitimna država i kao pseudodržavni pokret koji izaziva međunarodni poredak?

Sistem ravnoteže dve sile osuđen je na konfrontaciju. To su najbolje demonstrirali događaji koji su se odigrali u Evropi uoči Prvog svetskog rata. Čak i sa tradicionalnom ratnom tehnologijom, održavanje balansa moći između dva rigidna bloka zahteva vanrednu sposobnost procene realnog i potencijalnog odnosa snaga, razumevanje gomile nijansi koje bi mogle da naruše ovaj balans i odlučne reakcije svaki put kad bi ekvilibrijum bio narušen, to jest kvaliteta koji ranije nisu zahtevani od Amerike, države sakrivene iza dva velika okeana.

ŠEST NOVIH STRATEŠKIH PRINCIPA ZA SAD
Trenutna kriza se odvija u svetu nuklearnih i sajber tehnologija. Kako nadmećuće regionalne sile teže ka probijanju u pomenutim oblastima, na Bliskom istoku bi mogao da se sruši režim neproliferacije nuklearnog oružja. Ukoliko bi se ostvarili uslovi za njegovo sticanje, katastrofični scenario bi bio gotovo neizbežan. Strategija preče kupovine sastavni je deo nuklearne doktrine. SAD moraju odlučno da reaguju, čvrsto se pridržavajući režima neproliferacije u odnosu na sve države u regionu koje imaju nuklearne aspiracije.

Suviše veliki deo naše javne debate odlazi na rasprave o taktičkim potezima. Ono što nam zaista treba je strateški koncept na uspostavljanju prioriteta koji bi poštovao sledeće principe:

Sve dok postoji Islamska država i dok je sposobna da kontroliše geografski omeđene teritorije, prestavljaće izvor svih tenzija na Bliskom istoku. Preteći svim stranama i projektujući svoje ciljeve i izvan regiona, ona zaleđuje postojeću sliku regiona i time osujećuje sve pokušaje koji bi poremetili njihov plan o ostvarenju imperijalnog džihadističkog kalifata. Uništavanje ISIS trebalo bi da bude prioritet u odnosu na svrgavanje Bašara el Asada, koji je već izgubio više od pola teriotije koju je nekad kontrolisao. Trud da ova teritorija ne postane permanentni džihadistički raj mora imati prioritet. Trenutna neubedljivost američkih vojnih operacija rizikuje da je džihadisti iskoriste kao zamajac za regrutaciju ISIS, i ona može dobiti epitet sile koja je stala na put američkoj moći;

SAD su se već saglasile sa ruskim vojnim prisustvom. Koliko god to bilo bolno za arhitekte poretka iz 1973, pažnja mora ostati fokusirana na suštinu. Određeni kompatibilni ciljevi postoje. U izboru između različitih stretegija, poželjno je da osvajanje teritorije koju trenutno kontroliše Islamska država ostvare ili umerene sunitske snage ili spoljne sile, pre nego iranski džihadisti i imperijalisti. Za Rusiju ograničavanje vojne uloge na antiISIS kampanju moglo bi da rezultuje izbegavanjem povratka u hladnoratovske odnose sa SAD;

Povraćene teritorije bi trebalo vratiti pod upravu lokalnih sunita, kakva je postojala pre dezintegracije Iraka i Sirije. Suverene države arapskog poluostrva, kao i Egipat i Jordan, trebalo bi da odigraju glavnu ulogu u ovom procesu. Posle rešavanja ustavne krize, i Turska bi mogla kreativno da doprinese tom procesu;

Kako se teroristički region bude smanjivao i potpadao pod kontrolu umerenijih političkih subjekata, istovremeno bi se trebalo baviti sudbinom sirijske države. Mogla bi da bude izgrađena federalna struktura sastavljena od Alavita i Sunita. Ukoliko alavitski regioni postanu deo sirijskog federalnog sistema, stvoriće se uslovi za određenu ulogu gospodina Asada, koji će smanjiti rizik od genocida ili haosa koji bi mogao da dovede do trijumfa terorista;

Američka uloga na takvom Bliskom istoku bila bi da obezbedi vojne garancije tradicionalnim sunitskim državama, koje je administracija obećala tokom debate o iranskom nuklearnom programu i koje su zahtevali njegovi kritičari;

U tom kontekstu iranska uloga može da bude od kritične važnosti. SAD bi trebalo da budu spremne za dijalog sa Iranom, koji bi sasvim prihvatio ulogu vestfalske države u okviru svojih granica.

rusijasirijanapad32SAD moraju same da odluče koju će ulogu igrati u 21. veku, a Bliski istok će biti naš prvi – i verovatno najozbiljniji – test. Nije dovedena u pitanje snaga američkog oružja, već američka odlučnost i razumevanje, koji su neophodni za upravljanje novim svetom.

Autor je bio savetnik za nacionalnu bezbednost i državni sekretar u administracijama predsednika Niksona i Forda

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

Wall Street Journal

Svet
Pratite nas na YouTube-u