ALEKSANDAR PAVIĆ
Kad komandant priziva poraz, vojska koju on predvodi može da bude samo gubitnička
Jedna stara često zaboravljena mudrost, pogotovo u vremenu opšte fasciniranosti tehnologijom i njenim dostignućima, raznim titulama, stvarnim ili kupljenim, kao i ličnostima koje su na bilo koji način postale „poznate“, govori nam da veština nije isto što i vrlina.
U ultrapragmatičnom svetu, u kome se jedino vrednuje „rezultat“ koji je doneo „uspeh“, takva jednačina deluje pomalo apstraktno, pa čak i beznadežno idealistički. Šta koga briga kakav si karakter, važno je da li si „uspešan“ ili ne, da li imaš vlast, novac, moć – ili, najpoželjnije, sve to zajedno. Drugim rečima, „uspeh“ je već sam po sebi vrlina. To je u svakom slučaju model vrednovanja koji mas-mediji promovišu.
Ali Kosovo, koliko god neprijatelji spoljni i unutrašnji pokušavali da ga prizemlje, nije običan materijalni fakat, običan interes, običan deo teritorije. Da jeste, ne bi kolektivni duh nacije, čak i u ovom neslavnom istorijskom trenutku, sprečavao čak i „napragmatičnije“ pripadnike političke klase – čisti politički plaćenici, agenti ili trajno odrođeni Srbi se ovde ne računaju – da se usude da otvoreno propagiraju njegovo priznavanje kao nezavisne države. Čak i narod sluđen nemaštinom, neizvesnošću, medijskom cenzurom i (anti)kulturnom agresijom većinski negde duboko oseća da se radi o svetinji, kojom se jednostavno ne može trgovati, čijim dobrovoljnim gubitkom bi se izgubio i deo sebe, onaj najbolji. I to trajno, poput gubitka duše. Kosovo nas očigledno kolektivno održava u duhovnom životu, podseća nas na uzvišene sfere bitisanja, kojih ipak ne bi da se odreknemo uprkos sirenskom zovu „boljeg života“ koji bi navodno trebalo da dođe čim se opredelimo za „carstvo zemaljsko“.
VEŠTINA PROTIV VRLINE
Zato vredi, osvrćući se predsednika SANU Vladimira Kostića („Neko ovom narodu mora da kaže da Kosovo više nije de facto niti de jure u našim rukama. Bojim se da je u ovom trenutku jedina politička mudrost na koji način, sa elementima dostojanstva, napustiti Kosovo koje de facto i de jure više nije u našim rukama“. [1]), najpre citirati glas „običnog sveta“. Glas narodne vrline koji je, više nego ikad u pamćenju, zagušen glasom beskrupulozne „veštine“. Evo samo nekoliko komentara čitalaca sajta RTS na intervju [2] koji je Kostić dao tzv. javnom servisu samo dan posle svog nesrećnog gostovanja na Radio Beogradu, radi „razjašnjavanja“ svoje navedene izjave:
• Kao predstavnik bilo koje državne institucije Vi za vreme mandata UVEK predstavljate tu instituciju a ne SEBE, za to ste i plaćeni. Podnesite ostavku pa onda iznosite „svoje“ mišljenje!;
• Lažna je dilema koja se pominje u medijima, da je uslov koji se stavlja pred Srbiju: Priznavanje Kosova ili ulazak u EU! Ne, pravo pitanje koje se postavlja Srbiji je: Odricanje Srbije od svojih prava na Kosovu ili ulazak u EU! To je pitanje na koje aktuelni političari, akademici i ostali treba da daju svoje mišljenje. Da je akademik Kostić prelistao udžbenike iz istorije, tamo bi mogao da pronađe da je bilo perioda kada ni cela Srbija „de fakto i de jure“ nije bila u rukama Srba. Setimo se, bila je 350 godina u turskim rukama, nekoliko godina u autrougarskim, u nemačkim, u rukama Titovih komunista. „Ničija nije gorela do zore“, pa tako ni Kosovo neće doveka biti okupirano;
• Profesor je dovoljno obrazovan i ozbiljan i ne može reći građanima Srbije da nije odgovoran za svoje izjave i postupke, a predstavlja SANU Srbije. To je brutalno, drsko, licemerno i neprimereno predstavljati na takav način SANU Srbije. Napustio je svoju nauku i upustio se u nauku kojoj nije dorastao očigledno sa određenim ciljem. I to svesno sa svim posledicama kojih je itekako svestan, ali nije ga briga za posledice, jer je verovatno dobio za sebe dovoljnu nagradu. Zna on da je trebao prvo da da ostavku na svoju funkciju pa onda da kaže svoje lično mišljenje, ali tada njegova izjava i mišljenje nebi imalo nikakvog značaja i smisla niti bi imalo bilo kakvu težinu pa samim tim ne bi za to dobio ni nagradu. Dakle, svesno je zloupotrebio svoju funkciju i potcenio građane Srbije;
• Možda naša generacija i ne uspe da se vrati na deo okupiranog Kosova, ali vreme će pokazati. Polako ali sigurno ono radi za nas! Politička situacija se menja. Zašto našim naslednicima da ne kažemo da je to naša zemlja i da niko nema prava da se odrekne naših korena?;
• Zašto ja kao poreski obveznik ove zemlje moram da plaćam čoveka koji govori u svoje lično ime?
Ovaj intervju je inače dobio neuobičajeno veliki broj komentara čitalaca, a navedeni odslikavaju većinski stav komentatora. Još jedan dokaz da ne samo da vrlina u ovom povesnom trenutku mnogo više stanuje u narodu nego u „eliti“ – zajedno sa onim što se zove zdrav rezon – već i da, suprotno svim neobaveštenim ili ciljanim glasinama, narod uopšte nije „mrtav“, što je inače još jedna od teza kojom današnja „veština“ često ume da pravda svoj nedostatak vrline.
HRABROST U PODRŠCI IMPERIJI
Nema se mnogo šta dodati navedenim komentarima. Samo nekoliko stvari.
• Kao profesionalac egzaktne nauke, kakva je neurologija, dr Kostić bi trebalo da bude svestan činjenice da njegova odbrana da je njegov izrečeni stav, kako je rekao, „stav jednog beskonačno usamljenog pojedinca“, na koji ima ne samo pravo već, po svom tumačenju, i obavezu – jednostavno empirijski ne pije vodu. Dovoljno je samo poslušati uvod u njegov izvorni intervju za Radio Beograd, pa videti da voditeljka govori isključivo o SANU, njenom delovanju i imidžu, i Kostićevoj ulozi kao nedavno izabranom predsedniku SANU. [3] Dakle, očigledno je da je on pozvan u emisiju kao presednik SANU, a ne kao dr Vladimir Kostić, eminentni neurolog, pa čak ni kao Vladimir Kostić, građanin. A, kao što su „obični“ komentatori sa sajta RTS primetili, kad si nosilac javne funkcije – ti uvek predstavljaš tu institiciju kad si u bilo kom javnom prostoru. Privatna si ličnost jedino u privatnim prostorijama, bez kamera i mikrofona, u kojima imaš pravo na privatnost. To je priroda obavljanja javne funkcije, i to nije ništa novo. Kome se ne dopada – ne mora da bude javna ličnost. Nije smak sveta, makar tako možda i izgledalo;
• Kostić je još jedan pripadnik novije škole, utemeljene posle 5. oktobra, prema kojoj se „hrabrost“ definiše naspram bliskosti stavovima (do skoro) jedine svetske supersile. Što si bliže stavu Zle Imperije, to si „hrabriji“ – makar taj stav bio u suprotnosti sa interesima sopstvene zajednice. A, sa zaleđinom imperije i najmoćnijeg vojnog saveza u istoriji, nekako je lakše biti „beskonačno usamljeni pojedinac“, kakav bi dr Kostić možda čak i želeo da bude. Uzgred – to je još jedan dokaz da čak i poklonici veštine bar podsvesno čeznu za vrlinom, pa vole sebe ili da vide ili da prestave u tom svetlu;
• Podupirući svoj defetistički stav, dr Kostić kaže: „Ali, govoreći pošteno, ako jedan ministar, premijer ili predsednik mora da traži dozvolu da uđe na tu teritoriju, to vrlo jasno govori da nemamo ni ljudske ni ekonomske ni bilo koje druge kapacitete da nametnemo svoju volju. Možemo da se gledamo u oči i lažemo, ali alternativa je vrlo jasna”. [4] Pitanje za dr Kostića: da li se i koliko borio da do tog stanja ne dođe? Da li se oglašavao protiv sporazuma o integrisanom upravljanju granicom? Briselskog sporazuma? Da li se mrznuo na ulici demonstrirajući upravo protiv sporazuma kojima je sadašnja vlast sama sebi oduzela mogućnost da bez dozvole okupatora uđe na teritoriju KiM, tj. bar njen severni deo? Da li je pozivao SANU da bar organizuje skup gde bi se razmotrila svrsishodnost ovih sporazuma? Ako jeste – to široj javnosti nije poznato;
• Zašto dr Kostić nije javno zastupao stav da „treba napustiti Kosovo“ pre nego što je postao predsednik SANU? Nije li to dovoljno krupno pitanje, dovoljno važno da ostala gospoda akademici budu upoznati sa njegovim stavom pre nego što su ga predložili, a potom i izglasali? Ili je, možda, „pragmatično“ čekao da prvo postane predsednik SANU, pa tek onda da iznese stav? U svakom slučaju, može se reći da su ovde zamenjene teze: nije reč o „pravu“ dr Kostića da kaže šta god mu je na umu, makar bio i predsednik SANU, već o pravu njegovih kolega, kao i šire javnosti, da budu upoznati sa njegovim stavovima po ključnim pitanjima pre njegovog stupanja na funkciju. Tek tada bi se moglo govoriti o nekakvom njegovom „intelektualnom poštenju“. Ovako je reč upravo o njegovoj suprotnosti, jer je dr Kostić zapravo krio ono što misli o Kosovu, sve dok nije obezbedio sadašnju funkciju. Vešto? Svakako. Vrlinski? Teško…;
• Funkcija predsednika SANU je analogna funkciji generala ili komandanta, ili kapitena sportskog tima. Običan vojnik, obični član tima može da iskazuje mišljenja – uz rizik sankcionisanja nadređenih. Jer pravi komandanti ili lideri nikad ne dozvoljavaju unošenje malodušnosti ili defetizma u svoje redove. Gunđanje se često može tolerisati u ograničenim dozama, ali prizivanje ili svesno propagiranje poraza – nikako. A ovde imamo komandanta, kapitena, koji priziva poraz. To je jednostavno naopako. Vojska ili tim koji on predvodi može da bude samo gubitnički. Vizuelizacija je jedna od ključnih komponenti pobedničkog mentaliteta. Odnosno, po rečima starca Tadeja – kakve su ti misli, takav ti je život. Vizuelizacija poraza ili povlačenja – nužno će dovesti do tog ishoda;
• Da li je, na kraju, s obzirom da je opteretio SANU hipotekom svoje izjave, dr Kostić spreman da sledi sopstveni recept, odnosno da pokaže političku mudrost i da, sa elementima dostojanstva, napusti svoju fotelju (pa onda može do mile volje da iskazuje sva moguća privatna mišljenja)?;
Priznaćete, to je neuporedivo blaži poziv od onoga koji je on uputio na račun Srba koji su, uprkos svemu, opstali i ostali na Kosovu do današnjeg dana.
________
Uputnice:
[1] http://www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti/Kostic-Kako-sa-elementima-dostojanstva-napustiti-KiM.sr.html
[2] http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/%D0%9F%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0/2076085/%D0%9A%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%9B+%D0%B7%D0%B0+%D0%A0%D0%A2%D0%A1:+%D0%88%D0%B0+%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%B5+%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B5+%D0%BD
