STEFAN KARGANOVIĆ
Čak ni kada se brčka na maldivskim ostrvima
Zbog neobjašnjivih razloga srpska javnost je prilično dugo ostala uskraćena za nestrpljivo očekivanu promociju srpskog prevoda senzacionalne knjige Srđe Popovića Mustra za revoluciju (Blueprint for Revolution, na izvornom engleskom). Jedan od razloga za nestrpljenje bila je razumljiva želja da se dokuče bilo kakve naznake o zacrtanoj budućnosti Srbije iz pera (ili bar pod imenom) jednog tako krupnog i talentovanog tehničkog autoriteta u ovoj vrsti delatnosti. To je, da se podsetimo, osoba koja je 2000. godine na čelu mladih idealista iz Otpora već jednom kopernikanski preobrazila Srbiju, za šta mu blagodarna otadžbina nesumnjivo duguje trajnu zahvalnost, za sve blagodeti kojima je u periodu izrazitog uspona od tada obasuta.
–
Ova praznina najzad je popunjena 18. septembra promocijom u Beogradu (pisac ovih redova je uvređen što nije bio pozvan, ali šta je tu je). Ipak, onaj deo naše knjižne police koji je posvećen aktuelnoj temi „obojene revolucije“ ne bi ostao pust u svakom slučaju. To je u prvom redu zahvaljujući nedavno objavljenoj pronicljivoj studiji mladog američkog politikologa Endrjua Koribka (Andrew Korybko; na slici gore) Hibridni ratovi: indirektan prilagodljivi pristup smeni režima (Hybrid Wars: The Indirect Adaptive Approach to Regime Change, 2015). Srđa Popović neće pogrešiti ako, dok se sunča na maldivskoj plaži, pažljivo prouči ovu značajnu knjigu. Uvek je korisno znati kako nas druga strana procenjuje i posmatra. Istina, Koribkova knjiga je sve osim lako štivo, i u njoj nema ni jedne cool anegdote. Već od prve strane ove temeljne studije čitaocu je jasno da je autor ozbiljan naučnik, a ne peripatetički diletant i pripovedač dubioznih bajki.
PETA KOLONA „NEDRŽAVNIH AKTERA“
Na samom početku svoje fundamentalne studije Koribko određuje ključni pojam „vođenje indirektnog rata“ i smešta ga u odgovarajući geopolitički kontekst. „Danas“, primećuje autor, „oružja masovnog uništenja i multipolarni svet u nastajanju nameću ograničenja za neposredno sučeljavanje velikih sila. Mada SAD i dalje raspolažu najjačom konvencionalnom vojskom na svetu, nuklearni paritet sa Rusijom opomena je da jednopolarnost ima svoje granice. Pored toga, međunarodni sistem se razvija na takav način da politička i fizička cena konvencionalnog ratovanja protiv određenih zemalja (na primer, Kine ili Irana) u sve većoj meri postaje opterećenje za američke donosioce odluka, što vojnu opciju čini sve manje privlačnom. U tim uslovima, u okvirima strateškog planiranja indirektno ratovanje dobija na ceni i njegova primena poprima više raznih oblika.“
Dok je u prošlosti direktno, konvencionalno ratovanje bilo obeleženo bombarderima i tenkovima, obrazac koji je vidan u Siriji i Ukrajini ukazuje na to da će nadalje u rastućoj meri indirektan model karakterisati „protestanti“ i pobunjenici. Pete kolone uglavnom više neće formirati tajni agenti i saboteri, već će ih organizovati takozvani „nedržavni akteri“, koji javno oponašaju civile. (Da li je ovo prikladno mesto da čitaoce potsetimo na znakovitu izjavu Karla Geršmana, predsednika formalno civilnog Nacionalnog fonda za demokratiju, da službenici njegove organizacije sada rade stvari koje je 25 godina pre toga radila – CIA?) Društvene mreže i slične tehnologije zameniće dirigovane projektile, a čat sobe i Fejsbuk stranice postaće nove jazbine militantnih prevratnika.
Osnovna premisa Endrjua Koribka je da su „obojena revolucija“ i „nekonvencionalni rat“ danas dve strane iste medalje, a kao potvrdu za to, on se oslanja na iskustvo u Ukrajini i Siriji. To su, po njemu, dva kraka iste „hibridne“ strategije koji teže istovetnom cilju – svrgavanju vlada koje odbijaju da aktivno sarađuju sa Anglo-atlantskom koalicijom i da se dobrovoljno i bezuslovno potčine „dominaciji punog spektra“, konceptu koji je krajem 90-tih godina prošlog veka razrađen u okviru još uvek važeće rukovodeće strateške doktrine SAD.
Prema mišljenju Koribka, izazov sa kojim se SAD danas suočavaju je rastuća multipolarnost sveta i činjenica da Rusija ojačava kapacitet da uspešno definiše i brani svoje interese. Drastično povećana „fizička, finansijska i politička cena“ sada praktično eliminiše mogućnost otvorene vojne intervencije na isti način kao u Iraku 2003. ili u Libiji 2011. godine. Međutim, preostaje opcija – kako je Koribko naziva – „indirektne geopolitičke sabotaže“ pod krinkom „prodemokratskih pokreta“, ili izvana raspirivanih građanskih sukoba. Upravo zadavanje ovakve vrste sukcesivnih udaraca (one-two punch, bokserskom terminologijom), dodaje Koribko, prema proceni zapadnih planera moglo bi da nokautira čak i borca teške kategorije, kao što je Rusija.
HAOS I PODELjENO DRUŠTVO
Osobenost ovakvog pristupa, tvrdi Koribko, sastoji se iz sejanja haosa kao uslovnog cilja za sebe, stvarajući na takav način centripentalne sile koje u rastućoj meri razaraju i dezintegrišu naciljano društvo. (Zbog nekog razloga, ISIS na Bliskom istoku i migrantska najezda u Evropi odmah dolaze na um.) Da bi se primena ovog koncepta mogla smatrati uspešnom, nije čak neophodno ni da se naciljana vlada sruši. Dovoljno je da društvo postane radikalno podeljeno, paralisano i obezglavljeno, pa da usledi stanje koje ga stavlja u položaj zavisnosti i nemoći u odnosu na strane podstrekače ovakvih procesa. (Sada dolazi na um postoktobarska Srbija, koje ne bi bilo bez odsudnog doprinosa Srđe Popovića i njegovog društva.) Neki će u ovome možda prepoznati elemente prisutne i u svom društvenom okruženju.
Izuzetno važna crta Koribkove analize je da on ide unazad i traga za korenima procesa na koje skreće pažnju i koji se odvijaju danas. Od Makindera, preko propagandnog maga Edvarda Bernejza, vojnog stratega pedesetih godina Lidel-Harta, pa do pažnje koja je u zapadnim analitičkim centrima najedanput i vrlo znakovito i intenzivno bila usmerena na zbirne uvide ovih prethodnika baš 90-tih godina prošlog veka, dakle u jeku, kako se ispostavilo, relativno nedugog „unipolarnog trenutka“, Koribko sažeto i ubedljivo izlaže pozadinu i teorijske osnove doktrine hibridnog ratovanja ili, kako to naziva, „usmeravanog haosa“ (managed chaos), koji se danas vodi.
Koribko zatim potanko razlaže mehanizam „obojene revolucije“, sistem indoktrinacije i obmanjivanja njenih mahom neupućenih učesnika, formiranje „mentaliteta košnice“ u njihovim redovima i korišćenje indukovanih „rojeva“ za neutralizaciju i osvajanje „stubova režima“.
Studija Endrjua Koribka, čiji sadržaj je ovde izložen u najkraćim crtama, od kritičnog je značaja za javnost balkanskih zemalja, u prvom redu Srbije, Makednije i Republike Srpske, zato što će uskoro biti na udaru primene sofistikovanih subverzivnih tehnologija koje Koribko potanko opisuje. Podrazumeva se da je i u egzistencijalnom interesu državnih struktura (i njihovih bezbednosnih agencija) – pod pretpostavkom da se ne mire sa time da uskoro budu bezceremonijalno zbrisani – da takođe ovom pitanju posvete duboku i profesionalnu pažnju.
Koribko je više dijagnostičar nego lekar. On vrlo precizno opisuje etiologiju i razvojne mehanizme konstatovanog stanja, ali, istovremeno, kad su u pitanju izazovi suštinski nove vrste, realno napominje da je brza razrada sasvim delotvornog „leka“, ili efikasne protivstrategije, vrlo složen zadatak.
USPOSTAVLjANjE „CIVILIZACIJSKIH ZAŠTITA“
On zato na izazov hibridnog rata nudi okviran odgovor. On polazi od toga da će se sa ovom pojavom specifična borba voditi u prvom redu na lokalnom nivou svakog ugroženog društva, uzimajući u obzir njegove osobenosti i karakteristike trenutne situacije. Zato je Koribkova okvirna preporuka pre svega preduzimanje preventivnih mera da se izbijanje hibridnog rata unapred spreči, a, ukoliko se u tome ne uspe, barem da se umanji sposobnost „haotičnih rojeva“ da nanesu štetu koja bi trajno osakatila državu i društvo. On zato predlaže uspostavljanje „civilizacijskih zaštita“, koje bi prikočile delatnost agenata haosa.
U osnovi, to znači da se mora stvoriti društvena klima gde građani doživnjavaju sebe kao pripadnike nečeg višeg i većeg od sopstvenih atomizovanih ličnosti, gde je sve nadkriljeno velikom, objedinjujućom idejom, koja je u skladu sa izvornim vrednostima i tradicijama društva. „Zapravo“, zaključuje Endrju Koribko, „jaka podrška rodoljubivim (nacionalnim ili civilizacijskim) idejama od strane države i nevladinih organizacija, koje rade u istom duhu, u konačnici vodi stvaranju stanja opšte svesti sličnog ‘košnici’, ali koja će biti u stanju da se uspešno uhvati ukoštac sa prevratničkim ‘rojevima’. Pri tome, izuzetno je važno da ideologija, ako ćemo je tako nazvati, bude inkluzivna i da ima svojstvo da okuplja razne društvene, etničke, verske i ekonomske komponente u okviru države, na sličan način kao što subverzivne ideje ‘liberalne demokratije’ (makar privremeno) objedinjuju raznorodne elemente naciljane države, sa zajedničkim ciljem uništenja ‘nedemokratske’ države.“
Drugi važan Koribkov predlog je da se obezbedi raznovrsnost informativnih izvora i razvije kritički odnos prema izveštajima i cool intelektualnim modama koje potiču sa Zapada. Ove preporuke će biti anatema za Popovića i njegove sponzore. Međutim, iskustvo Koribku nesumnjivo daje za pravo.
