BATIĆ BAČEVIĆ: KO JE VE­RA, A KO PR­O­NE­VE­RA

Pret­hod­nu po­li­tič­ku oli­gar­hi­ju i eko­nom­ski si­stem raz­ne­la je ne­de­mon­ti­ra­na bom­ba, ali sat na­sta­vlja da...

Pret­hod­nu po­li­tič­ku oli­gar­hi­ju i eko­nom­ski si­stem raz­ne­la je ne­de­mon­ti­ra­na bom­ba, ali sat na­sta­vlja da ku­ca sve dok se glav­ni orga­ni­za­to­ri naj­ve­će pljač­ke u sa­vre­me­noj isto­ri­ji ne na­đu u za­tvo­ri­ma, a iz­vr­ši­o­ci­ma fi­nan­sij­skih ra­do­va ne odu­zme sva imo­vi­na ste­če­na od već li­kvi­di­ra­nih ba­na­ka

Ništa se neće promeniti sve dok svakom čoveku u Srbiji ne budu jasne dve stvari – da je Tito umro i da nema besplatnog ručka, ocenio je pre skoro tri godine biznismen mlađe generacije, čvrsto uveren da je tog dana, na jednom od onih besmislenih skupova ekonomske elite koji uvek imaju isti zaključak (da treba više proizvoditi a manje trošiti, ili da je bolje živeti u miru nego u ratu), izrekao nešto izuzetno značajno, misao koja će trasirati novu ekonomsku politiku Srbije.

Nije prošlo ni mesec dana, a u jednom od časopisa u kojima uglavnom siromašne domaćice gledaju kako žive srećne, bogate žene (uz obavezni uzdah „a za koga sam se ja udala”), isti strateg pokazao je da žuljeve na rukama nije stekao dok je zarađivao ručak već povlačeći užad na novoj jedrilici ili unoseći kutije šampanjca u vinski podrum. Svega nekoliko meseci kasnije, ispostavilo se da je junak zapravo na listi onih biznismena koji su uspeli da uzmu milione evra od banaka koje su netom potonule, a on nestao iz javnog života, ekonomskih skupova i šarenih revija koja pokazuju male tajne velikih kapitalista. U te tri epizode kao da je nepoznati scenarista napravio grupni fotorobot „poslovne elite” u Srbiji za koju je, izgleda, uvek bilo i besplatnog ručka i besplatnih jedrilica i besplatnih kredita. Ali za pravljenje fotorobota ostatka zemlje, koji će u tišini platiti sve nenaplaćene kredite biznis genija, bila bi potrebna neka španska ili indijska serija.

Nije ovde reč samo o vrištećoj socijalnoj nepravdi, prema kojoj su na kraju rupu od ukradenih milijardu ili više evra popunili nastavnici, doktori ili penzioneri. Reč je nedemontiranoj bombi koja je raznela prethodnu političku oligarhiju i ekonomski sistem, ali sat nastavlja da kuca sve dok se glavni organizatori te najveće pljačke u savremenoj istoriji ne nađu u zatvorima, a izvršiocima finansijskih radova ne oduzme sva imovina koja je stečena od već likvidiranih banaka.

Jer, ako se to ne desi, Srbija će imati neko izopačeno montipajtonovsko shvatanje biznisa u kojem vodeći poslovni ljudi kupuju, prodaju firme parama koje su možda državne, možda kriminalne na privremenom hemijskom čišćenju, ali svakako nisu njihove. Tako se događa da šampioni privatnog preduzetništva, koji godinama jadikuju kako se država previše meša u ekonomiju, zapravo čitav uspeh zasnivaju na tome da im je neki politički lider, kome su kupili stan, „bentli” ili starletu, dozvolio da se žestoko umešaju u državni budžet ili velike, javne sisteme. Sasvim neosetno, građani Srbije su dobili ekonomski poredak u kojem se iza silne galame o liberalnoj ekonomiji, zapravo, krije potreba da se sačuva tajkunsko-političko bratstvo koje ima sasvim jednostavnu tajnu uspeha – svaki veliki poslovni podvig privatnika će se neminovno pretvoriti u javni dug, a svaka lična svinjarija u sramotu čitavog društva, koje se po rastu društvenog proizvoda, platama nalazi na začelju Balkana. Nije Nemačka postala vodeća ekonomska sila u Evropi zbog „Mercedesa” ili „Simensa”, već zbog jedinstvenog shvatanja odgovornosti prema kojem država mora da pruži hiljadu mogućnosti privatnicima da razvijaju sopstveni biznis i nijednu mogućnost da oštete državu. A u Srbiji? Kada će se napraviti razlika u poslovanju koje se vodi u dobroj veri ili proneveri?

Zato bi država morala da učini sve da obesmisli tu kriminalnu tržišnu utakmicu u kojoj će pošteni ljudi samo posmatrati da li će neku firmu kupiti biznismen koji je uzeo 20 miliona kredita s namerom da ih nikada ne vrati, ili možda njegov rival koji je uzeo znatno više, ali s namerom da vrati čim Srbija postane bogatija nego Norveške. Ili sasvim jednostavno – građani samo gledaju kako neko kupuje njihova preduzeća s njihovim parama. I možda imaju slobodu da preko sindikata ili lično kažu da li im se više sviđa onaj što je uništio Agrobanku ili im se više sviđa onaj hrabriji koji je pljačkao, pardon uzimao kredite za razvoj privrede gde je stigao, od Privredne do Razvojne banke.

Ako Sveti Petar bude milostiv i pomogne istražnim organima Srbije da rasvetle privatizaciju „Politike”, ne bi nas nimalo iznenadilo ako se ispostavi da su svi akteri u tom čudnom poslu imali nešto zajedničko – kupovali su list od nacionalnog značaja parama od banaka koje nikada nisu vratili. Ali su ceh propasti banaka platili poreski obveznici.

Tadićev režim, Demokratska stranka i tajkuni koji su bili uvezani s tim poretkom platili su cenu na izborima za savršeni finansijski poduhvat, ali su svoj poraz podneli dostojanstveno, skrivajući se od javnosti po elitnim evropskim hotelima, na palubama jahti, utapajući gubitništvo u pićima koja koštaju kao prosečna plata u Srbiji. Nije, međutim, jasno zašto bi Vučićeva vlada sav teret te najveće kriminalne afere u posleratnoj svalila na direktore banaka i poslovne ljude koji su formalno uzimali kredite, ali su bili istovremeno i neka vrsta blagajnika čitavog poretka – plaćali su pošteno sve potrebe stranaka koje su im kredite dali, plaćali su stanove, kola, podobne novinare i javne intelektualce. Zato i nije pošteno da se sve svali samo na sirote tajkune, neko veoma moćan je morao da okrene telefon i naredi da se izda ogroman kredit bez pokrića. Ako je taj neko u međuvremenu izašao iz DS-a, ili shvatio svoje političke, ekonomski zablude i počeo da podržava naprednjake, to još ne znači da bi neko iz nove vlasti smeo da mu da indulgenciju.

Ima sasvim ozbiljnih ljudi iz vlasti koji nezvanično pričaju da bi dosledno isterivanje pravde zapravo dovelo do sloma čitavog sistema jer je taj savršeni kleptokratski projekat zapravo izlio iz bankarskih sfera i u korupciji udavio i političare i nevladine organizacije i medije. To bi zaista bilo neprijatno za veliki broj uglednih javnih ličnosti, ali nimalo ne bi smetalo običnim poštenim ljudima. Kao ni poštenim poslovnim ljudima, kojima niko nije dao milione evra, ni otvorio vrata budžeta i rekao da rade šta žele pod sasvim jednostavnim pravilom – nama najviše, ali i opoziciji ili tablodima pomalo, kako niko nikada ne bi odgovarao.

Na jednoj zgradi u Varaždinu postoji tabla na kojoj piše da u je u toj zgradi živela osoba koja će ostati upamćena po tome što se čitav život trudila da bude niko i ništa. Na stotinama starih zgrada u Beogradu mogu se jasno videti imena porodica nekadašnjih tajkuna koji su ipak shvatili da su društvu u kojem su stekli bogatstvo ostali nešto dužni. Budući da se na prste jedne ruke mogu prebrojati zadužbine koje su podigli novi bogataši u Srbiji, iako se može pomisliti da su od ovog društva imali više koristi od Kolarca ili Igumanova, ne bi bilo loše da i Beograd naruči neke table iz hrvatskog grada.

Izvor Politika, 25. 10. 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u