PISMO IZ BERLINA ILI ISPOVEST SRPSKOG LEKARA U NEMAČKOJ

NIKOLA N. ŽIVKOVIĆ Koliko je samo srpskih lekara otišlo u Nemačku, najbolje govori da...

NIKOLA N. ŽIVKOVIĆ

Koliko je samo srpskih lekara otišlo u Nemačku, najbolje govori da je srpska pomoć toj zemlji bila veća nego obratno

Pre nekoliko dana primio sam poziv da se javim u obližnju berlinsku policijsku stanicu. Rečeno mi je da je „reč o srpskom državljaninu“ (u Beogradu bi državna birokratija kazala: „državaljanin Srbije“) i da bi trebalo da simultano prevodim oko jedan čas. Rado sam se odazvao. Taj posao nije uopšte loše plaćen. Sasvim sam zaboravio da sam pre nekih dvadesetak godina položio ispit „zakletog sudskog tumača“ i odavno sam prestao da se bavim tim poslom.

U policiji sa sreo mladog čoveka, lekara po struci, koji je iz Srbije pre dva meseca stigao u Berlin. Odmah je dobio posao u jednoj berlinskog bolnici. Ispostavilo se da je u pitanju neki beznačajan administrativni propust i ceo problem veoma je brzo rešen. Ono što mi je odmah upalo u oči bila je činjenica da se nemački policijski činovnik sa uvažavanjem odnosio prema srpskom lekaru. Verovatno je i on svestan da takvi ljudi pridonose blagostanju njegove zemlje.

Pošto mi se njegov slučaj učinio veoma interesantan, zamolio sam ga da popijemo kafu u obližnjem italijanskom restoranu. Veoma rado se odazvao mom pozivu. Pre nekoliko dana iz Beograda je stigla njegova žena sa troje dece. Sin je već upisan u jednu berlinsku osnovnu školu a kćerke idu u obdanište.

NISAM MOGAO DA PRIĐEM OD NEPOTIZMA
Evo njegove priče:

Zašto sam napustio Srbiju? Zato što ne vidim da će uskoro biti bolje. A ja nemam vremena da čekam. Sin mi je već krenuo u školu. Želim da mi deca rastu u normalnom društvu. Umorio sam se od čekanja. Prosto mi je postalo jasno da je naš politički sistem utemljen na mitu i partijskoj poslušnosti. No, ostavimo „veliku politiku“. Kako izgleda moj lični svakodnevni život? Bio sam među najboljim studentima na medicinskom fakultetu u Beogradu. Želja mi je bila da se bavim naukom. Kandidovao sam se za upražnjeno mesto asistenta. Na osnovu ocena bio sam u samom vrhu na listi kandidata, i to na drugom ili trećem mestu. Posle kratkog vremena doznali smo da je na mesto primljen student koji je bio ubedljivo slabiji i od svih ostalih kandidata. Ubrzo smo doznali, da je taj student posedovao jedno preimućstvo: njegov otac je „ugledan profesor medicinskog fakulteta“, dok je, recimo, moj otac „samo visokokvalifikovani mašinski radnik“. Moj profesor koji me je „gurao“ i cenio moje sposobnosti prosto nije imao potrebnog uticaja. Posle prvog šoka, ipak sam nekako posle pola godina čekanja, dobio radno mesto u jednoj beogradskoj ambulanti. Mesto je bilo bedno plaćeno, pa ipak nismo bili sasvim nezadovoljni, jer je nekako u isto vreme i moja žena dobila mesto profesora u jednoj beogradskoj gimnaziji. Tako smo sa dve plate ipak mogli da vodimo, hajde da kažem, normalan život.

medicinakorupcijaA kako da ostanemo ravnodušni prema činjenici da, na primer, ministar zdravlja u četiri mandata Tomica Milosavljević, prozivan javno zbog korupcije, jer je nanaeo veliku materijalnu štetu srpskom zdravstvu, nije odležao ni jedan dan u zatvoru. A policija u mom domu zdravlja hapsi medicinsku sestru zbog dve stotine evra! Postoje među lekarima nekoliko klanova i oni se međusobno pomažu. Zauzimaju sva rukovodeća mesta na Medicinskom fakultetu, u najvećim bolnicama i u SANU. Imaju odlične veze sa političkim vrhom u državi. Organizuju tendere, gde uzimaju ogromne provizije. Prodaje se sve, od upisa na Medicinski fakultet do polaganja ispita. Prodaje se i doktorske disertacije i lekarske diplome. Jednom rečju, članovi lekarskih dinastija rade kako hoće, uživaju sva prava, a nemaju nikakve odgovornosti.

A šta je sa pacijentima? Pa ko još o njima vodi brigu? Sirotinja se leči u državnom zdravstvu. Na specijalistički pregled čeka su prosečno pola godine, pa i više. A, kada čovek ozbiljno oboli, onda čitava porodica mora da sakupi poslednje rezerve novca kako bi se bolesnik pregledao u nekoj beogradskoj privatnoj klinici. No ima i onih koji nemaju rezerve. Šta im preostaje? Da odu kod nekog poznatog travara sa Homoljskih planina ili sa Romanije. Oni su, istina, mnogo jevtiniji od „uglednih beogradskih lekara“. Problem je jedino u tome da je i tih „narodnih lekara“ sve manje.

Postoje, razume se, i dobri lekari, iza kojih stoji ozbiljan naučni rad. No ti ljudi imaju malo izgleda da zauzmu rukovodeće položaje u srpskom zdastvu. Oni nemaju vremena da prate besplodne partijske sastanke. Deca profesora medicinskog fakulteta odmah se zapošljavaju u najbolje klinike ili uisuju postdiplomske studije i primaju stiendije na prestižnim američkim i evropskih univerzitetima. Problem je, dakle, sledeći: već u toku samih studija odigrava se negativna selekcija. Zato mnogi najbolji studenti već na samom početku karijere napuštaju Srbiju, jer su shvatili da nemaju nikakve izgede da dobiju radno mesto u zemlji.

500 LEKARA MANjE U SRBIJI
Ja sam se, konkretno, spremao, posle razočarenja na Medicinskom fakultetu, da pređem u Gradsku bolnicu Zvezdara. Na čelu te bolnice pre otprilike dve godine našla se jedna sposobna energična žena, interventni hirurg i profesor Medicinskog fakulteta. Ona je bukvalno „oživela mrtvaca“: bolnica je bila u očajnom stanju i mnogi su očekivali da će se zatvoriti. Carevala je otvorena korupcija. Mnogim lekarima bolnica je služila samo kao prepodnevno mesto gde „love“ pacijente za svoje poslepodnevne operacije, koje izvode u privatnim bolnicama i ordinacijama. Ona je prekinula taj lanac mita, koji je svima bio poznat, a koji postoji pre svega na liniji strane farmaceutske komapnije i lekari. Dovela je u Gradsku bolnicu nekoliko sposobnih lekara i medicinskih sestara. Posle dve godine „društvo“ se organizovalo i smenilo direktoricu bolnice. I to im nije bilo dovoljno. Neradnici su optužili tu čestitu i poštenu ženu hirurga – za kriminal! Čujem da joj je policija dolazila i u stan. To je, eto, bila poslednja kap, koja me naterala da napustim moj rodni Beograd. Šta da čekam? Ako sam dobro obavešten, bolnicu su su već napustili ili se spremaju da napuste najbolji lekari. Ne bi me čudilo da Gradsku bolnicu uskoro potpuno zatvore. Novi direktor niti predstavlja neko imu u nauci niti je naročito cenjen kao lekar. Slično je prošao i moj kolega, koji je radio u RFZO u vreme Aleksandra Vuksanovića. Sjajan lekar i čovek. Zamenio ga je Momčilo Babić, koji iza sebe nema ni jedan ozbiljan naučni rad, ali je zato promenio sve političke stranke, od JUL do naprednjaka. Taj moj kolega, zgađen postupcima Momčila Babića, sada radi u Kanadi. Jednom rečju, najbolji odlaze. Jasno mi je da stvarni gospodari Srbije – Amerikanci – podržavaju ovaj sistem javašluka i korupcije. Jer, kada su našoj državi na čelu ministarstava, bolnica ili fabrika ljudi koji nemaju niti znanja niti morala, sa takvim ljudima mnogo je lakše vladati. Iz kruga mojih bližih poznanika i prijatelja od njih, recimo, deset, sedam se sprema da napusti Srbiju, ili već rade u inostranstvu.

Kada sretnem takve ljude, uvek mi bude teško. Ovaj mladi lekar, koji nema ni 40 godina, kako mi na rastanku reče, nema namere da se vrati u Srbiju. Njegova deca će verovatno ostati zauvek u Nemačkoj. Naše siromašno društvo troši mnogo novaca za školovanje akademski obrazovanih ljudi. Negde sam pročitao da je samo prošle godine zaposlenje u Nemačkoj našlo pet stotina srpskih lekara. Odlaze uglavnom najbolji. Već sama ta brojka govori, da je naša pomoć Nemačkoj verovatno veća nego što je najbogatija evropska država za isti vremenski period dala Srbiji.

vladimirci01Mnoge afere poznate su mi iz naše štampe. No jedna stvar ne mogu da razumem. Zašto visoki državni funkcioneri ne „preduzmu nešto“ protiv očevidne zloupotrebe položaja i korupcije? Ako ni zbog čega drugog, onda zbog sopstvenog interesa. Ta ministri i poslanici takođe imaju porodice. Zar i njima neće trebati lekarska pomoć? Svako želi da ga pregleda i operiše sposoban hirurg.

O susretu sa ovim mladim srpskim lekarom, mogao bih da ispišem još mnogo strana. Možda rečitje od samog teksta govori fotografija (vidi iznad) koju sam ovog leta snimio u jednom malom mestu, u Vladimircima, smešteno nekih 80 kilometara od Beograda. Verujem da ona veoma ubedljivo govori o potpunoj degradaciji našeg obrazovanja i visokog školstva.

Politika
Pratite nas na YouTube-u