SVETLANA VASOVIĆ MEKINA: NA VOJNIM POLIGONIMA SLOVENIJE SE OBUČAVA BUDUĆA VOJSKA KOSOVA

Pahor se sa Nikoloćem slikao na “klupi prijateljstva”, a desetak dana posle podržao prijem...

Pahor se sa Nikoloćem slikao na “klupi prijateljstva”, a desetak dana posle podržao prijem Kosova u Unesko

Kakvi su odnosi Srbije i Slovenije vidi se na delu, reči su samo smokvin list! Džaba priče o nikad boljim odnosima Srbije i Slovenije, ako slovenačka politika ugrožava vitalne interese Srbije. Jer kako inače razumeti da Srbija Bledu pokloni kip Mihajla Pupina, za koga ni u Sloveniji nije sporno da je zaslužan što je ne samo Bledsko jezero nego i veliki deo teritorije 1919. ostao u sastavu Slovenije, a onda Ljubljana 10 dana kasnije podrži ulazak Kosova u Unesko. Kako je takođe moguće da slovenački predsednik Borut Pahor 9. oktobra, šeta parkom Tivoli sa kolegom iz Srbije Tomislavom Nikolićem, da se slikaju na “klupi prijateljstva”, a ta klupa se još nije ohladila kada je ministar spoljnih poslova Karel Erjavec u Odboru za spoljne poslove slovenačkog parlamenta izjavio da on ne razume protivljenje Srbije članstvu Kosova u Unesku.

Ovako za “Novosti” govori novinar Svetlana Vasović Mekina, jedan od najboljih poznavalaca srpsko-slovenačkih odnosa, izveštač iz Slovenije tokom građanskog rata i kasnije kada je ova bivša jugoslovenska republika postala samostalna. Ona, na početku razgovora za naš list, analizira srpsko bolno pitanje – prijem Kosova u Unesko.

— Iz poslednjih dešavanja proizlazi da Slovenija uopšte ne zna da je prijem Kosova u Unesko za Srbiju neprihvatljiv i da joj šteti. Naravno da nije tako i baš zato, a u prvom redu zbog brojnih pozitivnih primera međusobnog uvažavanja dva naroda, to ne treba prećutati. Slovenačka politika igra dvolično, jer je niko ne podseća da podržava nezavisnost dela teritorije koji zvanično, a i po oceni Međunarodnog suda pravde, pripada Srbiji i za koji važi rezolucija Saveta bezbednosti 1244.

Koliko je važno jedinstvo svih u Srbiji u očuvanju Kosmeta i sprečavanju ulaska Kosova u Unesko?
— U Srbiji čak ni intelektualna elita ne zna da je jedan od osnovnih postulata međunarodnog prava da je od svih priznavanja na svetu najvažnije priznavanje matične države. Sve dok se matica protivi i ne priznaje otcepljenje, država koja se otcepljuje nije nastala zakonito. Setite se samo da zbog neverovatnog jedinstva svih u društvu kada je u pitanju teritorijalna celovitost, Slovenija nije poklekla u slučaju Piranskog zaliva. Niti ima šansi da šef slovenačke Akademije nauke i umetnosti izjavi da je, na primer, Piranski zaliv de fakto i de jure – hrvatski. Nema nikoga, ni iz vlasti ni iz opozicije, niti jednog slobodnog umetnika koji bi ičim ugrozio nacionalni interes kad je u pitanju sporna granica sa Hrvatskom. Tu su u Sloveniji svi kao jedan.

Zašto se uporno gura pod tepih uloga Srba u oslobođenju Slovenije i utvrđivanju njenih severozapadnih granica?
— Teško je razumeti zašto slovenački istoričari zanemaruju tu činjenicu. U Sloveniji se, na primer, 23. novembra praznuje dan Rudolfa Majstera, generala koji je 1918. godine sa dobrovoljcima, među kojima se isticalo stotinak srpskih vojnika, razoružao gradsku stražu i Maribor proglasio “jugoslovenskom teritorijom”. Danas se ne zna da je Majster preokrenuo tok istorije zahvaljujući pomoći srpskih vojnika koji su uz vojni orkestar sastavljen od Srba, marširali mariborskim ulicama da bi podigli moral lokalnom i isprepadali većinsko, nemačko stanovništvo. Mladi Slovenci rođeni posle 1991. ne znaju ništa o tom delu naše zajedničke prošlosti. Tako je pala u zaborav i hrabost potpukovnika Stevana Švabića, koji je 14. novembra 1918, sprečio da Ljubljanu zauzmu Italijani, a zaboravljen je i general Krsta Smiljanić, koji je na čelu prvog bataljona srpske vojske stigao u Sloveniju 22. decembra 1918. godine.

U Sloveniji danas živi oko 40.000 Srba, ali nemaju status nacionalne manjine. Zašto ih uporno “brišu”?
— Prvi razlog je raspad nekadašnje zajedničke države i negativna medijska kampanja koja je tada posebno bila uperena protiv Srba. Osim toga, dve zemlje su poslednje razmenile priznavanja među državama nastalim na tlu SFRJ. Ohrabruje, ipak, da se poslednjih godina u Sloveniji čuju glasovi koji kritikuju sadašnje uređenje, gde zvanično postoje samo dve manjine, Italijani i Mađari, uz Rome kojima Ustav garantuje posebna prava, dok su eksjugoslovenski narodi obespravljeni. Tu je najviše Srba, čak 10 puta više od Italijana i Mađara. Drugi razlog je inferiorno ponašanje srpske države i diplomatije koja zarad “evropskog puta” izbegava da otvara to pitanje sa Slovenijom, uverena da će Ljubljana održati obećanje da pomogne Srbiji na putu u EU.

Asimilacija je, dakle, neizbežna?
— Ona je svakodnevna. Počinje već od trenutka kada birokrate posvuda samovoljno pretvaraju prezime u slovenačku verziju tako što u svaki obrazac i dokument upišu slovo “č” umesto “ć”. Možda je sada dobar trenutak da se pitanje priznavanja srpske manjine pokrene u Sloveniji, jer aktuelna slovenačka vlada želi da razvija bolje odnose se Srbijom. Srpska manjina je prepuštena samoj sebi, iako su se Srbi u Beloj Krajini naselili pre više stotina godina i autohtoni su narod, a ne “gastarbajteri”, kako ih vidi službena Ljubljana.

Kako je Srbima u Beloj Krajini?
— Belokranjci odnosno Srbi u Beloj Krajini, izloženi su galopirajućoj asimilaciji. Ako su i uspeli da održe identitet kroz vekove, u zadnje dve decenije – nisu. Što je šteta, jer trebalo je da ostanu most između dva naroda.

A, mogu li “izbrisani” i oficiri JNA vratiti svoju imovinu?
— Slovenija je dobar deo nekadašnje vojne imovine oduzela zaposlenima u JNA već u jesen 1991. godine. Slovenački ustavni sudija Matevž Krivic je upozoravao da je to pogrešno, ali ga većina nije slušala. Za te ljude se niko nije zauzeo, pa je ta bitka verovatno izgubljena. Ali, zato nije završena ona u vezi sa isplatom odštete izbrisanima, građanima kojima je Slovenija nezakonito oduzela sva prava 1992. godine, a među kojima je najviše Srba.

Objasnite nam “fenomen” Zmaga Jelinčiča?
— Zmago Jelinčič je početkom devedesetih predvodio nacionalističku partiju koja se uzdigla na raspirivanju mržnje protiv “južnjaka”. Kasnije se istakao i kao jedan od glasnih protivnika NATO intervencije protiv SRJ 1999. godine i 2008. protiv priznavanja Kosova. Mislim da je za Srbiju, ipak, mnogo važno da zna da je protiv bombardovanja Srbije, osim Jelinčiča, bila oko trećina stanovništva Slovenije. To je početak za bolje odnose i međusobno uvažavanje.

Kako vidite ekonomsku saradnju Slovenije i Srbije?
— Saradnja je sve bolja, naročito otkako su mnoga slovenačka preduzeća koja nisu uspela da prodru na tržište EU, u Srbiji prepoznala odskočnu dasku za izvoz svoje robe u Rusiju.

Zbog carinskih olakšica Gorenje iz Valjeva u Rusiju izvozi proizvode sa znakom “proizvedeno u Srbiji”, ali prihodi odlaze u Sloveniju?
— Na sličan način prihodi od nekih bivših slovenačkih firmi poput Fruktala, ili Hermes Softlaba, koji su sad u vlasništvu srpskih preduzetnika, danas odlaze u Srbiju. Ako Gorenje investira u Srbiji, to znači otvaranje novih radnih mesta u Srbiji, a ne u Sloveniji. Kapital ne zna za emocije, već sledi ekonomski interes. Niske plate u Srbiji jesu problem, ali za slovenačke kapitaliste predstavljaju “komparativnu prednost”, jer su proizvodnju iz Slovenije, a time i radna mesta – preselili u Srbiju. Ono što brine jeste tendencija da nadnice ostanu niske, mnogo niže od slovenačkih, kao i da slovenačka preduzeća za pokretanje proizvodnje dobijaju u Srbiji velike državne podsticaje. Država bi trebalo da učini više da takva preduzeća više investiraju u Srbiju i da plate zaposlenih rastu.

Da li bi srpska preduzeća mogla da budu više prisutna u Sloveniji? Zašto se ti pokušaji sabotiraju?
— Treba reći da je jedna od barijera i jezik. On je uvek bio mnogo veći problem za srpske preduzetnike nego za slovenačke koji razumeju srpski i tako se lakše snalaze i u propisima. Poseban je problem, takođe, kako da srpski privrednici savladaju propise na slovenačkom jeziku.

Da li je istina da se u kasarnama slovenačke vojske obučavaju pripadnici buduće takozvane vojske Kosova?
— Nije tajna da se službena Ljubljana zalaže da Kosovo dobije oružane snage, čije zametke je pre mesec dana obučavala na vojnim poligonima oko Postojne. Ljubljana ne mari što je prema Rezoluciji 1244. bezbednost na Kosovu u rukama Kfora, i da to ne može jednostrano da se menja. Sve države EU su članice UN pa ih, isto kao i Srbiju, obavezuju odluke Saveta bezbednosti. Većina zemalja EU, međutim, te odluke shvata kao “švedski sto” sa koga uzimaju samo ono što im odgovara.

NOVINARSTVO BEZ GRANICA
Svetlana Vasović Mekina rođena je u Beogradu 1961. U rodnom gradu je diplomirala novinarstvo na FPN. Bila je urednik u “Studentu” i mariborskoj “Katedri”, objavljivala u listovima NON, “Mladost”, NIN, zagrebačkim “Danasu” i “Globusu”, ljubljanskom Radio Študentu, “Teleksu”, “Dnevniku”, “Delu”…

Godine 1988. organizovala je prvi javni nastup disidenta Milovana Đilasa u SFRJ od izlaska iz zatvora, a početkom devedesetih objavila je seriju članaka i razgovora sa albanskim političarima sa Kosova. Radila je intervjue sa brojnim domaćim i svetskim liderima, pisala za “Mladinu”, bila dopisnik Radija B 92 i “Vremena”, komentator RAI i Bi-Bi-Sija. Dopisnik je “Politike” iz Slovenije od 2006. do 2010.

Dobitnik je “Politikine” nagrade za najboljeg novinara 2007. i Specijalne povelje UNS za profesionalni podvig i razvoj novinarstva bez granica 2008. Stalni je saradnik nedeljnika “Pečat”.

Autor Jelena Matijević
Izvor Novosti, 25. oktobar 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u