KONKURS ZA NAGRADU „ALEKSANDAR TIJANIĆ“

Pravo na nagradu imaju novinari koji rade u medijima u Srbiji, a mogu ih...

Pravo na nagradu imaju novinari koji rade u medijima u Srbiji, a mogu ih predložiti drugi novinari, građani i organizacije

Udruženje novinara Srbije i porodica Tijanić otvorili su konkurs za nagradu za novinarsku borbenost koja nosi ime Aleksandra Tijanića.

Pravo na nagradu imaju novinari koji rade u medijima u Srbiji, a mogu ih predložiti drugi novinari, građani i organizacije. Konkurs, koji je otvoren na dan kada je Tijanić preminuo, traje mesec dana.

„Biće to vredna nagrada, najvrednija u našoj profesiji ne samo po imenu koje nosi već i po materijalnom iznosu od 2.000 evra“, objasnila je Ljiljana Smajlović, predsednica UNS i članica žirija.

Smajlovićeva je istakla da se na predlog Tijanićeve ćerke Zare nagrada dodeljuje za svaki vid borbenog novinarskog izraza, a ne samo „za novinarske proizvode poput intervjua, članka ili reportaže“.

Osvrćući se na delo i ime koje nagrada nosi, Smajlovićeva je istakla da će ta generacija novinara biti upamćena po načinu na koji su novinari poput Aleksandra Tijanića i Bogdana Tirnanića promenili način na koji Srbi misle o novinarstvu.

„Neću tvrditi da su sve kolege uvažavale Tijanića, ali ću reći da su njegovi protivnici ličili na Pigmeje. Saša je postao legenda možda zbog toga što su ga se političari plašili. Danas nemamo dovoljno novinara kojih se političari plaše. Njega su se plašili jer je imao tu razornu reč i vulkanski talenat koji se rađa jednom u sto godina“, istakla je Smajlovićeva.

Sa takvim talentom prvi se susreo Slavoljub Đukić, tada urednik u NIN-u.

„Baš mi Saša nedostaje. Nedostaje mi njegova reč, on je umeo da kaže uvek nešto originalno, uvrnuto, što niko nije očekivao“, navodi Đukić, koji je član žirija uz Smajlovićevu, glavnog i odgovornog urednika Informativnog programa RTS Nenada Lj. Stefanovića i Zaru Tijanić, ćerku Aleksandra Tijanića.

Devet godina radeći sa Tijanićem na čelu RTS, glavni i odgovorni urednik Informativnog programa kaže da se svakodnevno uveravao u Tijanićevu izuzetnost.

„Bio je izuzetan po jednom bezobraznom majstorstvu baratanja rečima, pogotovo u pisanom novinarstvu, koje je najviše voleo. To majstorstvo ga je izdiglo na nivo da ga danas možemo porediti samo sa njim samim“, ističe Stefanović.

„Saša je bio poseban i po tome što veoma često svi gledamo u isto, a on je bio sposoban da vidi stvari koje nismo videli, što je često potvrđivalo jedno od pravila profesije koje kaže da nije važno u šta gledaš već šta vidiš“, dodaje prvi čovek Informativnog programa.

„Biće teško pronaći one koji će zaslužiti da nagradu ponesu u vreme kada većina medija stimuliše glupost ili razvija estetiku koja vlada negde oko ili ispod Plavog mosta. Biće još teže ako se uzme celokupna Sašina karijera. On je bio novinar koji je bio duboko uronjen u vrtloge svoga vremena, imao je zasenjujući stil i lucidnost, smelo ulazio u svako borilište, nije se plašio da bude nevoljen, pisao je najstrmijim rečenicama, a retko kad se okliznuo o svoje rečenice, baratao rečenicama kao što apotekari barataju otrovom, imao je za novinarstvo najplemenitiji i najprivlačniji oblik hrabrosti, a to je smelost zabrinutog čoveka koji je toliko puta govorio da su istine o nama toliko teške i o tome pisao. Čini mi se da mikroskopom po onome što je on radio ne može da se nađe trunka običnosti“, naveo je Stefanović.

Zaključuje da je, uprkos verovanju da su novinari hroničari sadašnjosti, Tijanić nadživeo sadašnjost – ostao je najcitiraniji novinar i dve godine posle smrti.

Svakodnevno ga, kaže Stefanović, citiraju političari, kolege, prijatelji i neprijatelji, a njegovi tekstovi ostaju kao vrsta prednacrta istorije iz kojih je moguće predvideti buduće događaje.

Autor Milica Jevtić
Izvor RTS, 28. 10. 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u