DESET GODINA BEZ DRAGOŠA KALAJIĆA

MILOSLAV SAMARDžIĆ Bio je desničar kad se to smatralo takvim baukom da je danas...

MILOSLAV SAMARDžIĆ

Bio je desničar kad se to smatralo takvim baukom da je danas teško i objasniti. Kalajić je bio prvi koji je smeo da kaže da je desničar

O uspomeni na Dragoša Kalajića hteo sam da pišem još 2008. godine, povodom filma Gorana Markovića Turneja. Bilo je to jedno u nizu umetnički bezvrednih ostvarenja – a kako reče jedan kritičar, kada je delo politički pamflet, autor ne može ni da očekuje ocene o umetničkom dojmu – finansiranih iz fondova Evropske unije.

Kao takva, Turneja nije ni zasluživala posebno pažnju iako je bila kandidat Srbije za nagradu Oskar, pored mnogo boljih filmova snimljenih te godine. Isti kritičar je ovo nominovanje ocenio kao „banalni politički čin, skoro bezobraznu i osionu uvredu sedme umetnosti“.

Međutim, najveći negativac Turneje, veći čak i od Arkana, koga je glumio Sergej Trifunović, bio je izvesni Ljubić, umetnik ili šta već, iz Beograda. Taj Ljubić upada u autobus glumaca na turneji po ratom zahvaćenoj Bosni 1993. godine, i kroz njegov lik se krivica za izbijanje rata prebacuje na „srpski nacionalistički duh“. Ljubić, vajni intelektualac, predstavljen je kao ortodoksna budala i nacionalni megaloman, koji agresivno nameće drugima svoje ideje. Igrao ga je Voja Brajović, koji je, više je nego očigledno, imao zadatak da likom, glasom i gestikulacijama imitira upravo Dragoša Kalajića, inače poznatog i po tome što je odlazio na ratišta da pruži podršku srpskim borcima.

Hteo sam, dakle, da se oglasim tim povodom, jer je Kalajić, koga sam dobro poznavao kao redovnog saradnika Pogleda, bio sve suprotno od „Ljubića“. U sjajnom članku Salonski desničar Dragoš Kalajić, povodom desetogodišnjice Kalajićeve smrti, Ana Veber ovih dana piše:

„Imala sam prilike da ga srećem u ateljeu Olje Ivanjicki, gde je suvereno dominirao elegancijom dendija i nonšalantnom vrhunskom intelektualnošću. Bio ga je glas da je salonski desničar sklon ezoteriji, ali je posedovao ličnu harizmu koja je plenila. Dragoša Kalajića su možda neki mogli da osporavaju, kritikuju, ali ne i da negiraju. Imao je petlju da kaže ono što drugi nisu mogli.“

„NONŠALANTNA VRHUNSKA INTELEKTUALNOST“
Kako je to odmah „uhvatilo“ žensko oko, Kalajić je na prvi pogled bio, što se kaže, pravi gospodin, od onih što se viđaju po engleskim klubovima, ili recimo od one malobrojne preostale predratne gospode koju je naša generacija stigla da upozna. Nije mu bila potrebna kravata da pokaže to gospodstvo – najčešće sam ga viđao u džemperu i plišanim pantalonama – već se ono videlo iz njegovog držanja, pokreta i manira. Markovićev “Ljubić“ ne bi mogao da posluži ni kao karikatura Dragoša Kalajića, tj. on je bio toliko drugačiji da tu nema ni karikaturalne sličnosti.

dragoskalajic12Još manje, ako je to moguće, može biti sličnosti između „Ljubića“ i Kalajića na intelektualnom nivou. Ana Veber je za Kalajića upotrebila sjajnu konstrukciju „nonšalantna vrhunska intelektualnost“. Takva intelektualnost, koliko sam mogao da primetim, sem urođenog Kalajićevog dara, imala je dva korena: njegovo obrazovanje iz više različitih oblasti, kao i fakat da je govorio više stranih jezika i bio što se kaže svetski čovek.

Kalajić, rođen 1943. u Beogradu, diplomirao je na Akademiji lepih umetnosti u Rimu 1966. godine. Još kao student izlagao je svoje slike u više evropskih gradova i stekao, kako piše na Vikipediji, „međunarodnu slavu sa novom formom hiperrealizma“.

Domaću slavu stekao je nešto ranije, 1962. godine, i to kao glumac, ulogom Boba u filmu Jovana Živanovića Čudna devojka. U ovom filmu igrao je i jedan Zoran Radmilović, dok je Kalajićeva uloga bila značajnija od uloge Pavla Vujisića.

Kako se ispostavilo, važnijom od ove jedine Kalajićeve pojave na filmu pokazala se činjenica što je Čudna devojka bila jedno od prvih ostvarenja „crnog talasa“, tj. dela koja su komunisti smatrala kritičkim prema sopstvenom režimu. Titov režim je 19-godišnjeg Kalajića oglasio kao „politički nepodobnog“, ali njemu nije bilo ni na kraj pameti da „revidira stav“ i da se uklapa u taj sistem. Po volji režimu nisu bile ni njegove izložbe, intelektualni rad uopšte, kao ni sama pojava, koja je u svemu odudarala od skojevskog i uopšte partijskog šablona.

Ne znam kada je počeo da piše, ali pisao je za više stranih i domaćih časopisa, a jedno vreme bio je i autor i voditelj TV emisija. Tokom 1978. i 1979. godine za Drugi program TV Beograd radio je jednosatne TV eseje i reportaže, kasnije i osam epizoda serije Ogledalo 20. veka, dok smo ga u vreme NATO agresije 1999. godine gledali na Prvom programu RTS kao dopisnika Tanjuga iz Rima.

USTAJTE NA DESNU NOGU
Sem toga, prevodio je dela istaknutih evropskih desničara i priređivao za štampu knjige ruskih nerežimskih intelektualaca, poput Nikolaja Berđajeva i Lava Šestova. Od savremenih ruskih mislilaca na njega je najveći uticaj imao Aleksandar Dugin.

U književnost je stupio poemom Krševina 1968. godine. Kasnije je objavio više filozofskih dela: Mapa (anti)utopije 1978, Smak sveta 1980, Američko zlo 1993, Izdana Evropa, Rusija ustaje 1994. Objavio je i dva romana: Poslednji Evropljanin 2004. i Srpska deca Carstva 2005.

dragoskalajic11Najzad, njegova biografija beleži i niz političkih aktivnosti, od osnivanja društava rusko-srpskog prijateljstva, do funkcije senatora Republike Srpske.

Kada su Pogledi leta 1990. godine, umesto studentskog glasila, postali samostalna firma, bila su nam neophodna pojačanja a prvi pik bio nam je upravo Dragoš Kalajić. Obratio sam mu se i rado se odazvao. Kada me je pitao šta bih želeo da piše, rekao sam da je to pre svega afirmacija desne političke ideje, jer smo pola veka živeli u nasilnom jednoumlju levih, zbog čega smo postali kolektivni duhovni invalidi. Ana Veber, koja je tada studirala filozofiju, svedoči da su skoro sve njene kolege bili levičari. Ta opaska može se slobodno proširiti na celo tadašnje društvo. Čak i političke stranke i pojedinci koji su, s prvim danima slobode govora, tvrdili za sebe da su desničari – ustvari su bili levičari.

Ana Veber dalje kaže: „Bio je to period kad se rušio Berlinski zid, mi smo se radovali nestajanju komunizma, ali bili smo kao mala bezazlena deca u neznanju šta nas iščekuje u novim istorijskim ciklusima. Lektira kroz koju nam se obraćao Dragoš Kalajić je bila sjajna i na neki način provocirala je um da razmišlja drugačije o tradiciji i kulturi“.

To drugačije u osnovi se račvalo u dva pravca. Prvo, dok smo mi u većini imali naivnu predstavu u Zapadu, kao nekome ko će nam pomoći u nevolji, Kalajić je tvrdio da sve zlo upravo i potiče sa Zapada. Pisao je, dakle, da je Zapad izmislio i komunizam i kapitalizam i da oni u osnovi donose iste posledice. Kritike Novog svetskog poretka, koje su danas redovne na internetu, prvi kod nas napisao je Kalajić. Ujedno, on je bio protivnik i parlamentarne demokrtaije, smatrajući je cirkusom, i tražeći neki treći put. Sa ovim poslednjim nisam se slagao ni onda a ne slažem se ni danas s argumentom da ništa bolje od parlamentarne demokratije još nije izmišljeno.

Drugo, Kalajić je bio desničar u doba kada se to smatralo takvim baukom da je danas teško i objasniti. Rečju, niko za sebe nije smeo da kaže da je desničar, tj. Kalajić je bio prvi koji je to učinio. Tako, jedan od njegovih prvih članaka za Poglede bio je Ustajte na desnu nogu. Taj članak sam postavio na sajt 15 godina kasnije, na vest da je preminuo, umesto nekrologa. Preporučujem čitaocima da ukucaju ovaj naslov na Guglu, tako pronađu i pročitaju celi članak. Nije mi poznato da je neko napisao nešto bolje na temu levica/desnica, ili makar ne na tako malo prostora. Članak je aktuelan i danas – i biće još dugo – a na ovom mestu bih samo ponovio Kalajićev zaključak da zapadne zemlje, iako to na prvi pogled deluje nelogično, jer imaju jake desničarske stranke, poput američkih republikanaca ili britanskih konzervativaca, u slabijim državama po pravilu podržavaju levičarske pokrete. Razlog: oni uvek manje brinu o nacionalnim interesima, tj. pod njihovom upravom nacionalno bogatstvo postaje lak plen zapadnih lihvara.

IGRA MAČKE I MIŠA
Dragoš Kalajić je pisao redovno za Poglede negde do 1993. godine, do hiperinflacije, zbog koje smo morali da napravimo veliku pauzu u izdavanju časopisa. Prestanak izlaženja Pogleda od, čini mi se, devet meseci bio je toliko važna vest za Miloševićeve komuniste da je o tome emitovana reportaža na Prvom programu RTS. Istovremeno, radovala se i ona druga komunistička frakcija – soroševska. Članak koji je emitovala neka od njihovih agencija, a koji pamtim po objavljivanju u nedeljniku Vreme, nosio je naslov Propast nacionalne opcije. Dakle, nismo mi u krizi zbog hiperinflacije i ne oglašavaju se oni redovno zvog redovnih donacija sa Zapada, nego navodno propada nacionalna, a uzdiže se njihova opcija.

dragoskalajic09Razume se, i jedni i drugi govorili su da je to definitivni kraj, mada smo se mi vratili i štampali časopis još 12 godina. Taj povratak je bio mukotrpan, na lošijem papiru i na manjem broju strana, i ja se nisam odmah javio Kalajiću. Ne sećam se kada smo poslednji put razgovarali, da li godinu, dve ili tri pre NATO agresije. Ali razgovor dobro pamtim jer je za mene bio šokantan. Kalajić mi, naime, reče da sada piše za jedan socijalistički – levičarski, časopis. Možda je to bio Pečat, koji se negde u to vreme pojavio, ili Epoha, koja se negde u to doba gasila. I da nema ništa loše u levičarskim idejama, da se mora misliti i na radnička prava i sl. Postao je blizak čak i Mirjani Marković, ili makar tom krugu oko Jugoslovenske levice. Uskoro je primljen u Tanjug i postao njegov dopisnik iz Rima. Preciznije rečeno, on je radio mnogo više od dopisničkog posla, lobirajući u uticajnim italijanskim krugovima za srpsku stvar.

Danas kada razmišljam o tome, prilično sam siguran da je Kalajićevo ubacivanje u levicu analogno ubacivanju četnika u nedićevce ili npr. dr Ivana Popova u Gestapo 1941. godine. Verujem da je tražio neku vrstu državnog legitimiteta da bi u kritičnim časovima što više mogao da učini za državnu stvar. Što je bilo moguće jedino infiltriranjem u njihove redove. On je to mogao kao od šale, bila je to igra mačke i miša.

Objavljeno u „Slobodi“, glasilu Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 25. oktobar 2015.

Pogledi

Istorija
Pratite nas na YouTube-u