ZAŠTO JE PRIVATIZACIJA TELEKOMA AGONIJA KOJA SE PONAVLjA

BOGDAN PETROVIĆ Ako možemo Telekom da dovedemo u red, moći ćemo i državu. Ako...

BOGDAN PETROVIĆ

Ako možemo Telekom da dovedemo u red, moći ćemo i državu. Ako su nam potrebni svuda stranci, neće biti sreće ni za državu

U ovom tekstu osvrnućemo se na aktuelni pokušaj prodaje Telekoma Srbije kao i na prethodni tender iz 2011. godine. Čitalac će saznati da potencijalni kupci Telekoma procenjuju da će kompanija da postane gubitaš za dve godine, da Telekom Srpske već posluje sa gubitkom a da se država ponaša nedomaćinski već duže vremena. Pokazaćemo i koliko su bila nerealna očekivanja Vlade Srbije da se, usled njihovog „velikog kredibiliteta“, može postići mnogo bolja cena nego pre četiri godine. Od „kredibiliteta” došlo se do izjave predsednika Vlade da oni koji pričaju da je Telekom Srbije srebrenina nemaju pojma.

Loše stanje srpske privrede prati i propadanje najprofitabilnije kompanije u državnoj svojini – Telekoma Srbije. Posle smene rukovodstva 2008. godine, usled neadekvatne kadrovske i poslovne politike, kompanija je počela polako ali konstantno da tone. Određeni poslovni potezi ne mogu se razumeti ni na koji drugi način osim kao izvlačenje novca iz ovog preduzeća, da navedemo samo slučaj kupovine Arene sport, a sa druge strane, propuštene su prilike za razvoj u segmentu multimedije, koji jedini ima tendenciju rasta na tržištu telekomunikacionih usluga. Za detalje oko tog slučaja čitaoci mogu da pogledaju e-mail prepisku između Branka Radujka i Dragana Đilasa, koja je pre samo par dana objavljena na sajtu Teleprompter.

Dobra ilustracija da se sa takvom poslovnom politikom nastavilo je odluka da se pređe na novu platformu za IPTV od Huawei, što je prouzrokovalo da svi postojeći uređaji kod korisnika IPTV moraju da se zamene jer su nekompatibilni sa novom platformom. U pitanju je oko 400.000 uređaja, koji mogu samo da se bace, a nabavka novih koštaće bar 25 miliona evra plus troškovi zamene. To je moglo da se izbegne uz unapređenje postojeće platforme kod Intracoma, ili prelazak na Microsoft platformu, uz cenu od najviše pet miliona evra.

Vlada povlačenjem celokupne dividende ostavlja Telekom bez dovoljno sredstava za razvoj, s obzirom da Telekom nema klasičan monopol, a, osim u oblasti fiksne telefonije, u ostalim segmentima trpi izuzetno oštru konkurenciju.

Postupak privatizacije bilo kog preduzeća, a posebno strateškog poput Telekoma, predstavlja veliki „stres“ za samu kompaniju. Rukovodstvo je nemotivisano jer očekuje da novi vlasnik postavi svoje kadrove, razvojni planovi se odlažu itd. – kompanija ulazi u stanje hibernacije. Da stvari stoje još gore, pojedinci u tom periodu pokušavaju da izvuku što više određene koristi za sebe, posebno ako imaju svest o tome da ih novi vlasnik neće zadržati.

Vlada bi morala pažljivo da proceni sve okolnosti pre donošenja odluke o privatizaciji, ali, kao i pre četiri godine, i ovaj pokušaj privatizacije je nedovoljno promišljen i loše pripremljen, a ceo postupak se vodi, pored institucija, sistema uz aktivno učešće raznih ad hoc tela.

TENDER IZ 2011. GODINE
Kako bi se obezbedila sredstva u budžetu zbog predstojećih izbora, doneta je odluka o privatizaciji Telekoma bez sporazuma sa manjinskim vlasnikom (vlasnik 20 odsto akcija je bio grčki partner OTE), koji je imao i zakonsko i ugovoreno pravo da blokira sve promene vlasništva Telekoma, uključujući i podelu tzv. besplatnih akcija građanima.

srebro02Na prodaju je ponuđeno je 51 odsto akcija Telekoma, bez specifikacije da li su to državne akcije ili kombinacija državnih akcija i akcija OTE. Treba imati u vidu da u tom trenutku u Grčkoj bukti finansijska kriza, i da je kompanija OTE više nego voljna da proda svoje akcije u Telekomu, između ostalog jer Telekom nije isplaćivao izdašne dividende akcionarima (do prodaje, OTE nije imao skoro nikakve koristi od vlasništva u Telekomu), s obzirom da je pretežni deo dobiti reinvestirao u razvoj i širenje u regionu. Međutim, žurba da se prodaja „završi“ što pre zbog predstojećih izbora prevagnula je nad argumentima da je potrebno obezbediti saglasnost OTE. Vlada se time a priori stavila u podređeni položaj prema manjinskom partneru, a što će manjinski partner kasnije jako dobro naplatiti.

Nerazjašnjeni odnosi sa manjinskim partnerom doveli su do diskusija sa potencijalnim kupcima, koji su postavljali logično pitanje – šta ovi na kraju prodaju? To, međutim, nije bio jedini problem u tom postupku. Usled nepoverenja koje je vladalo između DS, koja je htela sama da vodi postupak, i G17 Mlađana Dinkića, koji je bio resorni ministar ekonomije i regionalnog razvoja (i kontrolisao Agenciju za privatizaciju), doneta je odluka da prodaju vodi Ministarstvo finansija umesto Agencije za privatizaciju, koje je bilo nedovoljno sposobno i kadrovski i logistički za takav složen postupak (pre Telekoma nisu vodili niti jedan jedini postupak privatizacije).

OTE, shvativši žurbu Vlade da obavi privatizaciju pre izbornog termina, procenio je da vreme ide u njegovu korist, odnosno da može da postigne povoljniju cenu za prodaju svojih akcija, igrajući na mogućnost blokade svih promena u kompaniji. Kada je Vlada, nakon propasti tendera, htela da animira potencijalne birače i da im podeli „besplatne“ akcije, OTE je pretnjom blokade podele akcija obezbedio otkup svojih akcija po veoma dobroj ceni (plaćeno je 380 miliona evra, 320 miliona za akcije i 60 za dividendu). Pri tome, umesto da akcije otkupi Vlada, Telekomu je dat nalog da on sam isplati svog akcionara. U nameri da ne optereti budžet troškovima otkupa, Vlada je tim potezom učinila veliki faul prema kompaniji, jer je 380 miliona evra iskorišćeno ne za modernizaciju ili širenje Telekoma, već za isplatu akcionara, dakle, bez ikakve koristi za poslovanje kompanije. Zakon o privrednim društvima nije podržavao takvu praksu, i on je predviđao da kompanija u roku od dve godine mora da otuđi ili poništi tako stečene akcije. To je i logično, jer kompanije treba da ulažu u razvoj, a ne u isplatu svojih suvlasnika.

Prepiska koju je objavio sajt Telepromter pokazuje delimično i komunikaciju oko otkupa udela OTE u Telekomu. Zanimljivo je i da o tome (tadašnji) generalni direktor Telekoma Branko Radujko podnosi izveštaj Draganu Đilasu, tadašnjem zameniku predsednika DS, i traži njegovu saglasnost (pošto je „Boris sedam dana van zemlje“) jer predsednik Vlade navodno „traži političku podršku“. Ta prepiska je veoma interesantna jer pokazuje i krajnje opskurne okolnosti kupovine Arena sporta, što je ne samo zakonski bilo problematično već je i predstavljalo veoma spornu poslovnu odluku.

Posledice takvog „iznuđenog“ otkupa akcija od OTE znatno su otežale položaj kompanije. Telekom je bio prinuđen da podigne kredit pod ne baš povoljnim uslovima od 470 miliona evra, pretežno za isplatu OTE, umesto da to uradi Vlada. Druga posledica je da se na taj način indirektno povećao procenat akcija koje su „besplatno“ dobili građani i zaposleni Telekoma. Kupovinom akcija od strane Telekoma one su postale tzv. „sopstveni“ kapital preduzeća. U praksi to znači da, umesto 22 odsto akcija, mali akcionari raspolažu sa 28 odsto glasova, pošto sopstvenim akcijama niko ne upravlja (vlasništvo Telekoma je: Republika Srbija 58 odsto, mali akcionari 22 i sopstvene akcije 20).

Tendersku dokumentaciju je otkupilo sedam učesnika. Medijima su dostavljane informacije o interesovanju „velikih igrača“ (između ostalih, pominjao se poznati milijarder Karlos Slim), podgrevana je atmosfera da je u pitanju odličan potez. Čak i u privatnim razgovorima ljudi iz Vlade su bili veoma optimistični.

Nerealna očekivanja bila su podstaknuta i procenom konsultantske kuće Deloitte, koja je, radi podele „besplatnih“ akcija, procenila ukupnu vrednost kapitala na 2,5 milijarde evra (iako su se ogradili da je ta procena rađena samo za tu namenu). Naime, zaposleni i penzioneri Telekoma su „besplatne“ akcije dobijali u vrednosti od 200 evra po godini staža provedenih u kompaniji. Ako bi se te akcije obračunavale na osnovu knjigovodstvene vrednosti Telekoma, zaposlenima bi bilo podeljeno oko 20 odsto akcija (uz 15 odsto koje je sledovalo ostalim građanima, mali akcionari bi posedovali 35 odsto kapitala a državi bi ostalo samo 65). Tako procena svela je pravo zaposlenih na samo sedam odsto od ukupnog kapitala.

srebro03Pokazatelji Telekoma ni tada nisu bili preterano dobri usled delovanja ekonomske krize i lošeg upravljanja u prethodne tri godine, ali dobronamerna upozorenja nikoga u vlasti nisu interesovala. Nakon saznanja da je predata samo jedna ponuda, od Telekoma Austrije, usledio je šok. Ali pravi nokaut je došao tek kada je ponuda otvorena, pošto je ponuđeno samo 950 miliona evra. Vlada je pokušala da pregovorima „popravi ponudu“, ali inovirana ponuda je suštinski bila lošija od inicijalne.

Iz nebranog grožđa u kome se našla, bez para i za izbore i za građane, Vlada se izvukla na najgori mogući način. Radi obezbeđivanja sredstava na međunarodnom tržištu kapitala izdate su prve srpske obveznice u visini dve milijarde dolara sa ogromnom kamatom od 7,5 odsto uz 0,25 odsto provizije. Bilo je potrebno i „namiriti“ građane „besplatnim“ akcijama, pa je brže bolje isplaćen OTE. Telekom je prinuđen da podigne nepovoljan kredit koji nije služio za razvoj kompanije, i time postao balast koji treba otplaćivati u budućnosti. Takvo predizborno ponašanje iz 2011. godine nije bilo ograničeno samo na „slučaj Telekom“ već i na zaduživanje Srbijagasa i drugih javnih preduzeća, pa je dovelo do prekida aranžmana sa MMF, koji je odbio da prihvati budžet za 2012. godinu.

POUKE IZ 2011. NISU STIGLE DO NOVE VLASTI
Promena vlasti 2012. godine nije donela ništa novo u odnosu prema kompaniji. Rukovodstvo koje je postavljeno nije se pokazalo ni malo sposobnije od prethodnog. Nova vlast je odmah počela da se hvali svojim „kredibilitetom“ i naravno, usledile su izjave da dolaze brojni investitori koji bi da privatizuju Telekom pod „novim okolnostima“. Tu propagandu je vodio tadašnji prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić. To je bilo praćeno i standardnim neoliberalnim frazama o neophodnosti privatizacije. Retoriku koju su svojevremeno žestoko napadali prilikom prodaje Telekoma 2011. godine, usvojili su i sami kada su došli na vlast.

Nisu shvatili da su upali u istu zamku kao i prethodnici, a to je da su poverovali ubeđivanjima raznih mešetara i konsultanata kako kupci navaljuju na kupovinu Telekoma kao muve. Odluka da se pristupi prodaji je dodatno zapečaćena memorandumom sa MMF, kojim se Vlada obavezala da proda Telekom i Aerodrom.

srebro04Nikoga nisu zanimali konkretni podaci, koji (po izveštajima RATEL) pokazuju opadanje učešća Telekoma na tržištu. U fiksnoj telefoniji ukupan broj korisnika je za četiri godine smanjen za 300.000, dok je, usled mogućnosti migracije brojeva, samo za devet meseci 2014. godine 41.000 pretplatnika prešlo kod drugih operatera. IP telefonija takođe smanjuje prihode od pozivanja međunarodnih brojeva i u fiksnoj i u mobilnoj mreži. Tržišno učešće Telekoma Srbije u segmentu mobilne telefonije opada sa 50,7 odsto u 2009. godini na 38,6 na kraju 2013. godine, do 36,6 odsto na kraju 2014. godine. Zbog primene aplikacija kao Viber i Whatsapp prihodi od rominga višestruko opadaju. Ukupan prihod od mobilne telefonije svih operatera pao je tokom 2014. godine za četiri odsto. Tendencija pada prihoda u sektoru mobilne telefonije se očekuje i narednih godina kod svih operatera zbirno.

Jedini segment koji ima rast u telekomunikacionom sektoru predstavlja multimedija, i to je oblast gde je konkurencija kablovskih operatera velika a Telekom ima najmanje učešće na tržištu – SBB je vodeći provajder usluga sa oko 52 odsto tržišta, a Telekom se nalazi na oko 17 odsto. Uzrok tome leži u poslovnim promašajima i neadekvatnom ponašanju menadžmenta, koji je propustio da razvija taj segment tržišta.

Ako znamo da dug od otkupa akcija OTE nije vraćen, lako je uočiti da svi pokazatelji govore da se Telekom nalazi u lošijoj poziciji nego što je bio 2011. godine.

Bez obzira na sve to, Vlada je imala veoma ambiciozni cilj: državni paket akcija treba prodati za minimum 1,65 milijardi evra, odnosno, očekivali su da je vrednost 100 odsto Telekoma oko 2,35 milijardi evra.

PRAVNI OKVIR PRODAJE (NAMERNO?) NEDOREČEN
Pri kabinetu predsednika Vlade, sa dva savetnika iz konsultantske kuće Tonija Blera, formirani su i tzv. delivery unit, sa posebnim zaduženjima oko prodaje Telekoma. Pored samog predsednika Vučića, „Blerovi savetnici” se u tom postupku pojavljuju kao ljudi iz senke.

Doneta je i posebna uredba o postupku prodaje akcija samo radi privatizacije Telekoma, pošto je Zakon o privatizaciji u tome delu ostao „kreativno“ nedorečen. Uredba je poseban „biser“ u dosadašnjoj regulativi oko privatizacije, jer omogućava veliku improvizaciju u postupku prodaje. Tako je tender raspisan, a da u javnom pozivu nije naznačen procenat akcija koji se nudi, nije definisan metod prodaje niti kada ističe rok za podnošenje „obavezujućih“ ponuda.

Inicijalna faza tokom koje zainteresovani kupci podnose „neobavezujuće“ ponude okončana je 12. avgusta ove godine i podneto je osam ponuda, od kojih šest od strane investicionih fondova a dve od operatera. To ne znači da nije isključeno da se u daljem toku postupka pojavi i neki novi „kupac“, pošto je uredba i u tom delu nedorečena. U toku je druga faza prodaje, kada se „pozvani“ kandidati upućuju da pristupe analizi poslovanja kompanije i da podnesu „obavezujuće“ ponude (što ne znači da se još neko ne može prijaviti pored pozvanih). Pri tome, javnosti nije saopštena preporuka savetnika o modelu prodaje, niti je poznat model prodaje. Ovakav postupak otvara niz pitanja, a posebno kako će se vrednovati različite potencijalne ponude (npr. za različite pakete akcija, modele privatizacije, investicije, status sopstvenih akcija i sl.). Učešće neformalnih lica kao što su „Blerovi savetnici” u celom postupku otvara dodatna pitanja o kredibilnosti same procedure. Koliko je procedura „transparentna“, govori i da niko javnosti nije saopštio ni datum kada se podnose „obavezujuće“ ponude (nezvanično se spominje 16. novembar). Tek pred kraj roka za predaju ponuda, krajem oktobra, potencijalnim kupcima je prezentiran i socijalni program, sa odredbama o više nego „darežljivim“ otpremninama za višak zaposlenih, koje prevazilaze sve do sada ugovorene iznose u postupku privatizacije.

POSLE TENDERA, ILUZIJE PRESTAJU
Šta pokazuju finansijski pokazatelji Telekoma? Za ovakve transakcije uzima se kod procene vrednosti 100 odsto kapitala multiplikator od 5-6 vrednosti EBITDA (koja u suštini predstavlja aproksimaciju gotovinskog toka kojeg kompanija generiše u toku poslovne godine i visine neto duga). To nam daje maksimalni iznos 2,3 milijarde evra (uz multiplikator 6) minus dug prema bankama i dobavljačima od oko 610 miliona evra (najveći deo su krediti povučeni za isplatu OTE), tako da je očekivana maksimalna vrednost za 100 odsto akcija ispod 1,7 milijardi evra. Tako da bi državi za deo od 72 odsto sledovalo maksimalno 1,2 milijarde evra. Investitor treba pored toga da za socijalni program (u Telekomu je od 3.500 do 5.000 zaposlenih višak) izdvoji bar 100 miliona evra. Prema informacijama koje su „procurele“ u Politici, Vlada je prihvatila otpremnine u visini od 1.000 evra po godini radnog staža. Ako je to tačno, u tom slučaju za socijalni program potencijalni kupac mora da izdvoji čak oko 200 miliona evra.

srebro07Novi vlasnik teba da malim akcionarima ponudi isti iznos po akciji koji plaća državi, tako da za isplatu malih akcionara treba rezervisati bar 400 miliona evra.

Da stvari oko prodaje ne stoje ni malo dobro, potvrđeno je pisanjem Politike od 16. oktobra 2015. godine, gde se navode „nezvanični“ podaci da je najbolja ponuda samo 1,2 milijarde evra, a da je želja Vlade da se postigne cena od 1,5 milijarde evra za državni paket. Licitaciju naniže nastavio je predsednik Vlade, koji je 18. oktobra u intervjuu za TV Pink izjavio da se očekuje od 1,4 do 1,5 milijardi evra. Ako to uporedimo sa ponudom Telekoma Austrije iz 2011. godine (950 miliona za 51 odsto kapitala, preračunato za 72 odsto kapitala bi bila 1,35 milijardi evra), vidimo da i Vlada polako postaje svesna da se očekivanja o znatno boljoj ceni nego što su dobijali prethodnici, po svemu sudeći, neće ostvariti. Izjava premijera od 2. novembra da oni koji pričaju da je Telekom srebrnina u suštini nemaju pojma šta pričaju dodatno potvrđuje da postupak prodaje ne ide nimalo dobro.

VLADA SE UPLELA U ZAMKU
Zbog narativa koji su sami širili o svojoj „sposobnosti“ i „kredibilnosti“, Vlada i posebno njen predsednik, upleli su se u sopstvenu mrežu.

Ako insistira da Telekom bude privatizovan, Vlada će prodati akcije po nepovoljnim uslovima uz političku štetu i nezadovoljstvo građana. Za razliku od Fiata ili Železare u Smederevu, ovde se ne može sakriti transakcija niti izbeći poređenje sa prethodnim pokušajem prodaje.

Drugi scenario je da se prodaja Telekoma oglasi neuspelom. To bi podrazumevalo da Vlada i njen predsednik učine odlučne korake na konsolidaciji kompanije.

Potencijalni kupci procenjuju da Telekom već za dve godine može da postane gubitaš ako se nastavi sa dosadašnjih poslovanjem. Koliko je ta situacija realna, govori nam i podatak da je za šest meseci Telekom Srpske postao gubitaš.

ULOGA REGULATORNIH TELA NA TRŽIŠTU
Tržište telekomunikacionih usluga je posebno regulisano tako da čak tri nezavnisna regulatorna tela kontrolišu ponašanje učesnika: RATEL, Komisija za zaštitu konkurencije i REM. Na udaru regulatora, posebno RATEL, do sada je uglavnom bio Telekom, dok sa druge strane dominantan kablovski operator SBB uživao relativno pogodan položaj na tržištu. Tako je pristupna mreža SBB, kao i drugih kablovskih operatora, podizana bez ikakvog plana i standarda, a regulator do sada nije insistirao da se mreža standardizuje, i to na istom nivou kao i mreža Telekoma (kablovi trenutno idu između zgrada i vazdušnim putem i na mnogo drugih nestandardnih načina).

Ne treba ni zaboraviti da SBB (a i drugi kablovski operatori) posluju na tržištu Srbije bez plaćanja bilo kakve licence. To treba posmatrati u kontekstu činjenice da je VIP platio samo licencu za ulazak na tržište mobilne telefonije kao treći operator 250 miliona evra. RATEL, Komisija i REM kod kupljenih sadržaja za koje su autorska prava plaćena za teritoriju čitave Srbije ne obavezuju vlasnike da moraju pod jednakim finansijskim uslovima svim kablovskim i drugim operatorima na svojim mrežama da ponude sadržaj. Posledica je da, iako su plaćena autorska prava za čitavu Srbiju, taj sadržaj može da prati samo jedan broj korisnika zavisno od toga koji je kablovski ili IPTV operater napravio dogovor sa nosiocem sadržaja. To ukazuje i na postojanje određenih kartelskih dogovora, jer se, po pravilu, najpopularniji sportski kanali mogu naći samo kod SBB i određenih kablovskih operatora, dok je Telekom osuđen da IPTV korisnicima distribuira samo paket Arena sport. U svakom slučaju regulatori moraju da odvoje slučaj kada operatori sami kupuju prava za čitavu Srbiju od slučaja kada ta prava kupuju druge kompanije pa prodaju operaterima.

TELEKOM MOŽE USPEŠNO DA POSLUJE
Da bi Telekom mogao uspešno da posluje, potrebno je da se promeni menadžment i dovedu najbolji kadrovi koji poznaju kompaniju na čelne pozicije, uz čvrstu podršku Vlade i obećanje da se neće mešati u njihov rad. Nov menadžment Telekoma bi uz preduzimanje odlučnih mera, vrlo brzo mogao da preokrene negativne tendencije u poslovanju kompanije.

Neophodno je odustati od isplate dividendi narednih godina (ta sredstva treba da se ulože u razvoj i za vraćanje dugova). Konsolidaciju mora da prati oštar ali neophodan socijalni program. Država bi trebalo da prestane da zakonskim propisima utiče na politiku zarada u kompaniji, kako bi se mogli stimulisati najbolji kadrovi.

srebro05Uštede na nabavkama (gde Telekom gubi od 40 do 60 miliona evra), kao i na troškovima usled viška zaposlenih, već prve godine donele bi minimum 100 miliona kompaniji.

Uz par godina domaćinskog poslovanja, Srbija bi imala kompaniju koja bi bila za ponos i koja se ne bi prodala za tepsiju ribe, kako narod kaže. Sudbina Telekoma može biti i pokazatelj za sudbinu ovog društva. Ako možemo Telekom da dovedemo u red, moći ćemo i državu. Ako su nam potrebni svuda stranci, neće biti sreće ni za državu. Telekom je postizao do kraja 2008. godine izuzetne rezultate kao državna kompanija. To treba da bude pokazatelj da to nije uzaludan put.

Tekst je proširena verzija članka koji je objavljen u novembarskom izdanju „Nove ekonomije“

Blog B. Petrovića

Ekonomija
Pratite nas na YouTube-u