MIGRANTI I SMISAO BRANIOCA KULTURE

ROBERT V. MERI U diskusijama o imigraciji fokus je često na ekonomskim posledicama. Ali,...

ROBERT V. MERI

U diskusijama o imigraciji fokus je često na ekonomskim posledicama. Ali, kao i uvek u istoriji, to je pre svega pitanje kulture

Njujork Tajms je 3. novembra objavio članak dopisnika Adama Nositera, koji je pisao iz Beziresa (na fotografijama dole) u Francuskoj. Bezires je, kako nas Nositer informiše, „najveći grad u Francuskoj pod kontrolom ekstremne desnice“. Dopisnika posebno intrigira gradonačelnik Robert Menar (na fotografiji gore), nekadašnji „neustrašivi branilac novinarskih sloboda na četiri kontinenta i heroj svih koji su se zalagali za pravo slobode govora“. Menar se sad bori protiv priliva stranih imigranata, koji preplavljuju njegov grad. Ističe da ne želi da Bezires postane grad sa većinskom muslimanskom populacijom, ne želi da prihvati muslimanski identitet niti da izgubi svoju francusku baštinu i senzibilitet. Po njemu, radi se o „problemu brojki“.

Uzevši u obzir sve ovo, Nosister piše da je Menar postao „simbol desničarskog ekstremizma u Francuskoj“. To je ozbiljna ocena, posebno što Nositer u ostatku članka sugeriše da se na Menarov grad pažljivo motri širom zemlje kako bi se utvrdilo koliki deo biračkog tela gaji slične sentimente. Nositer citira univerzitetskog politikologa koji kaže da bi „Bezires zaista mogao da postane politički simbol“. Rečju, Menarova antiimigrantska osećanja sve su rasprostranjenija, i već prete da postanu politički mainstream.

Ovo povlači pitanje koje se ne može razmatrati bez objektivnog osvrta na istoriju. Pitanje koje Nositer ne postavlja je: zbog čega se „desničarskim ekstremistom“ proglašava neko ko želi da sačuva svoje kulturno nasleđe, dok se stav onih koji žele da ga unište, ili su ravnodušni prema njegovoj sudbini, ne smatra ekstremnim? U njegovom članku nema ni traga od tačke gledišta nekog iz današnje Evrope, preplavljene migrantima, koji prete da transformišu kontinent i njegov zapadni identitet.

GLUPE PRIČE O „EKSTREMNOJ DESNICI“
Istog dana kada se pojavio Nositerov članak, na naslovnoj strani Vašington posta našao se naslov U iskušenju da zatvore vrata: Talas migranata sve je veći, Evropa pod pritiskom da zatvori svoje granice. Unutra se nalazio grafikon koji pokazuje da je u 2015. godini došlo 218.394 migranta (tekst je preveden u originalu iako je ovde verovatno napravljena greška, budući da podaci pokazuju da cifra od 218.394 odgovara ovogodišnjem oktobarskom prilivu imigranata u Evropu; prim. prev.) dok je ove godine, do sada došlo njih 744.000. Zvaničnik iz malene Slovenije navodi da je njegova država primila više od 100.000 migranata u samo dve nedelje. Potom je objasnio da taj broj čini pet odsto ukupne populacije Slovenije.

bezires01Ali najveći broj ovih migranata ne želi da ostanu u Sloveniji, koja je siromašna i gde šanse za dobijanje državne pomoći nisu velike. Oni uglavnom žele da stignu u Nemačku, koja je bogata i ima nacionalnog lidera koji je (za sada) izbeglicama uputio poruku dobrodošlice. Samo u proteklih devet meseci Nemačka je primila 500.000 migranata, sudeći po članku Vašington posta. Ove godine će priliv najverovatnije dostići cifru od 700.000. Poredeći situaciju, toj cifri bi odgovarao priliv od 2,8 miliona izbeglica u SAD. Da li postoji iko ko smatra da toliki priliv izbeglica u tako kratkom roku ovde ne bi izazvao protivljenja?

Naravno, zbog toga bi liberali pokrenuli priče o „ekstremnoj desnici“ ili čak rasizmu. Ali da li se zaista radi o rasizmu ili ekstremizmu u situaciju kad želite da zaštitite svoje državne granice ili sprečite socijalni i kulturni haos koji se javlja kada imigracioni upliv nadmaši prihvatne kapacitete jedne zemlje? Očigledno je da je, kad se radi o nacionalnoj eliti, odgovor na ovo pitanje „da“. Ne deluje kao da postoji bilo koji nivo imigracije koji bi zabrinuo neke od tih ljudi.

Ali pogled sa strane je nešto drugo. U SAD imamo situaciju u kojoj mediji koje drži elita ne mogu da razumeju kako jedna tako sirova figura poput Donalda Trampa može u anketama o izbornoj kampanji imati rezultate koji ističu njegovu kandidaturu u prvi plan. Odgovor delimično leži u tome da je on uspeo da pridobije deo ljudi koji sebe ne smatraju rasistima ili ekstremistima i kojima smeta kada ih tako nazivaju.

Oni instinktivno znaju ono što elite pokušavaju da ignorišu, a to je činjenica da je veliki deo svetske istorije priča o invazijama i migracijama, i da često nije lako napraviti razliku između njih. Istovremeno, to je priča i o otporu invazijama i migracijama. Uzmite za primer veliki Kineski zid, građen vekovima u nekoliko faza kako bi zaštitio jezgro kineske civilizacije od masovnog doseljavanja nomadskih plemena iz evroazijskih stepa.

TRI ISLAMSKE NAJEZDE
Islam je Evropi tri puta ozbiljno pretio. Talas religijskog zanosa koji je pokrenuo Muhamed u 7. veku doveo je do teritorijalne eksplozije u narednim dekadama, kad je islam preuzeo ceo Bliski Istok, zatim se, zajedno sa Mavarima, probio do Španije, prešavši i u Francusku do 732. godine. Tada je evropska sila, predvođena Karlom Martelom, porazila Mavare u bici kod Tursa i otpočela proces njihovog stogodišnjeg potiskivanja, koji je kulminirao njihovim izbacivanjem iz Španije 1492. godine.

Vredi se zapitati kakva bi bila sudbina zapadne civilizacije da su islamske snage porazile Karla i osvojile evropski kontinent? Šta bi se dogodilo sa usporenim evropskim razvojem, koji je Vil Djurant nazvao „godine vere“, pa sa renesansom, prosvetiteljstvom, pojavom kapitalizma i liberalne demokratije, lebdećim lukovima gotskih katedrala, umetnošću holandskih majstora, koji su, uz pomoć sunčeve svetlosti i senke, putovali kroz prostor i vreme, globalnom ekspanzijom i svim drugim pobedama i doprinosima ljudskom iskustvu, koji su, treba istaći, bili praćeni i nekim zlostavljanjima, koja su nezostavni deo ljudske istorije?

bezires02Možda je odgovor na ovo pitanje – koga je briga? Izgleda da je baš to ovih dana odgovor dobrog dela ljudi na zapadu. Ali to nije odlika zdrave i čvrste civilizcije.

Osam vekova pošto je pobeda Karla Martela spasila Evropu, veliki otomanski vladar Sulejman Veličanstveni pokušao je da okupira Beč u – kako mnogi istoričari smatraju – svom pohodu na Evropu. Otomansko carstvo je pre toga već zauzelo Balkan i čitav vek se uzvodno kretalo Dunavom, osvajajući pritom centralnu Mađarsku i Transilvaniju. Sulejemanova neuspešna opsada Beča 1529. godine predstavljala je najdublju tačku otomanskog prodora u Evropu, a, kada je sledeća opsada 1683. takođe propala, šireće carstvo je polako ali neumitno počelo da propada, što je kulminiralo njegovim totalnim uništenjem u Prvom svetskom ratu.

Ali njihov uticaj na Evropu trajaće stolećima. „Turci su toliko uništili Balkan da on još uvek ne može da se oporavi“, pisala je Rebeka Vest u svojoj majstorskoj knjizi o Balkanu pod nazivom Crno jagnje i sivi soko. Užasno krvoproliće u tom regionu tokom 90-tih na neki način je povezano sa otomanskim upadom na evropsko tlo iz 14. veka.

U diskusijama o imigraciji u Americi i Evropi ovih dana je fokus često na ekonomskim posledicama, na pitanjima ima li dovoljno škola, kako će se to odraziti na državno blagostanje i da li će da utiče na plate. Nekad se povuče i pitanje straha od porasta kriminala zbog velikog upliva siromašnih ljudi. Ali, kao i uvek u istoriji, ovo je pre svega pitanje kulture.

Zbog nekog razloga, elite na Zapadu ne žele stvari da posmatraju na taj način, a dovoljno dobro su pozicionirane da one koji to čine etiketiraju kao ekstremiste ili rasiste.

Upravo to je suština koja izbija iz tona i predrasuda koje provejavaju u tekstu Adama Nositera. U današnjoj Evropi, a verovatno za koju godinu i u Americi, ovo predstavlja krizu od prvostepene važnosti, i narod će zahtevati od svojih vlada da je reše. U tome se ogleda važnost Roberta Menara i njegovog francuskog gradića Beziresa.

Autor je saradnik „Nacionalnog interesa“ i autor brojnih knjiga o američkoj istoriji i spoljnoj politici

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

The National Interest

Svet
Pratite nas na YouTube-u