POVRATAK U MALULU ILI SUZE KOJE SVET NE VIDI

ALEKSANDAR KOC / DMITRIJ STEŠIN Kako su ratni reporteri videli život u oslobođenom hrišćanskom...

ALEKSANDAR KOC / DMITRIJ STEŠIN

Kako su ratni reporteri videli život u oslobođenom hrišćanskom gradu-svetinji posle najezde islamskih terorista

Poznate uličice koje se kao potočići razlivaju po gradu, smeštenom u klanac. Polako idemo sa majorom sirijske vojske i sećamo se kako smo pre dve godine kao sprinteri trčali između zgrada iz kojih se pucalo. Bilo je apsolutno nemoguće shvatiti ko puca i odakle.

Arapski televizijski kanali saopštavali su da grad samo što nije oslobođen od islamista. Ali ispod jednog u nizu zidova od samana koji nam je poslužio kao nesiguran zaklon bilo je jasno da su vesti daleko od stvarnosti. Kao i spasonosan izlazak iz grada, do kojeg je trebalo savladati samo par kvartova. Njima je sa odvratnim zviždukom jurila smrt, štekćući između zgrada; u ciglenoj prašini previjani su teški ranjenici, iza ćoška su „zalivali“ iz „kalašnjikova“ ne gledajući. A onda su odjednom pojurili…

GRAD KOJI GOVORI HRISTOVIM JEZIKOM
Vojska i lokalno hrišćansko stanovništvo nisu izdržali pritisak odreda od nekoliko hiljada terorista, koji su se pojavili iza libanskog grebena. Snage vlade su pokušale da osvoje grad frontalno, ali su svaki put bile potisnute iz Malule. Do večeri smo uspeli da izađemo zajedno sa haotičnom bujicom izbeglica. Pričali su strašne stvari – kako su u kuće hrišćana upadali teroristi, kako su streljali, klali, batinali do smrti… Tada još nije bilo Islamske države i „civilizovani svet“ tada još nije delio sirijsku opoziciju na „umerenu“ i terorističku. Zato je i tragedija ovog gradića u kojem se i danas govori na aramejskom jeziku – na kojem je propovedao Hristos – prošla nezapaženo za Zapad.

malula06Stojimo pored hotela Safir, koji je pretvoren u prah, na imponzantnoj visini, s koje su pre dve godine na ovaj grad islamisti neštedimice otvarali vatru iz svih vrsta oružja. Odavde se svaka ulica vidi kao na dlanu. Tek ovde čovek shvata koliko su uzaludni bili pokušaji armije – vojska je gađana odavde direktno, kao u streljani. Velika skulptura Djeve Marije tužno sa visine gleda na razoreni grad. Razbijene kolibe, minirani krstovi hramova, retki prolaznici…

malula01Odavde su horde terorista silazile u grad uskim stenovitim klancem, koji je nekad predstavljao turističku maršrutu. Ovde su još uvek na svakih 20 metara za zid pričvršćene korpe za smeće – ljudi u Siriji znaju da čuvaju svoje svetinje. Predanje glasi da je upravo ovde svoj put završila sveta Tekla, učenica apostola Pavla. Pošto ju je proterao antiohijski vladar, peške je krenula u Kalamunu, donoseći hrišćansko učenje i isceljujući bolesne. U izvesnom trenutku snaga ju je napustila, a najbliže selo je bilo iza visoke planine. Sveta Tekla je pala na kolena i zavapila ka Gospodu. Planina ispred nje se rascepila, napravio se uzak prolaz. Danas on vodi pravo do manastira Svete Tekle, jednog od najpoštovanijih mesta hodočašća za hrišćane Bliskog istoka.

ISKUŠENjE SE MOGLO IZDRŽATI
U toku prvih meseci okupacije monahinje i igumanija su ostale u hramu. Nije im bilo zabranjeno da služe, i zapadni mediji su čak nekoliko puta ganuto izveštavali o verskoj toleranciji Fronta Al Nusra. Kad pi-ar više nije bio potreban, monahinje su zarobljene. Posle sto dana zatočeništva, uz pomoć libanskih specijalnih službi, zamenjene su za žene terorista. Zapad je ravnodušno ćutao. Ali manastir je do tada bio poharan. Još uvek je zatvoren, samo stariji stražar, koji govori na drevnom jeziku koji niko ne razume, stalno živi pri hramu. Stražar nam otvara kapiju zveckajući svežnjem ključeva. Odlično, u tren oka je shvatio da smo iz Rusije. Saginjemo se i provlačimo se za njim u pećinu. Stražar mrmlja:

malula02„Rusi! Rusi!“, i pokazuje nam ikonu.

U keliji svete Tekle na zidu, direktno kod ulaza, gde pada zrak svetlosti, visi Vladimirska ikona Bogomajke, naslikana u stilu stare ruske škole. Kelija je potpuno izgorela, ali su ikone blagovremeno odnete i sakrivene. Teroristi su u pećinu ubacili automobilske gume i crna garež od guma pomešala se s gareži od cveća, koje su ovde paljene stotinama godina. I svuda, gde god da čovek pogleda, nailazi na tragove izrugivanja i skrnavljenja. Neke svetinje – starinski mozaici na kamenu – potpuno su uništene. Skinute su dletima. Teroristi nisu propustili nijedan hrišćanski simbol koji bi im zapeo za oko. U mržnji prema tuđoj veri bilo je nečeg paklenog, demonskog i nezdravog. Zahvatilo je svetinje kao šumski požar i netragom nestalo. Smeće i krhotine su očišćeni, garež je oprana. Ikone, čak i oskrnavljene, stoje na podovima kod izgorelih oltara. Čekaju restauraciju i osvećenje.

Već smo odlazili kad su se u manastiru pojavile dve devojke – došle su kod Tekle. U farmerkama i bluzicama, bez marama. Za šta su mogle da mole pravednicu? Možemo samo da nagađamo prilično tačno – da neki momak obrati pažnju na njih, da bližnji budu zdravi i da u Maluli bude mir.

malula04Ona je sad pusta, vratilo se desetak odsto stanovnika. Islamisti „opozicionari“ su opljačkali ceo grad, ne propustivši nijedan hram, nijednu stambenu zgradu. I ljudi ne žure da se vrate kući. Možda, slabi duhom, neće da žive u blizini svojih oskrnavljenih svetinja, koje nisu uspeli da odbrane ili sačuvaju? A možda građani ne veruju da su teroristi zauvek potisnuti? Ali ima onih koji veruju, nisu svi pali u očaj, videli smo! Na prozore-puškarnice, kroz koje su pucali snajperi, već su ugrađena stakla, a krv je oprana sa simsova. Dovezli su cement, mešalice za beton, popravljaju ono što su projektili oštetili. U Teklin manastir vraćeno je zvono i svakog časa će u svoj duhovni dom doći monahinje-mučenice. Sve će se vratiti, iskušenje je bilo veliko, ali se moglo izdržati.

Prevela MARINA TODIĆ

Komsomolska pravda / Borba za veru

Svet
Pratite nas na YouTube-u