TAČKA MEĐUALBANSKOG RAZDORA (1)

ENDRJU KORIBKO „Velika Albanija” je mit kojim se čuva državno jedinstvo Albanaca; bez tog...

ENDRJU KORIBKO

„Velika Albanija” je mit kojim se čuva državno jedinstvo Albanaca; bez tog mita, sve će doći u pitanje

Spoljni posmatrači skloni su da gledaju na Albaniju kao na monolitan blok, ali ispod površine „Velike Albanije” leži dubinska društvena podela, koja samo povremeno prestaje zbog talasa objedinjavajućeg etničkog nacionalizma. Država pati od takvog stepena korupcije i loše uprave da je hiljade njenih građana odlučilo da pobegne i započne novi život u Nemačkoj, što je samo doprinelo ekonomskoj krizi u kojoj se Albanija našla i donelo strahove o nadolazećim političkim nemirima. Kad se govori o albanskim domaćim podelama, treba uzeti u obzir i mogućnost da se geografske i dijalekatske podele Gega i Toska sjedine u konkretne regionalne identitete, koji bi oslabili koheziju albanske države.

Stisnuta između lokalnih socio-ekonomskih pritisaka i pretnje da će geo-dijaletska podela možda poprimiti političke obrise, elita u Tirani pribegla je mitu o „Velikoj Albaniji” da bi održala jedinstvo i preusmerila rastući gnev društva na „regionalni krstaški rat”. Međutim, ono na šta nisu računali jeste da će se jaka hrišćanska manjina možda više poistovetiti sa susednim pripadnicima iste veroispovesti nego sa diverzijom poput „Velike Albanije”, a, ako oni preuzmu na sebe razotkrivanje šarade, celokupno nacionalno tkanje će se odmrsiti u nepredvidivim pravcima.

Ovo razmatranje započeće isticanjem ekonomske beznadežnosti koja vlada u Albaniji i njenoj okupiranoj koloniji Kosovu i kako su, time podstaknuti, veliki tokovi migracije dali eliti Tirane ozbiljan razlog za koristoljubivi interes. Ptom će biti istraženi podela na Gege i Toske i izgledi za njenu politizaciju u budućnosti, pogotovo u nedostatku ujedinjujuće ideologije o „Velikoj Albaniji”, ili usled njenog slabljenja. Drugi deo nastavlja istraživanje ispitujući koliku ulogu može da igra albanska hrišćanska manjina u predvođenju domaćeg otpora „teologiji“ „Velike Albanije”. U nastavku sagledavamo mogućnost da vlada odgovori na to kroz laganu islamizaciju društva, koju podržava Turska, da bi se suprotstavila hrišćanskim disidentima, sa svim usputnim i eksplozivnim problemima koje bi to stvorilo. Na kraju, tekst se završava procenom najverovatnijeg uticaja svih ovih procesa na albansko društvo i dotiče se teme sva tri međusobno povezana scenarija.

DRUGA MIGRANTSKA KRIZA
Albanski egzodus u Evropu
Izgubljen među naslovima o bliskoistočnim migrantskim krizama ka Evropi je problem koji je dostigao nekontrolisane razmere početkom ove godine, ali je ubrzo zasenjen njegovim politički pogodnijim duplikatom. Novinska agencija Independent Balkan je u aprilu prenela da je 20.000 Albanaca već napustilo svoju zemlju u potrazi za boljim prilikama u EU, a Telegraf je pisao krajem februara da je 50.000 Albanaca napustilo Kosovo zbog istog razloga. Sve zajedno, to je najmanje 70.000 Albanaca koji su napustili Balkan već početkom 2015, ali na nesreću po posmatrače, medijska pokrivenost ovog masovnog egzodusa bila je zasenjena kad je bliskoistočna migrantska kriza uzela maha i od tad je veoma teško naći pouzdane cifre o broju albanskih migranata, a kamoli bilo kakvu reportažu o tome.

Izlazak iz senke, deportacija
Članak iz Evroaktiva, objavljen sredinom leta pobrojao je oko 8.000 Albanaca koji traže azil u Nemačkoj iako je ta grupa imala samo dva odsto šanse da ga dobije u tom trenutku. Vrlo je verovatno da ostatak od skoro 70.000 albanskih migranata nije upošte hteo da se prijavi za azil jer su znali da je gotovo nemoguće da dobiju tu beneficiju i jer su pretpostavljali da će njihove početne pozicije uskoro biti stavljene na listu „sigurnih zemalja“, što bi dovelo do deportacije 98 odsto aplikanata. Birajući, umesto da se odnose prema svom boravku u Nemačkoj ne kao prema novom početku već kao prema poslovnom putu na neodređeno vreme, odlučili su da ne obaveste vlast o svom prisustvu. U perspektivi, to je bila mudra odluka jer je Nemačka ipak proglasila Albaniju i Kosovo „bezbednim zemljama“ i već je počela da deportuje 716 prethodnih aplikanata (skoro devet odsto od ukupnog broja) nazad u Tiranu mesec dana nakon donete odluke.

Neželjeni u sopstvenoj zemlji
Iako je to proporcionalno mali broj u poređenju sa svim albancima koji su pobegli ove godine (a očito i više od 70.000, koji su izbrojani na proleće), Tirana se pribojava da će veliki talas deportovanih uskoro stići nazad u zemlju. Ovi besni i nezaposleni, možda će sa pravom početi da se bune protiv vlade i zahtevaju prave ekonomske promene u svojoj zemlji, i to je ono što elitu čini nervoznom.

albancikosovoodlazak01Osim toga, deportovani Albanci koji se vrate u okupiranu srpsku provinciju Kosovo mogli bi da se uzdrže od takvog ponovnog putovanja, te se odluče da nađu posao u Albaniji, što bi dodatno opteretilo domaće tržište i povećalo nezaposlenost.

Zapadna skretnica
U odgovoru na ovu demografsku pretnju, koja bi mogla da potkopa njihovu vlast, albanska elita priprema rezervni plan da provuče migrante nazad u Evropu pod maskom bliskoistočnih „izbeglica“. Premijer Edi Rama je upozorio da se uska Otrantska vrata koja dele njegovu zemlju od Italije mogu koristiti kao alternativna trasa za olakšavanje migracije ka Nemačkoj, ali, videći koliko desetina hiljada Albanaca je očajno želi da ode u EU, verovatno je da će se na putu pridružiti bliskoistočnjacima. Iz perspektive albanskog migranta željnog da uđe ili da se vrati u Nemačku, mnogo je lakše to uraditi zaobilaznim putem Italija-Francuska-Nemačka nego rizikovati vraćanje sa nemačko-austrijske granice, koja je sad pod strogom bezednosnom kontrolom. Rama je zapravo uslovio Evropu da prihvati da će se ova trasa verovatno više koristiti ubuduće, sve sa namerom da privuče bliskoistočne migrante koji bi služili kao zaklon za albanski izliv koji želi da obezbedi.

Demografska kompenzacija
Usled nedostatka pouzdanih podataka od rane 2015, koji govore o obimu albanskog odlaska sa Balkana, nemoguće je odrediti koliko ih je već otišlo i koliko će ih još otići do kraja godine. Moglo bi biti da je onih 70.000 zabeleženih ovog proleća samo vrh ledenog brega, a da je broj zapravo mnogo veći. Deluje vrlo verovatno da je to slučaj i da se Tirana plaši demografskog odlivanja, ali nije voljna da zadrži nezadovoljne Albance u zemlji iz straha da će protestovati protiv vlade.

Tako izveštaj Internešenel biznis tajmsa da će Albanija primiti čak 75.000 sirijskih izbeglica ima mnogo više smisla jer izgleda kao da vlada pokušava da kompenzuje odliv desetina hiljada ljutih i možda politički naelektrisanih Albanaca time što će uvesti jednak broj stranih i politički nesvesnih migranata. Veliki rizik u ovoj nesmotrenoj strategiji je da bi nove komšije, od kojih su mnogi protiv vlade (ako ne i teroristi) mogle da donesu svoju islamističku ideologiju sa sobom i prošire je po celoj Albaniji.

Ideološke inovacije
Od albanske vlade se očekuje da pojača svoju kampanju za „Veliku Albaniju” kao odgovor na sve lošije domaće uslove u zemlji, nalik sličnoj situaciji nakon unutrašnje krize 1997, koja je zemlju skoro dovela do kolapsa. Kada je Albanija najslabija, njeni lideri se najviše zalažu za „Veliku Albaniju”, tako da se očekuje da 2015. i naredne godine nalikuju na 1997. i katastrofu koja je usledila. Međunarodni uslovi su pak drugačiji i NATO nema slobodu da zauzme još jednu „velikoalbansku” koloniju u Makedoniji, kao što je to, na primer, učinjeno u Srbiji, ali ovo ipak ne isključuje mogućnost da se pojave teroristi sponzorisani od države i pokušaju da iskoriste iskonstruisanu političku krizu u Skoplju da bi unapredili svoje teritorijalne ciljeve.

U većoj meri nego što je to bilo na Kosovu, ovaj put bilo koji albanski teroristi koji odluče da se naoružaju protiv Makedonije mogu biti obuzetiji radikalnim islamskim uverenjima, delom zbog opasne zaraze takvim idejama putem marketinga ISIS kroz socijalne mreže, ali takođe zbog dvojnih faktora nedokumentovanih tokova migranata kroz zemlju (potencijalno proalbanskih pobunjenika koji ostaju, pod uslovom da mogu biti naoružani od strane kosovske oslobodilačke vojske) i mogućnosti da Tirana poprimi islamističke poglede planiranih došljaka. Iako je tradicionalno većinski sekularna država, islamizacija albanskog društva nije tako daleka mogućnost kao što se čini, i to će biti detaljnije opisano kasnije, kad se bude raspravljalo o vladinom mogućem odgovoru bilo kojoj nastupajućoj hrišćanskoj opoziciji na pitanje o nacionalističkim mitovima, na kojima počiva njen legitimitet.

JEDAN NAROD, DVA IDENTITETA?
Dijalekatski razdor
Albanija je nesumnjivo složna država sa nacionalnom kulturom, ali ima značajnu tačku unutrašnjeg razdora, a to je postojanje dva vrlo izrazita dijalekta – Gega i Toska – u južnom i severnom regionu. Trenutno su razlike uglavnom lingvističke iako je ovo nekad izazivalo fundamentalnu političku netrpeljivost u albanskom društvu. Gege je prevlađujući dijalekt koji vekovima koristi većina albanskog društva, ali njegova književna i elitistička reputacija navela je komunističku vladu da favorizuje Toska dijalekat („dijalekat radničke klase“) za zvaničnu korespondenciju. Ova politika je i danas na snazi i čak se prenela na kosovsku koloniju iako neki broj Albanaca koji su okupirali srpsku teritoriju nije naročito zadovoljan time. Ovo pokazuje da bi ovo pitanje moglo biti politizovano u budućnosti kao pitanje decentralizacije i moglo bi biti iskorišćeno za formiranje jezgra regionalnih identiteta fokusiranih na svaki dijalekat.

gegetoske01Formulacija identiteta
Zapravo, čak se može reći da će se, bez spoljašnjeg zalaganja koje bi „ujedinilo“ sve govornike albanskog jezika, dualitet Gege i Toska dijalekta prirodno kristalisati u dva različita i posebna regionalna identiteta koji prevazilaze lingvističku razliku i dobijaju socio-politički karakter. Više je nego verovatno da bi bili komplementarni jedan drugome zahvaljujući njihovim identičnom istorijskom iskustvu i većinski podudarajućim kulturnim sličnostima, ali ipak ostaje mogućnost da će jedan ili oba regionalna albanska identiteta želeti da formalnije definiše tradicionalnu granicu preko reke Škumbe kao nešto što nalikuje političkoj deobi, možda i nalik federalnoj granici. Ovaj proces bi se mogao ubrzati činjenicom ili percepcijom da se vladajuća stranka i/ili nacionalna elita koriste nepotizmom u skladu sa svojim geodijalekatskim identitetom, naročito ako se ovo dešava na štetu druge strane ili ih dovede do oštre konkurencije za korumpiranu raspodelu ekonomskih resursa sopstvenim geo-dijalekatskim partnerima ili „biračima“.

Albanska verzija sunita i šiita?
Činjenicu da se, zajedno sa političkim nabojem, pojavljuje regionalno-dijalekatski identitet u Albaniji neki čitaoci će možda pročitati sa prezirom ili podsmehom, ali valjalo bi da obrate pažnju na savremeni Bliski Istok kao dokaz kako prethodno jednstvena demografska slika može biti razorana zbog preteranog fokusa na različitosti. Raskol između sunita i šiita je ostao miran i bio apolitičan vekovima, i nikad nije bio odlučujući faktor u bilo čemu osim ličnim izborima pojedinca. Sve se to promenilo u skorijoj istoriji, kada su Saudijci počeli da koriste verske razlike u političke svrhe, i od tada je ono što nekad nije bio ni faktor u regionalnoj politici odjednom postalo glavna stvar u velikim odlukama uprkos veštački proizvedenom poreklu tog „rivalatva“ prethodne dve decenije.

Isti obrazac političkog razdora nekad ujedinjenje mulimanske zajednice na sunite i šiite može lakše i prirodnije da se primeni na još uvek ujedinjenu albansku dijalekatsku zajednicu Gega i Toska. Većina Albanca govori Gega dijalektom, ali su prisiljeni da se koriste Toska dijalektom za zvanične poslove zbog idealističke politike, koja je i dalje na snazi još od komunističke ere. Dok u Saudijskoj Arabiji priča o „dominaciji šiita” nad sunitima nije bila ništa do provokativna dezinformacija stvorena da podstakne sektašku mržnju, u ovom slučaju je potpuno tačno da se Toska dijalekt nameće govornicima Gega, što znači da nivo postojeće netrpeljivosti mora da je viši nego što je bio u muslimanskom pre Rijadovih manipulativnih mehanizama.

Takođe, još je lakše razlikovati Gege od Toska samo zato što su im dijalekti tako posebni da, od trenutka kad neko nešto kaže, moguće je odrediti kojoj grupi pripadaju. Ista procena se ne može primeniti na podelu između sunita i šiita, koja zahteva bar malo određenog poznavnja neke osobe. Sledeća tačka je da je jezik za svakog nešto veoma podsvesno i da je naučen od rođenja, pa je neuobičajeno teško prilagođavati se kasnije u životu drugom dijalektu. Mnogo je lakše za pojedinca da se preobrati u drugu religiju ili sektu nego da promeni dijalekat kojim govori čitavog života. Dijalekat kojim Albanac govori od rođenja je onaj koji će najverovatnije zadržati do smrti, čineći ga ključnim i ličnim delom svog identiteta, koji bi, razumljivo, mogao postati srž mogućeg regionalno-političkog identiteta.

Od bivše Jugoslavije do bivše Albanije?
Primer Jugoslavije pruža idealne dokaze za prethodno pomenutu stavku. Srpski i hrvatski su dijalekti istog jezika, ali su postali toliko neodvojiv deo identiteta dotičnog geografskog područja da nijedan Srbin nikad ne bi prihvatio nazivanje njegovog maternjeg jezika hrvatskim, ili obrnuto – imenovati pred Hrvatom njegov jezik srpskim je nedopustivo. To svedoči o tome koliko politika dijalekata može biti duboko usađena, i ne postoji razlog zašto bi Gege i Toske na severu i jugu svoje zemlje bili izuzetak za ovo potvrđeno pravilo, pogotovo jer su međusobno različitiji nego što su Srbi i Hrvati među sobom. Jugoslavija je imala komunističku ideologiju da ujedini različite identitete u zemlji kao što Albanija ima „Veliku Albaniju”, ali, ako se setimo šta se dogodilo Srbiji i Hrvatskoj nakon komunizma, između Gega i Toska će garantovano postojati međudijalekatska tenzija čim ih „Velika Albanija” ne bude više okupljala.

edirama01To ne znači da će međudijalekatsko rivalstvo između Gega i Toska prerasti u krvavo nasilje velikih razmera, nalik onom koje se dogodilo 90-tih tokom raspada Jugoslavije ili nalik trenutnom haosu na Bliskom Istoku. Ali svi bi trebalo da imaju na umu da, kad ujedinjujuća ideologija „Velike Albanije” nestane, nestaće i ideja o „ujedinjenoj Albaniji”. Kad je komunistička ideologija izbledela u Jugoslaviji, deobe – a mnoge od njih manipulisali su strani glumci – počele su da se pojavljuju, a nešto slično se dešava i na Bliskom Istoku. Posle Drugog svetskog rata sve arapske države su bile protiv Izraela, ali – kad je i ova ideologija počela da nestaje, a neke od zemalja prepoznale bivšeg neprijatelja (Egipat, Jordan) ili kad su počele da ulaze u de facto strateške saveze sa njima (Saudijska Arabija i Zalivske zemlje) – za SAD je postalo mnogo lakše da se meša u sektaške razlike u muslimanskom svetu sa ciljem da zavadi pa vlada.

albancimigracijeSituacija u Albaniji je slična tome, ali sa tom razlikom što je mnogo prirodnije za svaki sastavni identitet grupe da se odvoji bez ikakvog spoljnjeg uticaja i da su, naprotiv, spoljni uticaji (u ovom slučaju pozitivna medijska pažnja SAD i Zapada) odgovorni za pojačavanje ujedinjujuće ideologije „Velike Albanije”, a ne za njeno potkopavanje. Ipak, u slučaju da domaći disidenti postanu dovoljno hrabri da govore javno protiv „Velike Albanije” (ako dođe do toga, pretpostavlja se da će se to prvo dogoditi sa hrišćanskom zajednicom, o čemu će biti reči u sledećem delu), onda bi se čitav ideološki sistem mogao brzo razmrsiti i dijalekatske razlike bi mogle isplivati na površinu, verovatno vođene potisnutom Gega većinom. Onda bi se moglo desiti da „Albanija”, kao unija Gega i Toska, postane isti anahronizam kao što je Jugoslavija postala za uniju Srba i Hrvata (između ostalih) iako ovo možda neće uzeti obličje potpunog raspuštanja, već jedva održane preimenovane federacije sastavljene od dva žestoko nezavisna dela.

Nastaviće se

Preveo ANDREJ CVIJANOVIĆ

Oriental Review

Svet
Pratite nas na YouTube-u