ENDRJU KORIBKO: AMERIČKI PLAN ZA RAT NA BALKANU; KO, PROTIV KOGA I ZAŠTO

SAD žele da vide Srpsku izbrisanu sa karte, Srbiju obogaljenu i Makedoniju koja gubi...

SAD žele da vide Srpsku izbrisanu sa karte, Srbiju obogaljenu i Makedoniju koja gubi deo teritorije ili postaje nedelotvorna država

Vi ste mladi istraživač, koji je brzinom svetlosti dospeo u krem svetskih geopolitičkih analitičara. Vaša shvatanja prodiru u srce problema sa kojima se današnji svet suočava. Ovi problemi mogu biti proučavani iz prirodne perspektive konvencionalnog ratovanja – hibridni i mrežnocentrični ratovi. Predstavite nam koncept ovih ratova o kojima ste pisali u vašoj knjizi Hibridni ratovi: Indirektan prilagodljivi pristup smeni režima.
— Pre svega bih želeo da vam zahvalim na lepim rečima. Moja knjiga se fokusira na najprodorniju formu ratovanja, u kojoj definišem transponovanje propalog koncepta „obojenih revolucija“ u formu nekonvencionalnog ratovanja. Koristeći se primerima Sirije i Ukrajine, tvrdim da se nova štedljivija strategija SAD za promenu režima sada primenjuje tako što se nevladine organizacije stavljaju u prvi red i orkestriraju destabilizaciju države, i, ako tako ne uspeju u zbacivanju vlade ili ucenjivanju do tačke pucanja, onda će se demonstranti sa plakatima i parolama pretvoriti u pobunjenike koji zveckaju oružjem. Ono što je zapanjujuće, a što sam tek naknadno shvatio, jeste da to zapravo uopšte nije teško, budući da postoje izvesne strateške i organizacione sličnosti između „obojenih revolucija“ i nekonvencionalnog ratovanja, a to je motivisanje učesnika ratovanja, kao i uloga spoljnih faktora u koordinisanju kampanje. Međutim, sličnosti se tu završavaju.

Govorimo o postmodernom ratovanju, nečemu na šta nismo navikli, iako postoji još od kraja Hladnog rata. Ova vrsta konflikta se vodi diskretno i preko posrednika, a u nekim slučajevima mnogi ljudi ne shvataju da se nalaze usred ratne zone dok ne bude prekasno. Koristeći informacione platforme društvenih mreža (poput Fejsbuka, Tvitera itd.), organizatori se osposobljavaju da namame hiljade nesvesnih civila u svoje „protestne šetnje“ ne bi li ih iskoristili kao žive štitove protiv vlasti i da bi profesionalni provokatori inicirali nasilje koje bi sa sobom odnelo što je više žrtava moguće.

Svrha ovakve manipulacije svojim sunarodnicima služi kako bi naterali državu da slomi „proteste“, da bi na kraju imali „opravdane razloge“ za promenu režima i povećavanje zahteva protiv vlade. Postavljajući snimke sa mobilnih telefona na Jutjub, koji su neretko montirani i izvučeni iz konteksta, određene scene se postavljaju kako bi se dobilo što više „prorevolucionarnih simpatija“ širom sveta. Kada ti događaji dođu do globalnih medija i na naslove svih novina (obično se planira u dosluhu sa organizatorima, njihovim spoljnim pokroviteljima i njihovim prijateljski nastrojenim medijskim kućama, poput CNN), lideri bivaju podsticani da izdaju saopštenja u kojima osuđuju ili čak sankcionišu vlast države u kojoj se nemiri dešavaju. Poenta je da se taktički inicira eskalacija konflikta, prethodno organizovana od tajnih službi kako bi se izvršio maksimalni pritisak na ciljanu zemlju.

Ako ovakva strategija ne ispuni svoja očekivanja, SAD će upotrebiti svoju najnoviju improvizaciju i „meki“ prevrat pretvoriti u „tvrdi“, kada će se „demonstranti“ sa TV ekrana pretvoriti u izbezumljene gerilce, opsednute promenom režima. Treba istaći da se ne mora nužno svaka „obojana revolucija“ pretvoriti u nekonvencionalni rat ili da se svaki nekonvencionalni rat mora pretvoriti u „obojenu revoluciju“, ali, uz sve geografske i demografske razlike, Ukrajina i Sirija imaju tu nit da su u centru američkih ratova.

Ispostavilo se da se sirijski narod oštro odupire hibridnom ratu u kojem se nalazi već pet godina, dok su Ukrajinci kapitulirali već nakon tri meseca, kad se ispostavilo da država ne može da se izbori sa evromajdanskim teroristima. Međutim, treba imati u vidu da su do dana kad se desio prevrat gerilci već zauzeli neke delove zapadne Ukrajine i policijska i vojna skladišta municije, i tako se naoruažali, što je vodilo ka neizbežnom maršu na Kijev. I to nije tajna – magazin Njuzvik je to ponosno objavio, a zatim i povukao, nakon čega nijedan zapadni medij to nije ponovo pomenuo. Stoga se može zaključiti da se sirijski scenario spremao i Ukrajini, i, da se prevrat nije desio, rat u Ukrajini bi umnogome bio sličan onom u Siriji.

Teži deo cele priče, odnosno uvod u borbe ovih opasnih varijacija je već prošao, i sad će se ponovo testirati u drugačijim okruženjima, sve dok se potpuno ne usavrši, čime će to postati neupitni američki standard (brend). Ne događaju se često strateške vojne promene na globalnoj pozornici. Taktičko nuklearno oružje, precizni projektili i robotika samo su paradigma, kojom se menja kalkulacija ulaženja i odbrane u sukobima, a hibridni rat (kombinacija „obojene revolucije“ i nekonvencionalnog rata, kojim se promena režima završava) posve je revolucionaran kad je u pitanju vođenje ratova.

Gde je mesto ratu u našoj civilizaciji? Da li je rat trajno stalno, kako bi Sun Cu i Mišel Fuko rekli, gde se politika tretira kao nastavak ratovanja samo drugim sredstvima?
— Uvek će biti sukoba u društvu, čak i među članovima porodice, pitanje je samo u kolikoj meri se to kontroliše. Ekstremna eksalacija spora će voditi do nasilja, bilo da je to pesnica u lice usred ličnog konflikta, ili vojni udar, ili invazija na međunarodnom nivou. Ali u ovim slučajevima učesnici su sasvim očigledni i nema sumnje u to ko sve učestvuje, bez obzira na to da li su sukobljene strane u stanju rata i, ako jesu, kako da proporcionalno odgovore na to. Potpuno destabilizujući faktor u hibridnim ratovima je činjenica da je pitanje ko su učesnici.

ukrajinanacisti01Napadači, njihovi pomagači, odgovor na njihove akcije (i protiv koga?) – sve su to nepoznanice za vladu kad dospe u kandže hibridnog rata, čime spuštenog garda pada u stratešku paralizu. Njena moć reagovanja biva potpuno nekoordinisana i, stoga, postaje izložena kolapsu, zbog čega „obojena revolucija“ uspeva uvek kad SAD ulože dovoljno vremena i novca. Drugi, manje ozbiljni pokušaji služe kako bi „opipali puls“ državne odbrane, takođe kako bi testirali svoju teoriju i unapredili je, čime bi bila bolje upotrebljena protiv nekog drugog cilja u budućnosti.

Ono što hibridni rat čini tako jedinstvenim u spektru ljudskog ratovanja jeste to što se naglašava korišćenje ljudskog štita u fazi „obojene revolucije“, a zatim i terorizma u fazi nekonvencionalnog ratovanja, a ponekad se primenjuju obe taktike istovremeno). Iako postoji poveća strana komponenta koja uvek učestvuje u konfliktu, njen cilj je da izaziva domaće elemente da se suoče sa onima koje taj strani faktor kontroliše. Nikad ranije u istoriji čovečanstva izdajnici nisu imali toliku ulogu kod agresora. Razlog tome je što izdajnike univerzalno osuđuju i oni koji su to povremeno bili, a sad nije toliko bitan stav prema njima (nijedne od sukobljenih strana), bilo da su u svojoj izdaji uspeli ili nisu.

To znači da su osnove hibridnog ratovanja u kontrastu sa ljudskom prirodom i da su ekstremna demonstracija konflikta. To menja standardnu praksu ophođenja ljudi jednih prema drugima, i zato je hibridni rat šok za one koji su pod njegovim naletom, ali, pošto prođe neko vreme i oni „normalizuju“ svoje metode, njihovi potezi će biti malo više predvidiviji nego pre. Ipak, navođenje na sukob među narodom je uznemirujući, i uvek će biti zato što će vlast biti primorana da uzvrati tom svom narodu ne bi li se odbranila. A neprirodno je da se zemlja tako ophodi prema „nenaoružanim protestantima“, koji je nisu „ničim izazvali“.

Međutim, u oba slučaja to nije tako kao što izgleda, to je samo „ljudska savest“, koja drži branioce. Jer niko ne želi da se oseća kao Kain, koji je nemilosrdno ubio brata – svako želi da ima opravdanje za ono što će da uradi. Vizuelno možda ti „protestanti“ i ne deluju kao pretnja, i čak u većini legitimnih protesta nema razloga za strah, ni od države ni od protestanata. Ali, kada protest postane paravan za smenu režima u režiji stranih službi i kada stotine, pa i hiljade nesvesnih ljudi učestvuju kao ljudski štit, onda situacija izmiče kontroli i rizik od nasilja je izuzetno visok.

U tom slučaju će država oklevati u samoodbrani, kao i deo naroda koji je podržava (a to često biva ogromna većina), jer neće biti rada da pričini kolateralnu štetu ljudskom štitu, ali, ako profesionalni provokatori (urbani teroristi/gerilci, u Americi uvek etiketirani kao „organizatori protesta“) budu na njih bacali molotovljeve koktele ili izvodili druge sabotaže, onda neće biti nikakvog izbora. I tada, kad bude doneta odluka o akciji, možda će već biti prekasno da se deluje protiv antivladine mase, koje se već formirala, čak bi i bilo kakva akcija mogla da doprinese scenariju protiv kojeg se vlast bori.

Dakle, postoje etičke, moralne, i, što je najvažnije, strateške dileme koje hibridni rat, a pogotovo faza nekonvencionalnog ratovanja, donose ciljanoj zemlji. Zbog činjenice da je takav rat potpuno u suprotnosti sa ljudskom prirodom, paraliza u donošenju odluka bi mogla da doprinese prevratu.

Kakva se geopolitička strategija sprovodi danas na Zapadu? Govorite o „globalnoj smeni američke strategije, gde se SAD od „svetskog policajca“ pretvaraju u vladaoca iz senke. Da li su sada zaključci Mekindera i Bžežinskog kao okviri zapadne geopolitike modifikovani, i na koji način?
— Suština vođenja iz senke je posredovanje Amerike u zadržavanju prevlasti u ključnim geostrateškim regionima. Ideja je kontrola koja se sprovodi preko regionalnih lidera koji imaju iste strateške ciljeve. Međutim, kako ne bi iskoristili SAD radi nekog svog cilja, obično postoji neki element koji „podstiče partnerstvo“, na primer, neke informacije o tom lideru koje bi ga osramotile ako se obelodane, američke vojne baze u zemlji ili ekonomski odnosi koje zemlja „domaćin“ ne bi mogla da dozvoli sebi da ih poremeti, recimo davanje povoda za američko uplitanje, ili sankcije. Gledajte na to kao na igru „kralja lutaka“, samo što ovde govorimo o jednoj državi koja vuče konce i upravlja uticajem na globalnom nivou. Najlogičniji primeri su Nemačka sa EU i Centralnom Evropom, Poljska sa Istočnom Evropom, Turska sa Bliskim istokom (koja se, kao što smo i videli, nije proslavila ovom ulogom), Saudijska Arabija sa Zalivom, kao i predviđena uloga Japana u Jugoistočnoj i Istočnoj Aziji.

sirijaprotestnovaIdeje Mekindera i Bžežinskog i dalje stoje, one su samo u drugoj formi. Cilj velike američke strategije je da raskomada Kinu i Rusiju, a na tu listu možemo uključiti i Iran. Šanse za tako nešto bi se izuzetno povećale ako bi se uspostavio njihov ključni uticaj u Centralnoj Aziji, bilo kroz direkntu okupaciju, „obojene revolucije“, upravljanjem iz senke, ili sprovođenje scenarija panregionalnog uništenja „Evroazijskog Balkana“. Glavna nagrada je, i uvek će biti, Centralna Azija, jer bi kontrola ovog prostora Americi omogućila da kontrolišu i destabilizuju Kinu, Rusiju i Iran.

Istovremeno, možemo konstatovati tri glavna preduslova za ostvarivanje velike američke strategije ka Evroaziji. Prvi je na zapadnom rubu Evrope, gde SAD vode dvostruku politiku kako bi ojačale NATO, a oslabili EU. Koriste veštačku floskulu o „ruskoj pretnji“ kako bi to postigli, a usput i dogovorili TTIP (trgovinski sporazum o saradnji SAD i EU). Veštački kreirana „izbeglička kriza“ je pogodna za vršenje pritiska na države članice EU u povećavanju vojnog budžeta, jer smo već videli da su se mnogi oslonili na vojsku kako bi se nosili sa prilivom izbeglica.

Ranije su se budžeti odbrane smanjivali jer je to bilo praktično za Evropu, pogotovo u vreme Velike recesije, ali sada, kada stotine hiljada izbeglica naviru i kada je vojska poslata da se suoči sa tim, izvesno je da će povećati udeo za vojsku vremenu koje dolazi. Budući ovo vode iz senke, SAD na to gledaju kao na ojačavanje NATO i okruživanje Rusije iako znaju da EU ne može sebi da priušti ovakve rashode nauštrb socijalne politike. Unutrašnja previranja bi mogla da budu prilika Americi jer ovako svaki antivladin sentiment mogu da preusmere ka državi u cilju ucenjivanja onog vladaoca koji ne želi da posluša. Time će se oslabiti Evropska unija i ojačati onaj deo aparata kojim već upravljaju.

Balkan je mrlja američkog upravljanja Evropom, imajući u vidu činjenicu da tri države NATO još nije formalno progutao. To su Republika Srpska, Srbija i Republika Makedonija. Smatram da ove zemlje čine Centralni Balkan, tačku najslabije kontrole Amerike nad kontinentom, i koji će baš zato biti destabilizovan u skorijoj budućnosti. Pokušaj hibridnog rata u Makedoniji ove godine, gde je „obojena revolucija“ trebalo da se odigra sinhronizovano sa albanskim terorizmom, uspešno je sprečen patriotizmom građana i profesionalizmom njenih tajnih službi, ali se ne može isključiti da bi se ovakav scenario mogao ponoviti na izborima sledećeg aprila. Međutim, još zlokobnije je to što bi se izbeglice, zaglavljene na Centralnom Balkanu, nakon izbacivanja iz Evrope mogle pridružiti u nasilju protiv vlade.

Dalje, postoji južni obod kontrole, a to je oduvek bio Bliski istok. SAD se trenutno povlače odatle zbog kraha upravljanja iz senke, hrabrog otpora sirijskog stanovništva terorističkom ratu koji je nametnut njihovoj zemlji, kao i zbog nedavne ruske protivterorističke intervencije. Zatim, Turska i Saudijska Arabija, dva predviđena stuba američke kontrole nad Bliskim istokom, sad se suočavaju sa unutrašnjim krizama pošto se Turska suočava sa sveopštim građanskim ratom, a Saudijska Arabija je na par koraka od kraha zbog pada cena nafte i rastućeg nezadovoljstva u zemlji. Ako se ovako nastavi, SAD će biti potpuno udaljene, osim njihovih mornaričkih i vazdušnih baza, za koje se očekuje da će ostati u Bahreinu i Kataru, što će ostaviti prostor da improvizuju i razviju novu strategiju u tom pravcu.

Ranije je pokušana manipulacija nad Iranom kako bi se doveli „umereniji“, koji bi unutrašnjim uticajem podelili državu, ali, na sreću, taj pokušaj je propao i Teheran je ostao jedan od vođa multipolarnog otpora Americi. Najbolji dokaz za to je multilateralna vojna saradnja Rusije, Sirije, Iraka i nekoliko regionalnih nedržavnih aktera (poput Hezbolaha; prim. prev.), koji rat protiv SAD vode preko Islamske države, čime je osujećen frankenštajnovski hibridni rat, koji je za cilj imao prekrojavanje granica „Novog Bliskog istoka“, koji bi služio strateškim ciljevima SAD i Izraela. U svakom slučaju, s obzirom na propast destabilizacije Irana, ako SAD ne budu mogle da se oslone na sve slabije Tursku i Saudijsku Arabiju, može se predvideti da će na Indiju gledati kao na sledećeg strateškog partnera.

Ukratko, SAD žele da „preobrate“ Indiju i nahuškaju je protiv Rusije i Kine u Novom hladnom ratu, baš kao što su nahuškali Kinu protiv SSSR u Starom hladnom ratu. Postoje već preduslovi za to, i Indija bi mogla da postane deo „koalicije za obuzdavanje Kine“ i suprotstavi se Pekingu na svim frontovima, uključujući i ASEAN, koji je teren njihovog rivalstva. Međutim, SAD će za svaki slučaj držati na stolu opciju sveopšteg nasilja Islamske države u susednom Bangladešu ukoliko ne „ubede“ premijera Modija. Mnogi ljudi ne znaju da je Indija značajno produbila vojnu saradnju sa SAD i Izraelom u proteklih par godina, i, ako se sadašnji tempo nastavi, ova dva aktera će postati bitniji od Rusije u indijskom odbrambenom sektoru, budući da Nju Delhi staro sovjetsko naoružanje zamenjuje novim, zapadnim. Ako uspeju da izvuku Indiju iz multipolarnog tabora, to bi mogla da bude i kompenzacija za potpuno povlačenje SAD sa Bliskog istoka.

I na kraju, poslednja baza američke moći je Istočna Azija, i tu u je reč o odnosima sa Japanom i Južnom Korejom. Ove dve zemlje imaju žestoke razlike po pitanju Drugog svetskog rata, i SAD pokušavaju da izglade razlike između ova dva de facto saveznika protiv Severne Koreje, koji bi u budućnosti lako mogli da se preusmere i protiv Kine. Strateška ranjivost je u tome što je Južna Koreja ekonomski usko povezana sa Kinom, i Peking se sa izvesnim uspehom domogao lojalnosti Seula u određenom stepenu. Cilj Kine je da izoluje Japan od Severoistočne Azije i obezbedi neutralnu poziciju Južne Koreje u Novom hladnom ratu (u smislu da se ta zemlja ne pretvori u antikinesku odskočnu dasku iako je okupirana sa 28.000 američkih vojnika). Ako se to dogodi, američka strateška paradigma u regionu će biti uništena.

Pomerajući zupčanike pomalo, SAD pokušavaju da daju Japanu veću ulogu u svom zaokretu ka Aziji time što će se pridružiti Jugoistočnoj Aziji i ključnim članicama ASEAN, odnosno TPP. Cilj je da se Japan, rame uz rame sa SAD, oproba u „vođstvu“ i pomogne u ekonomskom i vojnom okruživanju Kine. Filipini su najvažnija država u tom pogledu, jer imaju partnerstvo i sa SAD, i Japanom, i Vijetnamom, i to znači da bi mogli da postanu geografski centar „koalicije za obuzdavanje Kine“. Tu bi svi mogli da sarađuju. Uz sve to, odluka Japana da dozvoli kretanje vojske van granica države može se tumačiti kao ozbiljan korak u antikineskom poduhvatu Amerike, Vijetnama i Japana na Filipinima.

bzezinski001Na kraju, moji završni zaključci su da je američka veliga srategija protiv Evroazije zapravo okruživanje Irana, Kine i Rusije, tri najotpornije i najtvrdoglavije velike sile koje se protive svetskom poretku Vašingtona. Hibridni ratovi se koriste kako bi se asimetričnim sredstvima lakše prodrlo do „srca“ (Hartlend) Evroazije, bilo to jednim oštrim pokušajem ili lancem destabilizacija („Evroazijskog Balkana“, termina koji je Bžežinski osmislio), čime bi se na kraju došlo do kraja geopolitičke destinacije. Terorističke grupe, i one konvencionalne, islamske, a i one urbane i manje tradicionalne, poput Evromajdana i Desnog sektora, iznikle su kao američka avangarda, zbog čega Rusija, Kina i Iran stavljaju akcenat na uništavanje terorizma i borbu protiv informacionih i organizacionih komponenti hibridnog rata, kao što je i finansiranje nevladinih organizacija novcem iz inostranstva, što biva prvi korak ka destabilizaciji.

Koja je uloga iuzetnog ruskog mislioca Aleksandra Dugina u formiranju ruske politike i politike BRIKS?
— Gospodin Dugin je stvorio neke zaista duboke ideje, i vidim da se mnogi stratezi u Ruskoj Federaciji njima koriste. Teško je pronaći grešku u njegovoj geopolitičkoj teoriji evroazijstva, utoliko pre što se time objašnjavaju kontrastni imperativi između ruske i američke velike strategije na superkontinentu. Naime, kada pomislim na Dugina danas, prvo se setim njegovih predviđanja da će Rusija delovati na jugu i spojiti se sa muslimanskim svetom, i to vidimo u diplomatskim naporima uspostavljanja iranskog nuklearnog sporazuma i trenutnoj antiterorističkoj intervenciji u Siriji.

Što se tiče BRIKS, vide se primese Duginovog uticaja, ali mislim da je za formiranje te politike najzaslužniji bivši ministar inostranih poslova Jevgenij Primakov. Njegova vizija od kraja 90-tih godina da formira strateški trougao između Kine, Rusije i Indije stvorile su evroazijsku bazu za BRIKS, koja je na kraju postala transkontinentalna (organizacija) pripajanjem Južne Afrike i Brazila. Zapravo, izraz RIK, kao dela BRIKS, i njegovo samo jezgro postojali su i pre nego što je Goldman Saks skovao izraz BRIK, koji se više odnosio na privrednu kategoriju zemalja, i nije imao nikakav geopolitički ili strateški značaj, koji mu je na kraju dodao Primakov. Jer, kad govorimo o BRIKS, treba imati u vidu da je Primakov želeo da mu da strateški značaj, koji je trenutno mnogo aktuelniji u odnosu na ekonomski, što, naravno, ne znači da je ekonomski segment ovog partnerstva manje bitan.

Informacije, genetika, i demografske bombe su veoma moćno oružje u današnjim ratovima. Koji plan je skovan protiv Srbije u mračnim odajama u smislu demografije? Da li globalisti uzimaju u obzir potencijal radikalnih islamista kako bi uspostavili Novi svetski poredak?
— Odgovarajući na vaše pitanje, valja se setiti geopolitičke podele Centralnog Balkana na Republiku Srpsku, Srbiju i Republiku Makedoniju, i naglasiti da je Srbija smeštena u središtu ove strateške odrednice. SAD nastoje da uspostave trajnu kontrolu nad Srbijom, baš kao što je Austrougarsko carstvo to pokušalo vek ranije, ali, kao i tada, Srbi su se opirali i zemlja nikada nije pala pod takav vid kontrole, za kojim su neprijatelji čeznuli. Sada se u srpskom društvu vodi još jedan rat za nezavisnost, samo ljudi još nisu počeli da ga tako zovu iako gotovo svaki građanin oseća da se ne što značajno dešava. U ovom povratku istorije Srbija mora da se oslobodi američkog neokolonijalizma, a ne Austrougarskog tradicionalnog kolonijalizma. Ovaj put kolonizatore i njihove podržavaoce teže je raspoznati. Dok je prvi rat vođen fizičkim otporom, ovaj drugi rat za nezavisnost može se voditi neopipljivim načinima kroz kulturni, politički i ideološki otpor, a da Srbi ne posegnu za bilo kakvom silom protiv svojih okupatora. Sve što treba da urade jeste da precizno odrede problematične uticaje nad svojom zemljom, institucijama i društvom, i da rade na njihovoj zameni rodoljubivom protivtežom. Upravo sam opisao stratešku društveno­političku pozadinu svemu što se dešava u srpskom društvu od buldožer obojene revolucije protiv Slobodana Miloševića. U proteklih 15 godina njihova EU pešadija nije požnjela korist kakve su predvideli u Srbiji, zahvaljujući otporu koji im je hrabro pružen. Zato je primenjen plan B, koji u osnovi znači da, ako SAD ne mogu ogoljeno da kontrolišu Centralni Balkan, onda moraju da nastave da ga kidaju, ponavljajući svirepe zavadi­pa­vladaj ratove iz 90­tih. Ali ovaj put to neće biti između zavađenih bivših republika Jugoslavije, već između hrišćanstva i islama. Imam moralnu obavezu da na početku predstojeće analize obavestim svakog da je takav sukob apsolutno protiv šireg interesa svakog žitelja Balkana, bili oni Srbi ili Albanci, hrišćani ili muslimani, i da je po sredi zamka, čiju izradu u potpunosti predvodi Amerika i u koju namamljuje region. Postojeće napetosti zloupotrebljavaju se više nego ikad da bi se stvorili uslovi u kojima se obe strane osećaju ugroženo i konačno posežu za munjevitim eskalacijama nasilja. „Izbeglička kriza“, u nedostatku boljeg izraza, planirana je kao krajnji katalizator intenzivnog regionalnog rata u budućnosti. Same „izbeglice“ – od kojih nisu svi pobegli pred terorizmom, već su mnogi ekonomski oportunisti čak iz Somalije i Avganistana, sa nesrazmernim udelom mladih vojno sposobnih muškaraca – ili su izbačene iz svojih zemalja nasilnim posledicama Jinon plana, ili su namamljene u EU Tviterom u američkoj režiji i drugim društvenim i medijskim kampanjama koje se obraćaju njihovom ekonomskom ličnom interesu, ili se radi o kombinaciji svih tih činilaca, i treba ih posmatrati kao nesvesne pione većeg sukoba koji SAD kuvaju. Želim da podsetim svakoga, bez obzira na to šta će se odigrati u budućnosti, nasilje protiv grupa zasnovanih na identitetu drugačijem od sopstvenog nije rešenje za tenziju koju stvaraju SAD, upravo da bi zapalile veliko „zavadi ­pa ­vladaj krvoproliće, koje im je potrebno da bi nakon njega u potpunosti institucionalizovale svoju kontrolu nad Balkanom.

Šta SAD spremaju Srbiji?
— Pošto smo razjasnili ovaj veoma važan koncept, dopustite mi da detaljno navedem šta SAD spremaju Srbiji i ostatku Centralnog Balkana. Vašington zna da Albanija samostalno nikad ne može da porazi Srbiju i Makedoniju, dakle ne bez skupe konvencionalne intervencije NATO u korist agresije. Iako je to faktor koga se uvek valja pribojavati zbog NATO članstva Tirane, takav ishod nije verovatan u sadašnjim prilikama, i zbog geopolitičkih razloga (da se snage ne preusmere iz istočne Evrope i drugih oblasti), i iz praktičnijih razloga (enormnih troškova koje bi ovo zahtevalo, uz strepnje u vezi sa uspehom misije, koje se uvlače u kosti). Zato nešto mora da se desi da bi se vojnostrateška ravnoteža pomerila u korist Albanije. Izbeglička kriza predstavlja vrhunsko „rešenje“ u ovom kontekstu. Moramo da se podsetimo da je kriza izazvana ne samo zbog realizacije ciljeva na Centralnom Balkanu pošto je najveći cilj SAD u ovoj „humanitarnoj intervenciji“ (u smislu da je do sada gotovo milion ljudskih bića „intervenisalo“ na Balkanu i u Evropi) – slabljenje EU neprestanom demografskom distorzijom i povećanjem NATO vojnih budžeta, ali i dugotrajnom podrškom koju ova krupnija operacija pruža u izazivanju rata hrišćana protiv muslimana, koji SAD žele kao „dodatnu korist“ za Vašington. Ovako zamišljena izbeglička kriza može se posmatrati kao olakšavanje infiltracije potencijalnih boraca (nesrazmerni procenat vojno sposobnih muškaraca) u srce Centralnog Balkana i kao nova Gladio operacija destabilizacije. Kad se nova antisrpska ograda Hrvatske dovrši, lanac destabilizacije Makedonije, Srbije, Republike Srpske izbeglicama biće okončan. Ljudi će morati da „skreću“ ka Bosni na putu ka Evropi, što je poslednji korak plana destabilizacije svih država Centralnog Balkana. Treba se prisetiti da je priličan broj ovih „omladinaca“ ranije ratovao u terorističkim grupama, kao što su ISIS i Al Nusra, i da su pobegli iz Sirije zbog napredovanja sirijsko­arapske vojske u tom trenutku (krivci se boje da odgovaraju pred zakonom). Oni, dakle, već poseduju borbeno iskustvo koje može biti „reaktivirano“ onog trena kada se ponovo domognu puške. Drugi nemaju takvu pozadinu, ali su ipak podložni militantnim sugestijama ako se osećaju sateranima uza zid ili „napadnutim“.

nulandvucicŠta ako se veliki broj migranata zaglavi na Balkanu?
— U slučaju da EU potpuno zazida Balkan, što pre izgleda da je pre pitanje „kada“ nego „ako“, desetine hiljada nezadovoljnika naći će se zaglavljeni u zemlji u kojoj nikad nisu želeli da ostanu i usred društva koje ih ne želi, ali je prinuđeno da ih zbrine. Gledajući na nedavne skandale u Sloveniji kao na pokazatelj verovatnog ishoda kada se migranti uznemire zbog svojih uslova života, oni mogu da spale svoja naselja kao što su to učinili u Brežicama, ali, i gore od toga, mogu za to da okrive Srbe, naročito ako se ovo desi u zimu i uz međunarodne fanfare. Da li će ili neće migranti da otpočnu sezonu spaljivanja, ostaje problem to što će biti duboko nezadovoljni time što su prinuđeni da žive u Srbiji, i to ne zbog srpskog naroda ili društva, već zbog pogrešnih očekivanja većine njih koji su pretpostavili da mogu da nametnu svoju kulturu, religiju i jezik žiteljima države u kojoj su se zatekli, umesto da se asimiluju i integrišu (po definiciji „multikulturalizma“). Sa takvom tenzijom među migrantima, potrebno je samo nekoliko terorista (možda će oživeti ili klonirati OVK) da im da u oružje i eksploziv, i odjednom će se pojaviti hiljade smrtonosnih pobunjenika koji kidaju Srbiju. Imajte na umu da će do tog vremena izbeglička kriza u istoj meri već progutati Republiku Srpsku, tako da isti rizik preovlađuje i tamo. U stvari, postoji drugi mogući scenario naročite destabilizacije Republike Srpske, a to je da Sarajevo odluči da pošalje vojsku da čuva granicu Republike Srpske sa Hrvatskom i/ili Srbijom (na početku kao ulizivanje EU sprečavanjem migranata da prelaze granicu, a kasnije da bi ih sve držali zaglavljene u Srbiji). Ako naprave ovaj korak, to će odmah izazvati negativan odgovor Banjaluke, koja već sumnja da federalne vlasti traže izgovor da okupiraju Republiku Srpsku i nametnu reviziju Dejtonskog sporazuma. Reakcija Republike Srpske biće predstavljena na zapadnim mejnstrim medijima kao „neprijateljska“, „agresivna“ i kao pokušaj „revizije“ Dejtonskog sporazuma iako to Sarajevo čini, a ne Banja Luka. Posledica može biti uzavrela ustavna kriza, koja može da obnovi građanski rat u toj zemlji, pa čak i da proguta Srbiju, a da se delimično vodi i teroristima u pozadini – naoružanim „izbeglicama“.

U Crnoj Gori traju protesti opozicije. Kako se ishod tih protesta može odraziti na planove SAD u ovom regionu?
— Da pomenemo na kraju strukturu šireg regionalnog rata po planu SAD, dakle njihovog zauzimanja značajnih geostrateških položaja. Institucionalno, Crna Gora bi trebalo da bude deo „Zapadnog Balkana“. U NATO i EU­dominintni deo Balkana spadaju Slovenija, Hrvatska, Bosna, bez Republike Srpske, Crna Gora, okupirana Pokrajina Kosovo, i Albanija. Ali sa trenutnim protestnim pokretom protiv NATO i Đukanovića, sve je moguće. Zapad je prvo silno želeo da odvoji Crnu Goru od Srbije u vojnom i društvenom smislu (pošto su uspeli to politički izgleda baš kao što sada pokušavaju da učine sa Ukrajinom i Rusijom). Ali, ako se Crna Gora odupre i NATO plan propadne ili se odloži na neodređeno, dok ga nova vlada ne odbaci, onda bi se koncept Centralnog Balkana proširio na Crnu Goru, podelivši tako Zapadni Balkan i otvarajući novi strateški prostor za otpor, koji bi opet bio protivteža Albaniji i oslabio bi njen položaj ako se odluči za agresiju. Sažimajući sve što sam naširoko opisao, opšta ideja jeste to da SAD spremaju novi regionalni rat na Balkanu, opsežnog izgleda, kao da je posredi sukob hrišćanstva i islama. Sva svrha toga je da se dublje podeli region kako bi potom njime lakše moglo da se vlada. Republika Srpska, Srbija i Makedonija moraće da se brane na svakoj od svojih zapadnih granica od agresije iz Bosne (Sarajeva) i Albanije, koja podržava OVK teroriste i naoružava nezadovoljne izbeglice zaglavljene u unutrašnjosti Srbije i Makedonije. SAD žele da vide Republiku Srpsku izbrisanu sa karte, Srbiju totalno obogaljenu, i Makedoniju koja ili gubi deo svoje teritorije, koji se pripaja „Velikoj Albaniji“ po kosovskom scenariju, ili funkcioniše kao federalizovana i nedelotvorna država, na koju u potpunosti može da se utiče manjim geografskim delom „Velike Albanije“ unutar njenih granica.

Bosna (Sarajevo), Albanija i njihovi simpatizeri u Republici Srpskoj, Srbiji i Makedoniji ispali bi budale ako bi krenuli s tim, zato što SAD i njihovi saveznici koriste preventivne pretnje teroristima unutar njihovih granica kako bi ih održali u vojnoj pripravnosti i diktirali njihovim vladama šta da čine. Uostalom, pravi terorizam koji bi se usadio u strukture višeetničke zemlje bi od nje napravio propalu državu, dovoljno propalu da se Vašington tamo ne mora vraćati kako bi Balkan držao podeljenim. To bi zapravo bio začarani krug, proces koji se kreće sam od sebe, koji bi u sebe uvukao sve zemlje. Kad EU sazida zid ka Balkanu, Zapad će zaleći i gledati međusobno nasilje sa daljine, i ironično pribegavati smrtonosnim akcijama ne bi li odbio prave izbeglice ovog budućeg sukoba.

Kako komentarišete posetu generalnog sekretara UN Ban Kimuna Izraelu i njegov susret sa Benjaminom Netanjahuom. Da li ovaj sastanak ide u prilog stvaranju Velikog Izraela?
— Ne znam o čemu su tačno razgovarali, ali svakako mogu da komentarišem ideju Velikog Izraela. Ona je zapravo pravi razlog izbegličke krize. Ja imam netradicionalno razumevanje ovoga, koje se kosi sa konvencionalnim strahovima bukvalnog širenja granica Izraela. Dakle, moja postmoderna interpretacije se poistovećuje sa đavolskim trouglom Jinonovog, Bajdenovog i plana „krvavih granica“ Ralfa Pitersa, čime se stvaraju uslovi za stvaranje „Velikog Izraela“ bez ikakve potrebe za formalnim širenjem granica.

izraelgazaOno što hoću da kažem je da se svaki od ova tri plana bavi slabljenjem i podelama arapskih zemalja na Bliskom istoku, što potpuno ispunjava izraelske interese. Nikad više ne žele da se sretnu sa koalicijom arapskih zemalja, i zato će radije podstaći ratove između i unutar ovih država. SAD su sprovele „obojene revolucije“ Arapskog proleća zbog dva razloga: prvi je da se zbace neprijateljske vlade poput onih u Libiji i Siriji, a drugi da se sprovede tranzicija vrha vlasti u savezničkim zemljama poput Egipta i Jemena. U oba slučaja je krajnji cilj bio da se stvori transnacionalno Muslimansko bratstvo, koje bi došlo na vlast ovih zemalja i koje bi, prema nadama Vašingtona, stvorilo geopolitički blok koji bi se suprotstavio Iranu, čime bi se opet sačuvale zalivske monarhije, pogotovo Saudijska Arabija, od daljih dubljih podela između Muslimanskog bratstva i autokratskog monarhizma.

Neki bi se pitali kakve bi Izrael imao koristi da se nađe okružen državama Muslimanskog bratstva u Egiptu, Siriji, a onda bi neizbežno bilo da se to desi i u Libanu iako tamo blok bratstva ne bi bio jedinstven. Činjenica je da bi te zemlje bile obuzete međunarodnim sukobima, unutrašnjim destabilizacijama, i bile bi mnogo više podeljene nego ujedinjene. Za to vreme bi SAD vodile njihove vojske na Iran. Još jednom, Jinonovi, Bajdenovi, i Pitersovi planovi su na snazi, Izrael je izuzet iz strateške državne fragmentacija, i bezbedan je kao i uvek.

Štaviše, Izrael debelo profitira od sukoba u arapskim zemljama, što bi i od EU moglo da napravi novi balkanski haos. U oba slučaja bi bili hermetički zaštićeni od krvoprolića u susednom dvorištu, i strateški bi intervenisali samo onda kad bi bili prinuđeni (i to vrlo ograničeno, recimo, pojedinačnim vazdušnim udarom) kako bi se održao balans moći. Ni Izrael ni EU nisu raspoloženi da za bilo koji scenario troše još više novca za ogromne invazije, već će radije sesti i gledati komšije kako se ubijaju. Ipak, Balkan bi mnogo više uticao na EU nego na Izrael, jer bi ogroman prostor koji su hteli da inkorporiraju u sebe bio uništen. Za razliku od Brisela, Tel Aviv trenutno ne razmatra mogućnost integracije susednih arapskih delova, nego upravlja iz senke gde SAD, Turska i Saudijska Arabija kontrolišu region u njegovo ime, što je, moramo imati na umu, i stvorilo haotične uslove za izbegličku krizu.

Da li će Rusija pomoći Srbiji i da li bi Rusija pomogla Srbiji, imajući u vidu činjenicu da je Srbija uspostavila kvislinški sistem i njemu odgovarujći režim?
— Moje mišljenje je da će Rusija uvek biti tu za Srbiju i da će nastaviti da je pomaže vojno, diplomatski i kulturno, ali je na Srbiji da preuzme inicijativu u jačanju takve saradnje. Rusija ne želi da se nameće i forsira Srbiju ako sadašnja vlada koketira i održava balans između Istoka i Zapada (bez obzira na to koliko je ova politika neodrživa u sadašnjoj formi). Privilegija je Beograda, a ne Moskve, da menja odnose nabolje, ali bi trebalo znati da će Moskva poštovati bilo koju odluku Srbije iz poštovanja prema njenom nacionalnom suverenitetu.

Što se tiče građanskog fronta, bez obzira na to za šta se Beograd odluči, jasno je da Srbi i Rusi imaju prirodnu, iskrenu i duhovnu povezanost pošto su prošli kroz slična iskustva u istoriji. Štaviše, lingvističke, verske i etničke sličnosti između Beograda i Moskve su jače nego na relaciji Beograd-Brisel, što demonstrira dubinu odnosa. Uvek će biti međusobnog interesovanja za kulturu onog drugog, a prisustvo prijateljski nastrojenih interesnih grupa u obe zemlje će od obeju vlada želeti da vide jačanje odnosa na nivou koji je to zaslužen.

Ovo je veoma aktuelna tema u sadašnjem političkom okruženju, jer u Srbiji postoji mnogo grupa koje bi želele da se njihova vlada približi Rusiji, bez obzira na stav EU. To su pragmatični građani otvorenog uma, motivisani patriotizmom i iskreni u želji da vide napredak svojih zemalja na svetskoj pozornici. I izgleda da se to već vidi, jer je premijer Vučić iskazao interesovanje za sveobuhvatnom saradnjom sa Rusijom. Kako EU i SAD žestoko pokušavaju da sabotiraju Srbiju, dobro je videti da vlada podleže pritisku naroda i iskazuje svest o geopolitičkoj realnosti, što dovodi do krajnjeg shvatanja da se jedina sila koja je prijatelj Srbije nalazi na istoku. Ali da li će preduzeti nešto povodom toga?

Na kraju bih želeo da se zahvalim Geopolitici na fenomenalnoj prilici da podelim sa vama moj pogled na ove bitne teme, ali sam još zahvalniji mojim čitaocima što su bili zainteresovani da pročitaju moj intervju. Budući da ste stigli dovde, iskazali ste iskrenu želju da čujete jednu nekonvencionalnu analizu o svetu uopšte, a potovo o Balkanu, i sada je odgovornost u vašim rukama, da informišete svoje sunarodnike o onome što se naučili i pomognete im u shvatanju ono šta se zapravo događa.

vucicputinZapamtite da je u interesu velike američke strategije da vidi obnovu etničkih i verskih konflikta i da izbeglice, uprkos svojim provokativnim delima, gledaju kao na pione u velikoj geopolitičkoj igri.

Mir se mora očuvati na Balkanu bez obzira na sve, a regionalni rat ne sme izbiti zbog američkih manipulacija i provokatora sa obe strane. Hibridni ratovi uspevaju u sredinama gde je stanovništvo nesvesno svog postojanja i ciljeva. Podizanjem svesti o krvavom haosu koji SAD žele da stvore na ovom prostoru, daće Bog da će se svi vratiti korak unazad, shvatiti koliki su zapravo ulozi u svemu ovome i zatim udružiti u gradnji alternativne i mirne budućnosti.

Hvala vam još jednom, čuvajte se, i Bog vas blagoslovio.

Preveo ANDREJ CVIJANOVIĆ

Geopolitika/The Saker

Svet
Pratite nas na YouTube-u