ENDRJU KORIBKO
Hrišćani u Albaniji ne prihvataju agitaciju za „Veliku Albaniju“ u granicama iz fašističkog perioda
SNAGA HRIŠĆANSKE ZAJEDNICE
Međuetničko stanje
Ono što se obično izostavlja kada se govori o Albaniji, jeste bitna hrišćanska manjina, koja naseljava krajnji sever i jug zemlje i koja nema toliko afiniteta prema „Velikoj Albaniji“ koliko se zapravo poistovećuje sa komšijama. Nije tajna da uticaj hrišćanstva raste na Balkanu, i da to važi i za Albaniju u postkomunističkom periodu. Iako država važi za većinski muhamedansku, popis iz 2011. navodi da 10 odsto stanovništva čine katolici, a 6,7 odsto pravoslavci, a ove manjine grupisane su na severu i jugu.
Dakle, to je 16,7 odsto hrišćana naspram 58,7 odsto muslimana. Postoji bitna razlika među njima: hrišćani su daleko pobožniji od sekularnih muslimana. Dakle, nije slučajno što je papa Francisko za prvu evropsku zemlju koju će posetiti odabrao baš Albaniju u septembru 2014, čime je podstakao spekulacije na internetu da je broj muslimana koji se preobraćaju u hrišćanstvo u porastu (posebno u katolicizam i njemu slične grupe). Pošto su Albanci okupirali Kosovo 2008, Rojters je izveštavao o ljudima koji su prihvatili svoje „stare katoličke“ korene, što je naglasilo ulogu razvijanja hrišćanstva među albanskim stanovništvom na Balkanu.
Katolicizam u usponu
Treba se takođe setiti i svetski poznate časne sestre poznate kao Majka Tereza, etničke Albanke iz Makedonije (Skoplja). Katolička crkva učinila je poznatom i stavila na kratku listu svetaca, i danas ona ostaje jedna od najpoznatijih Albanki. Zbog svojih korena postala je simbol različitosti i veoma popularna. Ne postoji nijedan dokaz koji bi potkrepio sledeće tvrdnje, ali se smatra da je „efekat Tereze“ približio albanske ateiste i muslimane hrišćanstvu, baš kao što je i „efekat Franciska“ ublažio stav protivnika katolicizma.
Naravno, suvišno je reći da je Vatikan, radi sopstvenih interesa, propovedao veru s druge strane Otrantskih vrata, ali se ne može poreći da je hrišćanstvo, pogotovo katolicizam, postalo neizostavan deo u nekim albanskim sferama. Autor teksta je lično nepristrasan u ovom slučaju i ne želi da favorizuje nijednu veru, ali bi čitalac objektivno trebalo da shvati da je Albanija, koliko god to neverovatno zvučalo, jedno od retkih mesta u svetu u kojem je hrišćanstvo dobilo polet od kraja Hladnog rata.
Zamenjena mesta
Kako verujuće hrišćanstvo dolazi naspram sekularnog islama, to će najverovatnije ostaviti političke posledice u budućnosti, pogotovo kad političari dominantne religije budu zauzeli konzervativan stav prema veri u usponu. Ovo je naročito ironično jer oslikava situaciju u EU, s tim što su islam i hrišćanstvo zamenili uloge. Baš kao što postoje hrišćanske ekstremističke grupe koje pozivaju na nasilje protiv muslimana, isto tako postoje i muslimanske koje ciljaju hrišćane. Nijedni od ovih radikala ne predstavljaju stav svoje verske većine, ali ipak oni su najglasniji i najupadljiviji akteri iz pasivne većine.
Što se tiče EU – mnogi su uznemireni time što strani uticaji uveliko ubacuju ogromne islamske elemente u njihova tradicionalno hrišćanska društva, i mnogi bi mogli da osete sličan strah zbog hrišćanskih misionara koji deluju u muslimanskoj zemlji. U oba slučaja bi bile razumljive reakcije starosedelaca na „došljake“, čak i ako se njihovi sunarodnici preobraćuju u drugu veru. Zagarantovano je da bi se tenzije unutar zajednica podigle kada bi se jedna verska manjina uključila u politiku i zalagala za afirmaciju svoje vere. Autor ne želi da opravda bilo kakvu vrstu nasilja među ovim grupama, već se nada da će ovo objašnjenje čitaocu staviti do znanja kakvi se procesi događaju u Evropi, da bi oni uskoro mogli da zadese i Albaniju ukoliko strukturalne sličnosti među novokomponovanim prisustvom drugih religija predstavljaju izvestan pokazatelj za to.
Avangardni disidenti
Hrišćanska manjina u Albaniji stavljena je u strateški položaj da bude avangardno protiv želje ečite u Tirani da ideološki ujedini „Veliku Albaniju“. Kao što je objašnjeno u početku teksta, izvršitelji ovih odluka se boje da bi ovakvo demografsko stanje išlo nauštrb uspostavljanju „Velike Albanije“, da bi naišlo na otpor, i da bi se stoga manjina pre identifikovala sa susednim narodima. Oni možda imaju praktične i pragmatične razloge za to, poput toga da ne žele da im se zemlja pretvori u još jedan propali prostor na Balkanu poput Kosova ili možda kriju zabrinutost da je „Velika Albanija“ povod za antihrišćanstvo, kao što je do sada viđeno na primeru Kosova. Bez obzira na to šta ih motiviše da budu protiv, trenutak kad bude očigledno da nema konsenzusa oko „Velike Albanije“ označiće početak najozbiljnije krize, možda čak egzistencijalnih razmera.
Kako bismo to objasnili, trebalo bi reći da nijedna grupa u Albaniji nije u stanju da se okupi u jedinstven blok brže od hrišćana (pogotovo katolika), i ako uspeju da mobilišu svoje društvene resurse (ili one koje će tek da formiraju), odmah će proizaći kao bitan faktor koji će albansko društvo priznati. Ni Gege, ni Toske, ni muslimani nemaju takav potencijal koji imaju hrišćani, i to je zbog svoje samosvesti, koju tek treba utvrde, a koja je prethodno uzdrmana (dosadašnjim) uspehom „Velike Albanije“. Stoga, ako bi se grupa koja je najmanje zaražena ideologijom pretvorila u prvu grupu koja bi delovala, onda bi to od vlade iziskivalo reakciju, bilo kakvu, samo kako bi se sačuvala „ideja“ jedinstva, koja im je očajnički potrebna, ne bi li se pretvorili entiteti podeljeni na Gege, Toske i muslimane.
ISLAMSKI ZAOKRET
Prvi korak
Postoji mnogo načina na koje bi Tirana mogla da odgovori na otpor hrišćana prema „Velikoj Albaniji“, ali reakcije pre svega zavise od akcije disidenata. Iako je moguće predvideti ako bi potencijalni protesti pod retorikom „Velike Albanije“ zadesili Tiranu, izvesno je da će protest isprva biti pasivan i da će se ljudi uzdržavati od fizičkih manifestacija. Verovatno je da će, u cilju širenja ideje, poznate ličnosti i hrišćanski političari govoriti o ovome kad god budu imali priliku, pre svega u medijima i fundamentalnom prostoru, bez obzira na posledice koje bi to ostavilo po njihov ugled i karijere. Pojavu hrišćanskih pojedinaca koji agituju protiv „Velike Albanije“ donosioci odluka bi videli kao verski motivisan uticaj spolja (iako to nije tako, već se hrišćani vode društvenim pragmatizmom), stoga bi verovatno pribegavali mekoj islamizaciji društva, što bi moglo da uključi saradnju sa turskim državnim organizacijama, podstaknutim Erdoganovim „uspehom“.
Turska veza
Trenutno nije bitno da li je premijer hrišćanin (što Edi Rama i jeste), musliman ili ateista, bitno je razumeti da su on i njegova elita spremni da reaguju na bilo kakva neslaganja koja iznose hrišćani, čak i da nisu verski motivisana, mehanički pokušavajući da „ujedine“ alternativnom idejom islamizma, što je pogrešan zaključak iako zemlju većinom čine muslimani, kretajući se putem kojim je išla Turska, njen „stariji brat“. Nije slučajno što je Albanija dozvolila Turskoj da izgradi najveću džamiju na Balkanu u njenoj prestonici, koju je sam moćnik (Erdogan; prim. prev.) najavio tokom poslednje posete Tirani, i to je jasan znak da je zemlja strateški potčinjena svom istorijskom okupatoru.
Erdogan se možda već sad zabavlja planovima da svoj propali pokušaj neootomanizacije preusmeri sa Bliskog istoka na Balkan, te bi islamizovano albansko društvo sa primesama Muslimanskog bratstva bilo crveni tepih Turske ka regionu. Dakle, Erdogan ima stratešku ulogu u islamizaciji Albanije i, ako mu je potrebno da Albaniju ubedi u bilo šta što bi bi „bilo u interesu i/ili im je to verska dužnost“, on će ih bez razmišljanja ubediti i na neki način im to nadoknaditi.
Misija „Izlaz“
Neke od donosilaca odluka u Albaniji možda grize savest što krše sekularnu tradiciju svoje zemlje, ali su verovatno „uvereni“ da će ti koraci biti postepeni i da ništa ekstremno neće proizaći iz toga. Turski stratezi bi možda čak mogli da ih ubede da su islamizacija i „Velika Albanija“ komplementarne i da je islamizacija „potrebna“ u cilju izolovanja hrišćanskih disidenata kako bi se ovo drugo postiglo. Ovakav način razmišljanja verovatno mami elitu, koja bi se složila da ova teza potpomaže omogućavanju (sve)albanske teze i da diskredituje hrišćanske protivnike.
Ono što je islamizacija sekularnih zemalja do sada pokazala je da ovakav proces ubrzo izmiče kontroli onim snagama koje je pokrenu. U trenutku kad se islamizovana vlada nađe pred uticajem nedržavnih činilaca koje su oni pustili s lanca na sekularnu većinu – a to se pre ili kasnije događa u ovakvim društvima – onda terorizam bespovratno pušta korenje u toj zemlji, da ne pominjemo strane teroriste koji će se infiltrirati (bili oni tvrdi militanti ili meke vehabijske hodže). Takođe se ne sme zaboraviti da je desetine hiljada islamskih migranata sa Bliskog istoka Albanija planirala da naseli jer znaju da će oni pomoći ovom procesu, uz Erdoganovo svesrdno odobravanje.
PROCENA POTENCIJALA DESTABILIZACIJE ALBANIJE
Pregled situacije
„Velika Albanija“ je konstantno bila forsirana u nekoj formi kao de facto nacionalna ideja još od kraja komunizma, i još se čeka momenat kad će domaći disidenti početi da kompromituju ovaj koncept ujedinjenja. Treba imati na umu da se u Albaniji trenutno vode dva paralelna procesa, a to su hristjanizacija i bespovratna sveobuhvatna promocija „Velike Albanije“. Čitalac bi trebalo da zna da je ta promocija bila preusmeravanje pažnje sa velike ekonomske krize 1997. Trend „Velike Albanije“ se neće okrenuti protiv hrišćana – iako Srbi nisu bili pošteđeni u okupaciji Kosova – ali će se albanski hrišćani možda okrenuti protiv „Velike Albanije“, iz kojih god pragmatičnih razloga to bilo. Reakcija vlasti bi mogla da bude nenamerno otvaranje Pandorine kutije, koja bi označila decentralizaciju identiteta u Albaniji, i za to su predviđena sledeća tri scenarija.
Narodna revolucija
Ovaj scenario je najmanje privlačan od sva tri, ali ima najveće šanse da se dogodi. U trenutku kada se ideja „Velike Albanije“ izazove iznutra i efekti hipnoze pređu na osiromašeno stanovništvo, kojme je stanje transa nametnuto samo da bi se skrenula pažnju sa položaja u kome se nalazi, ljudi će se probuditi i tražiće odgovornost u eliti. Lančana reakcija društvenog aktivizma Albaniju će pretvoriti u sledeću Moldaviju, gde će se društvo organizovati u oslobađanju zemlje od korumpiranih kandži. Naivno je misliti da bi ovakva promena dovela samo do smene jednog ili dvojice visokororangiranih političara, sigurno je samo da bi došlo do destabilizacije, pogotovo ako bi lider odbio da da ostavku, ili, još gore, upotrebi policiju i nasilje kako bi razbio proteste.
Razlika između ovog scenarija i „obojene revolucije“ je što bi se sve odvijalo prirodno, bez mešanja spolja. Nijedna strana sila nije naterala Albaniju da izazove takve uslove zbog kojih desetine hiljada građana napuštaju i Albaniju i koloniju Kosovo (od početka ove godine), i nikog ne treba kriviti za ovo sem Tiranu. Čak je i apsurdno zamisliti stranu silu iza protesta, jer bi SAD i Zapad bili potpuno protiv, a Srbija i Rusija, osim što nemaju iskustva u izvođenju ovakvih tajnih operacija, nemaju ni društveni kapital kojim bi mogli da vrbuju Albance i utiču na njih. Ova moguća narodna revolucija bila bi sprovođena od Albanaca za Albance, i moguć je čak i nacionalistički „evromajdan“ scenario (još jednom, bez strane umešanosti). To, naravno, sve zavisi od toga kako će elita u Tirani reagovati na proteste i koji će tačno društveni elementi igrati ulogu u tome.
Verski rat
Albanija ima istoriju verskih ratova, ali izvan svojih granica. Politika ateizacije je tokom vladavine Envera Hodže bila toliko surova da su ljudi mogli biti i ubijeni zbog svojih verovanja. To je bio unutrašnji rat između države i svih vera. Kad se komunizam završio, albanski elementi su vodili još jedan rat protiv vere, ali ovaj put uz podršku vlade i van granica Albanije, a to je bilo brutalno čišćenje hrišćanskog stanovništva na Kosovu. Možda stiže nova faza verskih ratova u Albaniji, i to unutar zemlje.
Blagi porast hrišćanstva, posebno što je politizovan, mogao bi da dovede do „umerene“ islamizacije države pod pokroviteljstvom države i Erdogana. „Logično“, to bi moglo početi kao turska reakcija na hrišćansko protivljenje „Velikoj Albaniji“, ali bi ubrzo moglo da se otrgne kontroli i pretvori se u krvavi verski sukob koji bi privukao spoljne faktore sa obe strane (možda čak i posredni srpsko-turski rat, koji bi bio pogrešno protumačen kao rat između hrišćana i muslimana). Usred nasilja (ili tenzija), Islamska država i druge vehabijske grupe bi mogle naći plodno tle za vrbovanje i uspostavljanje baza u raspaloj državi, što bi se ekstremno negativno odrazilo na Balkan u celini.
Borba za federalizaciju
Katalizovani svešću hrišćana o njihovom podalbanskom identitetu (bez obzira na to u kolikom stepenu ga izražavaju, dok god to čine), Gege i Toske bi mogle da postanu svesne svoje jedinstvenosti, pogotovo ako islamizacija stupi na snagu i pojedinci krenu da traže „treći put“. Imajući u vidu da bi objedinjavanje „Velike Albanije“ bila propala priča kada bi svaki entitet počeo da pokazuje svoje karakteristike po kojima se razlikuju od drugih (poput hrišćana), izvesno je da bi usledila „trka za identitetom“, i u ovom slučaju bi geo-dijalekatska pripadnost bi bila najistaknutija. U ovoj realnosti bi se Gege i Toske potrudile da se konsoliduju na svojim teritorijama kako bi zaštitile svoje identitete od „bezbednosne dileme“.
Najlogičniji korak u tom slučaju bi bio da se Toske i Gege – koji su dva najveća od svih entiteta – podele sfere uticaja duž reke Škumbin. Imajući u vidu kako decentralizacija izmiče kontroli u odsustvu ideje jedinstva koja bi držala sve skupa, jedina alternativa anarhiji bi bila vojna operacija pod vođstvom centralnih vlasti ili federalizacija zemlje duž granica sukobljenih strana. Nemoguće je u slučaju Albanije predvideti da li bi vojna sila bila iskorišćena u ovakvom scenariju i da li bi njena vojska ostala ujedinjena usled međuetničkih tenzija, ali je mnogo realnije razmatrati federaciju koja bi bila postignuta dijalogom između Toska i Gega.
ZAKLjUČAK
Albanski političari agituju za „Veliku Albaniju“ u granicama iz fašističkog perioda, u očajničkom pokušaju da nadoknade unutrašnje slabosti. Neuspeh ekonomije izaziva potrebu da građane odvrati od unutrašnjih nevolja, a potencijal rivalstva sever-jug i Gege-Toske tera političare da sve više potenciraju ideologiju „ujedinjenja“. Hrišćanska zajednica, koja je zapostavljena, ali nimalo manje važna od ekonomskih nevolja i geo-dijalekatskih podela, može biti dovoljno jaka da otpočne lančanu reakciju decentralizacije u zemlji. Ako se hrišćani mobilišu u polujedinstveni pokret ili savez interesnih grupa i krenu da se zalažu za zajedničke političke ciljeve, potpuno će skrenuti pažnju na razlike između Gega i Toska (i jedni i drugi su ekonomski propali do granice očaja), koje je ideja „Velika Albanije“ nameravala da homogenizuje.
Ako hrišćani ustanu protiv „Velike Albanije“, bilo iz verskih ili pragmatičnih razloga, to će biti najveći udar na nacionalno jedinstvo u njihovoj istoriji, i automatski će privući druge zemlje. Predviđena „meka“ islamizacija pod patronatom Turske se već uveliko nazire, i biće poptuno katastrofalna po jedinstvo zemlje, polarizujući zemlju, uprkos očekivanom ubeđenju Erdogana u suprotno. Velika su očekivanja da će, u metežu koji će sigurno uslediti, Gege i Toske početi da formiraju nezavisne karakteristike svojih entiteta, što će popločati put slabljenju albanske države. To će, samo po sebi, ubiti svaki pokušaj nacionalne mobilizacije potrebne za stvaranje „Albanije Gega“ i „Albanije Toska“, što bi mogao da bude jedini dugotrajni (i, što je ironično, samonametnuti) garant mira na Balkanu u budućnosti.
Kraj
Preveo ANDREJ CVIJANOVIĆ
