ZAGLEDANA U KINU, BRITANIJA TRAŽI NOVU GLOBALNU ULOGU

DžON HEMINGS Velika Britanija pokušava da se preorijentiše usred brze promene transatlantskog i međunarodnog...

DžON HEMINGS

Velika Britanija pokušava da se preorijentiše usred brze promene transatlantskog i međunarodnog poretka

Velika Britanija je, kako je Din Ečison jednom rekao, izgubila imperiju, ali još uvek nije pronašla svoju novu ulogu. Na trenutak se činilo da se pronašla u ulozi zamenika američkog šerifa, podržavajući posleratni poredak, izgrađen kao protivteža sovjetskoj pretnji. Tokom prethodnih nekoliko godina, Britanija je sprovela radikalnu promenu svoje spoljnopolitičke orijentacije, a dosadašnji rezultati toga proizvode utisak blage pogubljenosti i nesigurnosti, koje proizlaze iz nedostatka osećaja pripadnosti.

Premali da bi se takmičio u svetu Kine, Indije i Brazila, London deluje kao da se udaljava od svake organizacije koja je doprinosila njegovom ugledu u vremenu Hladnog rata, gubeći, kako neki smatraju, status globalne sile. Određene strukture iz obe velike partije dvoume se prema transatlantskom „specijalnom partnerstvu“, skeptične su prema politici velike sile, koju Britanija provodi u saradnji sa NATO, i pokušavaju zemlju da izvuku iz najvećeg jedinstvenog tržišta na svetu, Evropske unije. Možda stvari i ne ispadnu tako loše, ali definitivno niko ne može da tvrdi da Britanija ne prolazi kroz period radikalnog otklona od posleratnog spoljnopolitičkog kursa.

Nešto od ovoga može se pripisati internim razlozima: neki smatraju da je britanska ekonomija preterala sa investicijama u finansijske usluge londonskog Sitija nauštrb proizvodnje, koja je tradicionalna ekonomska žila kucavica severnih zemalja. Škotsko nastojanje da izbori nezavisnost je ekonomski podstaknuto, a pitanje identiteta pojavilo se tek kasnije, za vreme referanduma. Posledice vođenja ove nedosledne i kratkovide politike gurnule su levicu i desnicu u dve potpuno suprostavljene i nepomirljive vizije Britanije, koje nisu prihvatljive ni usklađene sa zahtevima britanskog društva i globalne politike. Na jednoj strani nalazi se Konzervativna partija, koja nastoji da izgradi finansijsku moć Londona u sistemu koji bi možda mogli da nazovemo „neoliberalni merkantilizam“. To je rezultovalo povlačenjem britanskog uticaja iz sfere tvrde moći i geopolitike. Sa druge strane laburisti, koji sve više podsećaju na Sovjete, zauzeti su čišćenjem umerenih članova partije, pa nemaju vremena da nauče kako da vladaju.

STRATEGIJA DžORDžA OZBORNA
Ali ne menja se samo Britanija već i svet u kom se ona nalazi. Sve primetnija multipolarnost dovela je do povećane nestabilnosti. Rastuće ekonomije u Aziji oživele su stara rivalstva na Pacifiku. Sile i ideologije koje jačaju žele da zamene posleratni liberalni poredak svojom sopstvenom vizijom toga istog. Era propalih država iz 90-tih ustupila je mesto eri propalih regiona, kako neki danas opisuju Bliski Istok. Period istočnoazijske stabilnosti, izgrađen na pravednom i pravno regulisanom američkom trgovinskom sistemu i podržan mrežom savezničkih alijansi, ustupio je mesto izazivački nastrojenoj Kini, koja deluje fokusirano na istiskivanje američkog uticaja i građenje svetskog poretka koji bi bio po njenoj meri. Liberalni poredak ekonomskih i političkih normi ugrožava i haotična borba protiv domaćeg terorizma, tekuće krize evra i automatizovanih normi „relativizma“, koje potežu zapadni univerziteti i mediji.

dzordzozbornkinaJedna od oblasti u kojima novi britanski pravac pravi proboj je povezivanje sa Kinom. Ta politika, koju je kreirao ministar finansija Džordž Ozborn, zasniva se na win-win formuli koja ohrabruje međusobne investicije, integriše Kinu u međunarodne institucije i (tamo gde ovo ne prolazi) pomaže joj da stvori nove. Ova politika bila bi savršeno logična u 90-tim dok je Kina još uvek „kupovala vreme“.

Sve ovo bi itekako imalo smisla za Kinu koja se okreće liberalizmu. Ali u periodu posle Olimpijskih igara u Pekingu mnogi su postali svesni da Kina guši disidente, sve više odstupajući od metoda pravne države. Pravo zakona, kao što je pokazano na četvrtom plenumu 2014, zapravo je postalo „pravo partije“, uz sve veću političku represiju. Kineska verzija tumačenja prava istovremeno se odrazila i na upravljanje odnosima sa susedima na svojoj primorskoj periferiji. Tokom čitave decenije tvrdoglavo kinesko insistiranje na ekspanzionističkoj morskoj politici, praćeno masovnim jačanjem armije, pokvarilo je njene odnose sa gotovo svim susedmima sa kojima deli morsku granicu. Meka ASEAN diplomatija iz 90-tih sad je stvar prošlosti. Kina je takođe povezana sa sajber odlivima zapadnog intelektualnog i poslovnog vlasništva, uključujući i britansko, koji su bez presedana.

LEDEN ODJEK U VAŠINGTONU
Uprkos ovim zastrašujućim trendovima, premijer Kamerun prostro je crveni tepih da pozdravi predsednika Sija Đinpinga u Londonu prošlog oktobra. Prilikom svoje posete, Si je potpisao mnoštvo važnih ugovora sa Kamerunom, od kojih će svaki doprineti debljini britanskog novčanika. Prvi od tih ugovora je zapravo serija stručnih studija usmerena na pomoć Londonu da postane primarni trgovinski čvor internacionalizovanog reminbija; drugi povezuje šangajsku i londonsku berzu; treći je povezan sa serijom zajednički razvijenih britanskih nuklearnih postrojenja, koja će graditi Kina.

sidjinpingkraljicaUzevši u obzir trend razvijanja kinesko-američkih odnosa, Ozbornovo otvaranje ka Kini naišlo je na distanciran i leden odjek u Vašingtonu. Neko bi mogao da tvrdi kako je britanska politika prema Kini nešto više od pukotine u transatlantskoj alijansi, pre nagoveštaj nečeg veoma dubokog i ključnog za budućnost zapadnog liberalnog poretka.

Ozbornova politika zapravo vraća merkantilizam iz viktorijanskog doba, kad je Britanija na trgovini izgradila imperiju a London „nije imao trajne prijatelje ili saveznike, samo trajne interese“. Ti interesi su se zasnivali na trgovini, a imperijom se upravljalo iz Sitija, ništa manje nego iz Vestiminstera.

Bilo kako bilo, paralelno sa izgradnjom imperije, Britanija je gradila i kulturu političkog liberalizma – razvijanu od strane Loka, Mila i drugih – koja je implicitno suprostavljena imperiji. Britanski pojmovi slobode vremenom su bivali sve univerzalniji, što delimično objašnjava suspenziju robovlasništva i kasniji miran, gotovo sramotan, način na koji je skončala imperija.

Ozbornu će biti veoma teško da britansku spoljnu politiku vrati u doba Lorda Palmerstona, već je i samo nastojanje u tom pravcu suprotavljeno sa duhom koji baštini britanska politička kultura. To se moglo jasno videti u britanskim dnevnim novinama prilikom Sijeve posete.

NAPUŠTA LI BRITANIJA AMERIKU?
Britansko otvaranje ka Kini takođe je bazirano na nerazumevanju prilika u toj zemlji. Kina usporava, a problemi na berzanskim tržištima govore da rukovodstvo ne želi ili ne može da zaista liberalizuje svoju ekonomiju. Ekonomista Mišel Petišas naglašava da će, pored ostalih posledica, ovo usporiti kineski rast pre nego što demografski problemi u Kini ozbiljno uzmu maha. Kao i po pitanju političke, ekonomska liberalizacija u Kini takođe nazaduje: velike intervencije na berzanskim tržištima su jedna stvar, ali optužbe o montiranim finansijskim izveštajima, kombinovane sa odlukom Pekinga da pohapsi veliki broj istaknutih finansijskih novinara, ozbiljni indikatori dubokog nerazumevanja tržišnog funkcionisanja. Želja da reminbi pretvori u međunarodnu trgovinsku valutu deluje motivisano geopolitičkim izazovima i pitanjem prestiža, i suštnski ne uzima u obzir nemogućnost Kine da liberalizuje kontrolu nad svojom valutom.

Na neki način je još rano da se govori o tome da li je novi pravac britanske spoljne politike trajna promena ili samo neka vrsta „poluusklađivanja“, kroz koje je Amerika prošla pod Robertom Zolikom. Kao što je postalo očigledno u Nacionalnom interesu i drugim medijima, „specijalni odnosi“ SAD i Britanije su ugroženi, i to ne samo zbog politike prema Kini.

Neki u Velikoj Britaniji sve svaljuju na deceniju loše osmišljenih i loše isplaniranih američkih ratova, navodeći da je Britanija umorna od gubljenja života i bogastva u udaljenim ratovima, koje nije sama birala. Da li će ovakvi stavovi – izneseni u anketama i debatama u britanskoj političkoj zajednici 2010 godine – opstati ili ne, pokazaće vreme. Kako god, treba istaći da godine neokonezervativnih ratova nisu počele nakon terorističkih napada 11. septembra: počeli su govorom Tonija Blera u Čikagu, koji je dramatično naglasio pravo na intervenciju. Ta politika je reflektovala britansko razmišljanje u protekloj deceniji ništa manje nego američko, čak do mere da je Britanija birala da interveniše i kada su SAD imale primedbi na takav razvoj situacije (kao, recimo, u Libiji).

Pitanje da li će Britanija pronaći ssvoju ulogu zapravo i nije pitanje. Ona već ima svoju ulogu – onu koja je ostala zaboravljena u izmaglici imperijalnih snova. Previše lako su kritičari britanske spoljne politike to opisivali kao prosto sleđenje američkog liderstva. Ako bismo gledali u pravcu politike resursa, onda definitivno London može da se takmiči sa Vašingtonom. Ali, vraćajući se velikim liberalnim debatama začetim u Londonu 19. veka, može se zaključiti da Amerika živi najveći broj snova, o kojima su maštali britanski pisci. Ako je Britanija strogo pratila SAD u proteklih 70 godina, nije to bilo zbog rase, kulture ili jezika – iako je svaka od ovih stvari sigurno tome doprinela – nego zbog toga što dve države dele zajedničku viziju o tome kako bi svetski poredak trebalo da izgleda. Što se tiče Amerikanaca, oni takođe Britaniju povezuju sa imperijom i nisu naviki da razmišljaju o britanskom političkom liberalizmu. Od Magna Karte, preko Parlamenta i građanskog rata do univerzalnog prava glasa, UN i NATO, britanska demokratija i izgradnja institucija čvrsto su sledile svoj put, pritom sve vreme naizmenično utičući i ugledajući se na onaj drugi veliki eksperiment na severnoameričkom kontinentu.

sidjinpingkameronMožda transatlantsko partnerstvo treba ponovo da bude razmotreno i rekonfigurisano. Možda bi Britanci takođe trebalo još jednom da razmisle o svojoj ulozi u tom odnosu i precizno odmere prednosti i navodne mane koje iz njega proističu. Narednih 30 godina će biti period u kojem će se takmičiti suprostavljeni svetski poreci: Britanija, SAD i drugi koji favorizuju liberalni svetski poredak zasnovan na jasnim pravilima trebalo bi dobro da razmisle o alternativama pre nego što tako brzo napuste poredak u kojem se sada nalaze.

Autor je vanredni saradnik Pacifičkog foruma CSIS i doktorski kandidat na Londonskoj školi ekonomije (LSE), gde radi na američkoj strategiji za region Azije i Pacifika

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

The National Interest

Svet
Pratite nas na YouTube-u