ROSTISLAV IŠĆENKO: SAD U 2016. MORAJU DA SE ODLUČE IZMEĐU PRISTANKA NA KOMPROMIS I KRAHA SVOJE IMPERIJE

Poslednje izjave Kerija i Obame, koje osciluju u dijapazonu od spremnosti na uzajamno prihvatljiv...

Poslednje izjave Kerija i Obame, koje osciluju u dijapazonu od spremnosti na uzajamno prihvatljiv kompromis o svim spornim pitanjima do nastavljanja kursa konfrontacije, potvrđuju zaoštravanje borbe u vašingtonskom establišmentu

Paradoks tekuće globalne krize nalazi se u tome što su tokom poslednjih pet godina sve koliko-toliko odgovorne i nezavisne države ulagale neverovatne napore za spasavanje Sjedinjenih Država od preteće finansijsko-ekonomske i vojno-političke katastrofe.

Sem toga, one su to činile uprkos ne manje doslednim delovanjima Vašingtona usmerenim na destabilizaciju svetskog poretka koji se pravilno definiše kao Pax Americana („Američki svet“).

Budući da je politika – igra sa nultim zbirom, odnosno gubitak jednog nije obavezno i dobitak drugog, ovaj paradoks ima svoje logičko objašnjenje.

Kriza bilo kog sistema nastaje kada njegova unutrašnja organizacija ulazi u protivrečnost sa obimom raspoloživih resursa (odnosno, počinje da nedostaje resursa za održavanje normalnog funkcionisanja sistema na uobičajen način).

Situacija pretpostavlja najmanje tri osnovne varijante razrešenja:

1. Reformisanje – kada se unutrašnja organizacija sistema evolutivnim putem dovodi do stanja usklađenosti sa osnovom resursa.

2. Krah sistema – kada se to isto dešava revolucionarnim putem.

3. Konzervacija, odnosno, privremena obustava kada se uticaji koji prete sistemu otklanjaju putem sile, a uzajamni odnosi unutar sistema strogo konzervišu na bazi neravnopravnih uzajamnih odnosa (nije bitno da li između klasa, slojeva, kasta ili država).

Metod konzervacije pokušali su da primene: Kina u vreme Minksa i Ćinga i Japan u vreme Tokugave. Metod je uspešno delovao do početka epohe kapitalističke globalizacije (u XIX veku). Ipak, obe istočne civilizacije (iznutra dovoljno čvrste) nisu izdržale sudar sa tehnološki savršenijom evropskom civilizacijom (a otuda i u vojno-političkom pogledu moćnijom).

Japan je našao odgovor na putu modernizacije (reformisanja) još u prvoj polovini 19. veka, Kina je čitav vek utonula u vrtlog polukolonijalne zavisnosti i krvavih građanskih ratova sve dok nova komunistička elita pod rukovodstvom Den Sjaopina nije uspela da formuliše svoju koncepciju reformi i modernizacije.

Ovaj primer dovodi nas do zaključka: Konzervacija sistema moguća je samo u slučaju ako je sistem osiguran od svih neželjenih spoljnih uticaja, to jest, kontroliše globalizovani svet. Protivrečnost između koncepcije izlaska iz krize koju je prihvatila američka elita i alternativne koncepcije koju je predložila Rusija i podržala Kina, zatim BRIKS, a sad već značajan deo sveta – sastojala se u tome što su političari u Vašingtonu polazili od toga da imaju mogućnosti da potpuno kontrolišu globalizovani svet i da njegov razvoj usmeravaju u njima potrebnom pravcu. Zato su, nakon što su se sudarili sa iscrpljenom bazom resursa za obezbeđivanje mehanizama globalne hegemonije, pokušali da reše pitanje metodom suzbijanja potencijalnih oponenata putem sile u cilju preraspodele globalnih resursa u svoju korist.

U slučaju uspeha, SAD dobijaju mogućnost da ponove iskustvo sa kraja 80-ih i početka 90-ih godina kada je krah SSSR i svetskog sistema socijalizma, koji je bio pod njegovom kontrolom, omogućio Zapadu da izađe iz krize putem preraspodele globalnih resursa u svoju korist. Na novoj etapi radilo se o preraspodeli resursa, sada već ne u korist kolektivnog Zapada, već isključivo u korist SAD.

Takav sled davao je sistemu produženi rok koji se mogao iskoristiti za stvaranje poretka konzervacije neravnopravnih odnosa pri kojem je kontrola američke elite – ustanovljena nad resursima sile, sirovina, finansija i industrije – štitila od opasnosti sloma sistema iznutra, a likvidiranje alternativnih centara sile garantovano obezbedilo sistem od loma spolja, čineći ga večnim (u najmanju ruku u istorijski doglednom vremenu).

Alternativni pristup (nazovimo ga uslovno rusko-kineskim) pretpostavljao je da će opšti resurs sistema biti brže iscrpljen nego što SAD uspeju da stvore mehanizme konzervacije svoje globalne hegemonije. Sa svoje strane, to je vodilo ka rastezanju i prenapregnutosti snaga koje su obezbeđivale imperijalno suzbijanje globalne periferije u interesu vašingtonskog centra i dalje ka neizbežnom krahu sistema.

Pre dvesta, čak i pre sto godina, političari bi delovali po principu „gurni onog koji pada“ i spremali se da dele nasledstvo sledeće u nizu imperija, koja se ruši. Međutim, globalizacija ne samo svetske industrije i trgovine (koja je postignuta još krajem XIX veka), nego i svetskih finansija, činila je krah američke imperije krajnje opasnim i skupim poduhvatom za čitav svet. Kratko rečeno, SAD su ispod svojih ruševina mogle da sahrane civilizaciju.

U vezi s tim, u okviru rusko-kineskih stavova, Vašingtonu je intenzivno predlagana kompromisna varijanta koja pretpostavlja tihu evolutivnu eroziju američke hegemonije, postepeno reformisanje međunarodnih finansijsko-ekonomskih i vojno-političkih odnosa na osnovu postojećeg sistema međunarodnog prava.

Američkoj eliti predlagano je „meko prizemljenje“ uz očuvanje znatnog dela uticaja i aktiva, ali sa postepenom adaptacijom sistema na postojeću realnost (usklađivanje sistema sa raspoloživim resursima), uzimajući u obzir interese čovečanstva, a ne njegovog „najboljeg dela“ u obliku „trista porodica“ koje su pretile da se pretvore u ne više od trideset porodica.

Na kraju, uvek je bolje dogovoriti se nego graditi novi svet na zgarištu starog, tim pre što su u svetskom iskustvu takvi dogovori postojali.
U to se uklapa i praksa otkupa preduzeća od vlasnika prilikom nacionalizacije umesto obične konfiskacije i ruska praksa opštenacionalnog konsenzusa tokom poslednje decenije kada su oligarhe ubedili (putem konkretnih kazni primenjivanih prema neobuzdanim i tvrdokornim) da podele vlast i prihode sa narodom i državom. Naravno, rezultat nije zadovoljio ekstremiste sa obe strane, ali je tako izbegnut građanski rat i podrivanje državnosti.

Sve do 2015. američka elita (u svakom slučaju onaj njen deo koji je određivao politiku SAD) bila je uverena da će postojeća finansijsko-ekonomska i vojno-politička moć biti dovoljna da se slomi sav preostali svet i ipak očuva hegemonija Vašingtona na osnovu lišavanja realnog poltičkog suvereniteta i bilo kakvih ekonomskih prava svih, uključujući u završnoj fazi i narod SAD. Njen ozbiljan saveznik bila je evropska birokratija – odnosno, kompradorski, kosmopolitski deo elite EU, čije se blagostanje zasnivalo na integrisanosti u transatlantske (tj. kontrolisane od strane SAD) strukture EU (u kojoj je teza o atlantskoj solidarnosti postala geopolitička dogma) i NATO, nasuprot interesima nacionalnih država – članica Evropske unije.

Međutim, ukrajinska kriza koja se odužila znatno više nego što je na početku planirano, naglo vojno-političko aktiviranje Rusije u regulisanju sirijske krize (na koje SAD nisu imale adekvatan odgovor) i, najvažnije, ubrzano stvaranje alternativnih finansijsko-ekonomskih struktura koje dovode u pitanje poziciju dolara kao faktički svetske valute, primorali su deo američke elite sklone kompromisu da se aktivira (koji je tokom poslednjih petnaest godina bio faktički suspendovan iz ozbiljnog uticaja na donošenje strateških odluka).

Poslednje izjave Kerija i Obame, koje osciluju u dijapazonu od spremnosti na uzajamno prihvatljiv kompromis o svim spornim pitanjima (čak i Kijevu stižu direktive da „realizuje Minsk“), do nastavljanja kursa konfrontacije, potvrđuju zaoštravanje borbe u vašingtonskom establišmentu.

Rezultate te borbe nije moguće predvideti – suviše je veliki broj političara i uticajnih porodica povezao svoju budućnost sa orijentacijom na konzervaciju imperijalne dominacije da bi odustajanje od nje za njih prošlo bezbolno. U igru su realno ušle imovina od mnogo milijardi i čitave političke dinastije. Ipak, može se apsolutno tačno konstatovati da za bilo koje odluke postoji određeni izvor mogućnosti. Tako se, na primer, zatvara izvor mogućnosti koji dozvoljava meko i kompromisno prizemljenje SAD. Vašingtonske elite već će se neizbežno suočiti sa znatno ozbiljnijim problemima od onih koji su ih očekivali pre 10-15 godina. Ali, za sada se, ipak, radi o prizemljenju, iako grubljem i sa rashodima, ali ne i o katastrofi.

Pored toga, SAD treba brzo da misle. Njihovi resursi se tope znatno brže nego što su pretpostavljali autori plana imperijalne konzervacije. Gubitku kontrole nad zemljama BRIKS dodaje se puzeći, ali prilično brz gubitak kontrole nad evropskom politikom i početak geopolitičkog manevrisanja monarhija na Bliskom Istoku. Finansijsko-ekonomske strukture koje su osnovale Rusija, Kina, BRIKS, razvijaju se prema sopstvenoj logici, a Moskva i Peking nisu u stanju da suviše dugo usporavaju njihov razvoj u očekivanju američkog ispoljavanja sposobnosti za dogovaranje.
Otprilike 2016. konačno će se preći tačka posle koje nema povratka, a američke elite više neće moći da biraju između uslova za kompromis i kraha. Jedino na šta će one tada biti sposobne to je da glasno zalupe vratima pokušavajući da sa sobom u bezdan odvuku ostali svet.

Međutim, samoubistvo će im sigurno uspeti, ali problem ubistva civilizacije nije tako lako rešiv, čak i sa raspoloživim američkim resursima.

A šta će ostati nakon godinu-dve?

Izvor Fakti, 07. novembar 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u