GARDIJANOVA PROPAGANDA PROTIV NEMAČKE ILI NEMCI BI OPET BIRALI HITLERA

„Pitali smo se da li bi Hitler danas imao ikakve šanse“, objašnjava reditelj. „Naš...

„Pitali smo se da li bi Hitler danas imao ikakve šanse“, objašnjava reditelj. „Naš zaključak je da bi“

Reditelj David Vendet govori o snimanju filma Er ist Wieder Da / Look who’s back / Vidi ko se vratio. U ovoj satiričnoj komediji, snimljenoj po istoimenoj knjizi Timura Vermea, glumac Oliver Mazuči prerušen u Hitlera obilazi Nemačku.

Pomalo zbunjeno je prilazio Brandenburškoj kapiji. Turisti sa štapovima za selfi i telefonima koji su snimali najveću znamenitost Berlina brzo su preusmerili pažnju na njega. Adolf Hitler se odjednom našao okružen nemačkim i japanskim tinejdžerima. Njegovi telohranitelji su se opustili. Neki ljudi su ga grlili i sa njim pozirali za selfije, a drugi su mu slali poljupce.

“Bilo je to neverovatno, odjednom sam bio atrakcija, kao pop zvezda”, kaže Oliver Mazuči, poslednji tumač uloge Hitlera na velikom ekranu. “Ljudi su se sjatili oko mene. Jedna žena mi je rekla da me voli i tražila da je zagrlim. Na moje veliko olakšanje, druga je počela da me bije. Jedna crna žena je rekla da me se plaši”, prisećao se događaja sa snimanja uvodne scene filma prošle jeseni.

Vidi ko se vratio je već nedeljama najgledaniji film u Nemačkoj. On odstupa od niza prethodnih filmova o Hitleru, od Čaplinovog Velikog diktatora iz 1940. do nemačkog filma Pad iz 2004, jer beleži reakcije današnjih Nemaca na čoveka preobučenog u Hitlera. „Pitali smo se da li bi on danas imao ikakve šanse”, objašnjava reditelj. „Naš zaključak je da bi“. Posle 70 godina Hitler se budi iz kome kraj svog bunkera, u današnjoj berlinskoj stambenoj četvrti. Nemačka je u miru, na vlasti je Angela Merkel, njeno društvo je multikulturno i Hitler ga ne prepoznaje. Svi ga smatraju za uspešnog imitatora i on pravi uspešnu televizijsku karijeru iz koje se prebacuje u politiku.

Reditelj filma kaže da mu je glavni cilj bio da nasmeje ljude: “Bolje je da mu se Nemci smeju nego da ga se plaše kao od čudovišta, jer bi ga to oslobodilo odgovornosti za sva zlodela i odvratilo pažnju sa njegove krivice za Holokaust…

Ali to je smeh koji zastaje u grlu i koga se čovek posle stidi”. Vendet kaže da su putovanja po Nemačkoj sa Mazučijem kao Hitlerom – od ostrva Silt u Severnom moru gde letuju bogati Nemci, do malih gradova u Bavarskoj gde je Mazuči izigravao uličnog slikara (aluzija na Hitlerove neuspele slikarske pokušaje) – otkrila “duboko nezadovoljstvo ljudi različitih društvenih statusa koji se u strahu od islamizacije okreću protiv izbeglica”.

Film je ušao u bioskope u pravom trenutku, kada se u zemlji vodi žestoka debata o tome da li je masovni priliv izbeglica šansa ili pretnja Nemačkoj. Film sadrži snimke demonstracija desničarske Pegide sa transparentima protiv imigranata, kao i snimke paljenja kuća tražilaca azila. Među Vendetovim uzorima su film Borat, priča o “agentu provokatoru koji ljude navodi da kažu šta zaista misle”, i Zadrživi uspon Artura Uja Bertolta Brekta iz 1941, satirična alegorija o Hitlerovom usponu “koja pokazuje da je on bio moguć zahvaljujući podršci nemačkih građana. On ih nije hipnotisao, sami su odlučili da idu za njim”, kaže Vendet. Kao jedan prilično očinski Hitler, Mazuči je razgovarao sa svima: od odgajivača nemačkih ovčara do pčelara i pristalica krajnje desnice, koji su mu poveravali sve – od toga da su izgubili poverenje u demokratiju do potrebe da se grade koncentracioni logori za strance, a mnogi su mu priznavali da bi glasali za njega. U konačnu verziju filma ušao je samo mali deo od 300 sati snimljenog materijala.

Neki komentatori su istakli da sumorna slika nemačkog društva prikazana u ovom filmu odstupa od nedavnih slika nemačkih građana koji na glavnoj minhenskoj stanici i drugde širom zemlje srdačno dočekuju izbeglice. “Postoji i ta strana”, kaže Vendet. “Ali činjenica je da smo sreli mnogo ljudi spremnih na pomirenje sa Hitlerom”. Nedeljnik Die Zeit zaključuje: „70 godina kasnije Hitler i dalje privlači Nemce… kao otelovljenje jedne nezavršene istorije”. Uz dokumentarne snimke govora Marin Le Pen, holandskog lidera krajnje desnice Gerta Vildersa i protesta britanskog desničarskog Ukipa – film ističe pretnju od uspona krajnje desnice širom Evrope.

Mazuči (46) kaže da nije odmah video sebe u toj ulozi. “Za početak, visok sam 188 (desetak cm viši od Hitlera) i ne ličim na njega”. Kandidati za ulogu su imali zadatak da pozovu biletarnicu opere u Berlinu i da podražavajući Hitlera zatraže karte za neku Vagnerovu operu, kao i da izgovore jedan od njegovih govora. “Kada sam dobio ulogu, rekao sam komšijama da ću jedno vreme mnogo urlati. Kasnije sam dve nedelje proveo u hotelskoj sobi u Berlinu proučavajući Hitlerov stil sa stručnjakom za jezik i govor”. Pored toga, morao je da se ugoji 26 kilograma i šminker mu je stavio lažni nos, kesice ispod očiju, bore i lažnu gornju usnu sa brkovima nalik na četkicu za zube. Proces prerušavanja je trajao dva sata, a onda bi glumca poslali na ulice u pratnji telohranitelja, za svaki slučaj. “Sve vreme sam ostajao u ulozi… neki ljudi su potpuno zaboravljali da sam glumac u kostimu i sa šminkom. Obraćali su mi se sasvim ozbiljno i bilo je jasno nisu mnogo naučili iz istorije”.

Mazuči je poslednji u dugom nizu od skoro 120 glumaca koji su igrali Adolfa Hitlera na velikom ekranu tokom proteklih 75 godina, od Čarlija Čaplina kao Adenoida Hinkela, zapravo Hitlera, u Velikom diktatoru. Hinkel bljuje mešavinu besmislenih slogova i nemačkih reči kad god drži neki od svojih agresivnih govora. Bio je to prvi Čaplinov zvučni film, ali u nemačke bioskope je stigao tek 1958, 18 godina posle njujorške premijere. Posle rata Čaplin je rekao da nikada ne bi napravio taj film da je znao za nacističke koncentracione logore.

Prvi film o Hitleru na nemačkom bila je nemačko-austrijska koprodukcija Der Letzte Akt (Poslednji čin) iz 1955, gde je firera igrao bečki glumac Albin Skoda. Film se bavi poslednjim danima Hitlera u bunkeru. Skoda je dobio loše kritike za svog Hitlera psihopatu. Godine 1973. Alek Ginis je igrao Hitlera u filmu Enija de Konsinija Poslednjih deset dana, koji počinje Hitlerovim 56. rođendanom i završava se njegovim samoubistvom. Film Bunker iz 1981. bio je zasnovan na istoimenoj knjizi Džejmsa P. Odonela, a glavnu ulogu je igrao Entoni Hopkins. Hopkins je dobio nagradu Emi za tu dramu u produkciji CBS-a. Članovi filmske ekipe tvrdili su da je bio toliko autentičan da su ga se bojali.

Jan Mekelen je bio Hitler u drami Odbrojavanje do rata (Countdown to war) iz 1989, čiji scenario je bio zasnovan na Hitlerovim govorima i tekstovima. Nemački filmski glumac Armin Miler Štarh igrao je Hitlera koji u svom bunkeru dočekuje 103. godinu i daje intervju američkom novinaru uverenom da ima posla sa prevarantom. Film je snimljen 1996. pod naslovom Gespräch Mit Dem Biest. U TV komediji Kaija Vezela Goebbels und Geduldig iz 2000, koja je izazvala veliku debatu u Nemačkoj, Hitlera je igrao Jirgen Šornagel.

Robert Karlajl je igrao Hitlera u kanadskoj mini seriji Uspon zla (The rise of Evil) iz 2003, koja se bavi Hitlerom u godinama posle Prvog svetskog rata. Uloga je prethodno bila ponuđena Ivanu Mekgregoriju, ali je on odbio. Bruno Ganz dao je jedno od najupečatljivijih novijih tumačenja firera u filmu Propast (Der Untergang) iz 2004, gde je igrao starog i bolesnog Hitlera. Zasnovan na memoarima Hitlerove poslednje lične sekretarice Traudl Junge, film je doživeo svetski uspeh. Martin Vutke je bio Hitler u filmu Kventina Tarantina Inglourious Basterds iz 2009. Vutke je najpre odbio ulogu, ali je onda popustio pod pritiskom svoje devojke koja je želela da ga vidi u nekom Tarantinovom filmu.

Peščanik/The Guardian, 06.novembar 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u