ANDREJ IVANOV: SAD I BRITANIJA PLANSKI SLABE EVROPU

Sjedinjene Države moraju da budu sigurne u totalnu kontrolu EU, a to će se...

Sjedinjene Države moraju da budu sigurne u totalnu kontrolu EU, a to će se desiti samo ako ona bude slaba

Evropska unija bi uskoro mogla da se pretvori u čisto birokratsku fantomsku strukturu. Članak sa takvim predviđanjima izašao je u britanskom listu Financial Times. Prema mišljenju autoru ovog teksta Volfganga Minhaua, trenutno stanje u EU se može okarakterisati ne samo kao krizno, već kao katastrofalno.

„Krize dolaze i prolaze. Možda je to tačno, ali onda se zapitajte – zašto je period od 50-ih do kraja 90-ih bio za EU stabilniji, nego što je to posednja decenija?“- postavlja pitanje Minhau.

Glavni razlozi skorog raspada Evropske unije, kako piše ovaj list, svode se na preterano brzo širenje unije. Za poslednjih 10 godina, 15 starih članica EU pridružilo se 13 novih, i EU to jednostavno ne može da izdrži.

Istovremeno se u članku daje ocena, zašto se ranije „sveevropska porodica“ uspešnije razvijala. Ispostavlja se, da je jedini razlog u tome što je u prethodnim decenijama rizike spoljne politike EU na sebe preuzimao Severno-atlantski savez, a sada Brisel sam pokušava da kreira spoljnu politiku, ali to sadašnjoj eliti EU očigledno ne uspeva.

Kako zaključuje Minhau, u budućnosti, EU očekuju sve veće krize, i zemlje će postepeno početi da razmišljaju o izlasku iz unije…
U oči pada činjenica da je članak sa negativnim prognozama objavljen u britanskim novinama. Iznenađujuće, ali snažna i uspešna Velika Britanija je prva počela ozbiljno da priča o izlasku iz EU.

Pažnju privlači i to što su se akcije Velike Britanije, povezane sa „evropskim domom“, poklopile sa početkom masovne migracije sa Bliskog istoka i Afrike.

Okolnosti „nove seobe naroda“ ukazuju na to da je ovaj proces svesno konstruisan od strane Sjedinjenih Država. A činjenica da je London verni saveznik Vašingtona, poznata je svima.

Međutim, pored geopolitičkih interesa pojedinih zemalja u ovu situaciju mogu biti uključeni i interesi međunarodnih finansijskih organizacija.

Danas London postaje najveći svetski centar za transakcije sa kineskim juanom, najveća platforma će postati berza u Hong Kongu, a glavni operatori – Rotšildov finansijski konglomerat HSBC i najstariji finansijski kongolomerat Starog sveta Barclays. I sasvim je moguće da je Velika Britanija odlučila da se preorijentiše na saradnju sa Kinom. Stoga ne treba da čudi što je lider NRK Si Đinping nedavno proveo pet dana u poseti Londonu, pa se čak i sastao sa kraljicom.

Vredi pomenuti i projekat za koji aktivno lobira Vašington – Transatlantsko partnerstvo. Njegova suština je u tome da evropske zemlje moraju u potpunosti da otvore svoje tržište za američku robu i američki kapital. Pri čemu kompletan tekst sporazuma između EU i SAD još uvek nije predstavljen široj javnosti.

Ako zajedno sklopimo sve ove okolnosti, ispostavlja se da su Sjedinjene Države, i najveći finansijski centri u svetu, Velika Britanija i Kina pronašli uzajamno razumevanje, a da se Evropska unija suočila sa novim izazovima na koje za sada nema odgovor.

Mislim da sama činjenica da je članak izašao u Financial Times – u nije slučajna, – kaže profesor Moskovskog državnog univerziteta Andrej Manojlo. – To je, gotovo sigurno, naručeni tekst. Ne može se reći da je u njemu data objektivna analiza procesa koji se odvijaju unutar Evropske unije. Činjenice, o kojima autor članka piše, predstavljaju samo jedan aspekt stvarnosti, i ako uzmemo u obzir samo njih, steći će se utisak da je EU sve veoma loše. Meni se čini da je ovaj članak – deo informacionog rata, koji se vodi protiv Evropske unije i protiv bazične ideje Starog sveta tokom poslednjih decenija.

Međutim, nemoguće je ne priznati da EU danas ima mnogo problema. I stoga je interesantno ponašanje Velike Britanije, koja uvek u momentu nekih problema u EU počinje da igra ulogu „pete kolone“. Čim počne bilo kakva kriza, London pokušava da spekuliše na problemima.
Politika Velike Britanije unutar EU ima karakter ucene. Kad god ona pokreće pitanje povlačenja iz Evropske unije, nameće uslove da se to ne dogodi. To su mnogostruke preferencije, privilegije u oporezivanju, politička autonomija, specijalni status.

Takvo ponašanje Londona nije uslovljeno samo ambicijama britanskih političara, već i interesima najbližeg britanskog saveznika – Sjedinjenih Američkih Država.

Stvar je u tome što jaka Evropska unija nije potrebna Americi. Iako ona i sada u potpunosti podržava politiku Vašingtona, mešajući se, u za Evropljane potpuno nepotreban sukob, kakav je ukrajinski. Ali Sjedinjene Države moraju da biti sigurne u totalnu kontrolu EU. A to će se desiti samo ako ona bude slaba, puna unutrašnjih protivrečnosti, ako uzastopne krize ne dozvole njeno jačanje. I u tom pravcu Sjedinjenim Državama aktivno pomaže Velika Britanija.

Trenutno ozbiljan problem predstavlja – migracija. To je bomba pod temeljima zajednice. Ali, ako na ovaj izazov bude nađen odgovor, onda će EU imati budućnost. Naravno, u EU postoji užasna birokratija. Ali, i potencijal za razvoj EU jednostavno je ogroman. Udruživanje daje evropskim državama ogromne resurse za rešavanje mnogih problema. Ako se EU ne razbije spolja, to jest, ako Vašington ne bude igrao na raspad EU, onda će zajednica preživeti teška vremena, izići će sa ovog testa obnovljena i nastaviće svoj istorijski put. Osim ako EU iznutra ne razbije priliv migranata.

Može li Transatlantsko partnerstvo da zameni EU?

Ova opcija je apsolutno moguća. Ali, Sjedinjenim Državama je u relizaciji njihovih planova isplativije da rade sa potčinjenom birokratijom, koja bi držala pod kontrolom sve ujedinjene zemalje, nego da imaju posla sa nacionalnim vladama. Jer, birokratiju EU Amerikanci mogu menjati u svakom momentu, a vlade se nekad menjaju i bez volje Vašingtona.

Uz pomoć Transatlantskog partnerstva Amerikanci pokušavaju da izgrade nadnacionalni sistem za upravljanje Evropom.

Pravila partnerstva su potpuno jasna. Ona stavljaju vlade nacionalnih država u zavisnost od velikih korporacija. Ako dođe do partnerstva, tada će američke korporacije imati ista prava kao i države, one će tada sudskim postupcima moći da prisile nacionalne vlade da donose ovakve ili onakve odluke. Pri čemu će se korporacije pod maskom kršenja pravila konkurencije žaliti na odluke vlada, ne samo u slučaju gubitaka, već i u slučaju takozvane „izgubljene dobiti“.

Slični ugovori su na snazi, na primer, između Sjedinjenih Država i Australije. Da bi se razumelo šta čeka Stari svet, dovoljno je pročitati ugovor sa Australijom.

Evropa se snažno protivi takvom scenariju. A Amerikanci za sada ne uspevaju da nametnu Transatlantsko partnerstvo.
Međutim, Evropljani bi se mogli suočiti sa surovim izborom. Kad se migranti dignu na oružje, Stari svet će morati da traži nekakvu pomoć. I u izboru između smrti i zaključivanja vazalnog ugovora o Transatlantskom partnerstvu, Evropljani će izabrati ugovor sa SAD. I sasvim je moguće da će SAD ka ovom izboru i gurati Evropu.

S druge strane, Amerikancima trenutno nije isplativo da dele Evropu i uspostave tamo „kontrolisani haos“. SAD će lakše pokoriti evropsku birokratiju, čineći Evropsku uniju slabom i zavisnom.

Treba primetiti da su privrede SAD i Kine snažno povezane jedna sa drugom. U Americi postoje finansijski centri, a u Kini – proizvodni. U principu, možemo govoriti o nekoj vrsti objedinjavanja američko-kineske finasijske arhitekture, u kojoj juan igra, naravno, značajnu ulogu.

Ako Britanija ulazi u konfrontaciju sa Evropskom unijom, to znači da London želi da se približi sistemu međunarodnih odnosa, na koji se oslanja Vašington. Shodno tome, dolar i juan su za Veliku Britaniju mnogo bliži nego evro.

To mi danas i vidimo.

Izvor Fakti, 11. novembar 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u