SLOBODAN GIŠA BOGUNOVIĆ: ZAKON O POLITICI

Neka „Politika” bude zaštićena zakonom, Zakonom o „Politici”, kao što jednako i s pravom...

Neka „Politika” bude zaštićena zakonom, Zakonom o „Politici”, kao što jednako i s pravom postoji Zakon o Srpskoj enciklopediji ili Zakon o Matici srpskoj

Politika” je danas pred istorijskom prekretnicom, valjda ne i sudbinskim porazom. Njen najveći vlasnik, država, napušta je „izlazeći iz medija” po smernicama neupitne Medijske strategije i slova Zakona o medijima, koji, nažalost, u delo sprovodi tržišnu mantru da je privatno vlasništvo jemstvo njihove nezavisnosti. „Politiku” država ostavlja u dužničkom ropstvu kojem je sama kumovala, sa finansijskim obavezama koje je na sebe preuzela pa potom bez reči porekla. Što je poznati čas, kada nastupa svetinja kapitala kao spasonosca, te ne mari ako se „Politika” preda svome antipodu sa imenom dečka s kačketom koji novine ne pravi već raznosi, radije pronosi glasine no što prenosi vesti; ili pripadne nekakvom subjektu zamućenog ofšor lica, vijugavog tela s hiljadu ruku i dugačkim prstima na sve četiri strane sveta.

Za „Politiku” to i nije novost, jer oko nje se uvek nešto plelo uz uzavreli karakazan. Ona, sva otvorena prema spolja i javnosti, kao i prečesto u prošlosti, ponovo zavisi od neprozirnog komplota moćnika, od divljaštva podekonomije fiktivnih ugovora, od ortačkih dogovora i stranačkih vojnika koji oko njene sudbine posluju u mračnom skrivalištu van znanja javnosti i iza scene. Valjda zato što je to politička sudbina „Politike”, kako joj ime i govori.

„Business as usual“, rekao bi ironično Habermas. U svome apelu protiv privatizacije „Zidojče cajtunga”, koji se pre nekoliko godina našao pred padom u ruke berzanski orijentisanih koncerna, ovaj filozof je obavezu da država štiti javno dobro poput kvalitetne štampe izjednačio sa onom da osigura snabdevanje stanovništva energijom. „Štampa je druga vrsta energije”, dodao je, „bez čijeg dotoka nastupaju smetnje, koje oštećuju i samu demokratsku državu.” A „Politika” je za svoj vek i jedanaest godina, i uprkos padovima koji su bili ogledalo političkog udvorištva, ipak dokazala da je javno dobro i „motor javnog diskursa”, institucija građanskog dominiona u zemlji koja institucije s mukom izgrađuje, i mnogo šta drugo. Građanska kuraž, ozbiljnost, hladnokrvnost i konsekventnost, o kojima je pisao njen osnivač Vladislav F. Ribnikar u Uvodniku prvog broja, uljudnost, gospodstvenost i kulturni nivo, koje je isticao Jovan Dučić, činili su je, u pretežnom trajanju, državnički odgovornijom od mnogih jalovih državnika i po neuspesima upamćenih i izmenjivih vlasti, nebrojenih loših i manje loših zakona.

Da je, recimo, njena konstanta istrajnosti i višegeneracijskog pregnuća ugrađena barem u neke naše državne poduhvate, u ekonomske, naučne ili obrazovne napore, u pojedino naše stvaralaštvo i poneku državničku misao, bilo bi nam sigurno odavno svima bolje. Ali nije, „Politika” je u toj istrajnosti usamljena i tim vrednija. Više puta je rečeno da je otuda izrasla u riznicu našeg kolektivnog sećanja, čak i u kulturnu baštinu za Unesko, u istorijski arhiv, pa joj se ne može poreći ni državotvornost, a ni to da je okosnica našeg suvereniteta i identiteta.

A da li joj to daje za pravo da bude pod kapom „državnog razloga”?

Bez sumnje da. Sve dok se oko „Politike”, kao ranjenog plena, roje osuđivani privredni kriminalci i biznismeni s tek skinutim nanogvicama, neophodan je trajni moratorijum na njenu privatizaciju, jer njeno očuvanje spada u grupu viših razloga, i jeste razlog viši i državni po sebi, ona vrednost i opštost koja preteže u odnosu na svaki i poseban interes pojedinaca, ali takođe i u odnosu na jedan sasvim loš zakon. Zbog svega toga „Politika” spram drugih medija ne treba da ima jednaku „startnu poziciju”, kako tvrdi ministar kulture, jer je, ma koliko se konkurencija srdila, ipak neko važan a neko drugi manje važan.

Politika” bi zato mogla da bude primer da u Srbiji nije sve na prodaju. Takođe i da su prave vrednosti merljive imenom, modernim „brend-nejmom”, a prevedeno, važnošću za društvo, kulturu, obrazovanje, demokratske tekovine, za državu samu, te da bilansi padaju s pravom u senku, jer su u odnosu na to sekundarni, a takvi za sada neka i ostanu. I da „Politici” nije suđena lakoća jednog „Pleja” na frekvenciji ugašenog Radija B 92, već još veća temeljitost, ozbiljnost i objektivnost, a njenim novinarima refleksija i odmerenost, pismenost, uljudnost i distanca, sve ono, uostalom, čime se „Politika” u svom najboljem ruhu mogla ponositi. Interes države jeste da tu uljudnost, takvu poziciju novinara i novinarstvo u vremenu ekrana, u Teslinoj galaksiji, sačuva. Da se u šumi informacija jednog doba u kojem svaki korisnik interneta može biti pronosilac vesti, pa i novinar s redakcijom u smartfonu, probije informacija sa zaleđem, referencom, kredibilnim potpisnikom, uz objašnjenje i analitički komentar.

Stoga, neka „Politika” bude zaštićena zakonom, Zakonom o „Politici”, kao što jednako i s pravom postoji Zakon o Srpskoj enciklopediji ili Zakon o Matici srpskoj. Kao što, po članu 1 Zakona o Matici, ona obavlja poslove i ostvaruje ciljeve od trajnog značaja za književnost, nauku i kulturu srpskog naroda, neka i „Politika” po članu 1 njenog zakona obavlja poslove objektivnog informisanja i ostvaruje ciljeve od trajnog značaja za društvo i kulturu tog naroda. I neka član 2 samo ponovi Ribnikarev navod iz 1904: da slobodno pretresa sva javna pitanja, bez gneva i bez pristrasnosti, da pravednom kritikom vladinoga rada potpomaže opoziciju; da lojalnošću svojom i nepristrasnošću štiti vladu od neosnovanih napada opozicije.

I neka takav zakon bude zaštitnik slobode, a ne apsandžija njen, kako je, obrazlažući svoj nacrt Zakona o slobodi štampe, davno napisao Mita Rakić.

Izvor Politika, 11. novembar 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u