SRBIJA U DOBA INSEKATA

MILE MILOŠEVIĆ Kako je došlo do toga da nam bude ponuđen život u svetu...

MILE MILOŠEVIĆ

Kako je došlo do toga da nam bude ponuđen život u svetu insekata, obećanom kao najbolji od svih svetova

Danas Angela Merkel mudruje oponentima da su reke pridošlica cena globalizacije. Šta je onda globalizacija – izjednačavanje ujednačavanjem, ili izrazita koncentracija moći, i ne samo nje, gde centar nije samo jači od periferije već i jedino mesto za život. Da je centar najbolji od svih svetova. Dakle, reke pridošlica nisu samo istorijski utopljenici nego hodočasnici na dalekom putu, koji zaboravljaju svoje kuće, zavičaje i vrtove, ne bi li se našli u najboljem od svih svetova. Svetski sistem dakle mutira. Od hegemonijalnih pretenzija centra prema periferiji prešli smo u modus geostrateške igre fizičkog likvidiranja periferije, uz širenje sirenskog zova nedoklanoj pokloničkoj pastvi.

Zato se maloumno insistira na globalnom tržištu, koje se može očuvati samo celovitom svetsko-sistemskom podelom rada i ujednačavanjem ukusa potrošnje i očuvanja upravljanja svetom iz jednog centra. U suprotnom, ako ne bi bila takve estetske norme u životima podanika i u ključu liberalizma i utilitiarizma opštebritanskog modela društvenog kosmosa, zar to ne bi vodilo napetostima između društava u podeli rada na centar i periferiju, kao i u samim društvima iznutra, gde bi se pokazala ambicija podanika za autentičnim životom u režimu ljudskog digniteta, umesto režima životarenja masa kojima su dopuštena tek raspoloženja.

Za mase zapravo i ne postoji originalan politički i pravni sistem, nego samo izveden, jer to nije masa državljana, ona sama nikad nije bila nosilac suvereniteta. Zato je diskurzivnim i advokatskim agentima anglijskog svetskog sistema bilo uvek izuzetno lako da se odriču nacionalnih suvereniteta, jer su prvo indukovani u maloumnost i ujednačujući ukusi potrošnje raspoloženja. Kao što je davno Žižek za koka-kolu rekao da je reč o vrhuncu kupovine ničega. Ali bez tih moda se sasvim lepo živi, i verujem da bi i svi drugi mogli tako da se, umesto veberovskog odčaravanja od priode, raščara ovaj svet indukovane maloumnosti. U tom svetu prototipovi ljudskog nisu više muževi i žene, nego estetski normalizovani pederi i devojčure, sa tendencijom sopstvenog normatiranja. To je svet u kome, da bi se žrvanj života uopšte okretao, treba da se rasprostire nervoza zla, pohlepe, poniženja, obećavajući više od smrtnosti u trenutku kad je podanički liberalizam dosegao svoje čisto biće u neoliberalnom korporativizmu i ispunjenju slobode kao omnipotencije profita na tržištima. Naravno, to je jedino moguće ako se sveukupnost redukuje na tržište. A kroz globalizam tržišta i redukcije sveukupnosti postaje normalno za sve narode da postaju masa. I tada, jedan po jedan, postaju podanici centra, osvojeni i opljačkani, i tako vekovima.

SRBI KOJI SE VRAĆAJU KAO STRANCI
Zato ne čudi slavodobitnka lumpenproleterska opaska novinara Politke na RTS u razgovoru sa urednicom Sputnjika Ljubinkom Milinčić da samo američka meka moć zaslužuje uvažavanje i da svi Srbi žele da žive tamo, a ne u Rusiji. Umesto da je određen sa „ovde“, on ne zna ni ko je ni gde je. Davno sam se našalio sa modernim Srbima, napisavši da, gde god da ih pošalješ, vratiće se kao stranci, a, ako ih pošalješ u svinjac, vratiće se kao svinje.

kafkametamorfoza01Propadanje oblika u nekom trenutku čini da poprimamo oblik insekata, a gađenje nad gmizanjem i mrvljenjem postaje potvrda šta se prihvatanjem sve može podneti. Gde nam je granica ako znamo da tu ipak žive ljudi, a ne insekti. Tako da je danas opet moguća potpuna recepcija Kafke i Barouza, kad na medijima preovladava vašarski format, u kojem, opet po Merkelovoj, bauk od oružanih sukoba ponovo kruži našom „Balkanskom krčmom“, sudeći po izjavama i napetostima u stvarnim i insceniranim konfliktima vlasti i opozicije, naroda i ulice, i svega onog što se, umesto u institucijama, događa u degradiranoj javnosti. Danas se srećemo sa medijski izabranim oponentima, navijačima i zagovornicima tutorstva anglijskog svetskog sistema nad „malim balkanskim narodima“, iako je većina tek groteskni proizvod društveneg inžinjeringa, koji su proveli zavojevači Balkana.

Zaborav je ludost na koju mi, Srbi, najmanje imamo pravo, i to ne samo zbog sigurnosti života na našem mestu već ni zbog toga što ni oni – zavojevači – nikad ne zaboravljaju. Za to, uostalom, i imaju dugoveke institucije i kreiraju diskurs, kao što stalno grade potrebne narative. A u njihovom sećanju mi smo jedini na Balkanu koji nisu prihvatili njihov sistem (da nad nama vlada njihovo plemstvo), kao što smo se prvi pobunili i prvi organizovano sami doneli Ustav.

Dakle, njihova polazna osnova nikako nije samo novije vreme. Ali jesu narativi koje su izgradili, kojima su nas prikazali kao pariju istorije, zahtevajući drsko bleferski od nas denacifikaciju. Uostalom, državnost i danas jeste nepostojanje rizika po život i imovinu pred proizvoljno-samovoljnim nasiljem, jer država još uvek ima monopol na silu.

Da li je to održivo već samim autoritetom države ili je itekako zavisno od civilizacijske komponente (prirode) i mentaliteta pojedinih naroda? Jer za neke narode može se faktografski utvrditi da su državotvorni, a drugi ne, i da svaki narod za sebe stvara svoje ishode i relnosti. Konačno, mi Srbi itekako znamo da Hrvati – ne samo u ustaškoj emanaciji – ni danas nisu državotvoran narod, kao što Hrvatska nije država. Šta se onda može reći za svakodnevni život na tom prostoru tamo rođenih Srba, svakodnevno izloženih šikaniranju, poredivim samo sa NATO protektoratom na KiM. Ne treba zaboraviti da tamo sve to praktikuje Zapad, zajedno sa šiptarskom manjinom, da Zapad podstiče sve oblike bezdržavlja, puštajući im na volju da ubijaju i pljačkaju, a da za punih 15 godina nikom od zločinaca nije presuđeno. Time se potvrđuje da tamo ne vlada državotvorno razumevanje organizacije života. Takođe se potvrđuje i na KiM i u Hrvatskoj da su država bili samo kad su Srbi bili na tim područjima.

DRŽAVNOST PREPREKA DIVLjAŠTVU
Upravo ovo najvažnije od svih merila privlači najmanje pažnje, pa samim tim i ne može da spada u briselski paket, koji se vodi pod geslom normalizacije života. Zar onda izostanak pažnje za civilizacijski minimum sigurnosti života ne govori u prilog opštijeg reda – da Srbija za njih nema svoje mesto u svetskom poretku, u kome participiraju isključivo podanici sa različitim stepenom prava, uključujući i elementarnu sigurnost života. Da EU-poredak, kao deo svetskog poretka, u biti ne prepoznaje državnu suverenost građana, već isključivo izvedenu, legtimisanu kroz podanike različitog ranga, plaćene time što im je omogućeno da Srbi u tim društvima budu niže od najnižeg.

Srbija, kao naša država, prema njihovom najdubljem uverenju, nema nikakav državni format, uprkos svem trudu srpske politike. Da ga stalno prekoračuju, a, da to ne čine još više, sprečava ih samo svetska situacija, a ne uobličeni korpus zakona i vrednosti. Nema više od toga, čak ni kad im se uporno pokazuje da je samo u Srbiji na snazi režim ponašanja koji u svakodnevnom saobrađaju uvažava sigurnost života ljudi i imovine od spontanih ispada nasilja. Jer kod nas nema takvih slučajeva elementarnog divljaštva, nego isključivo slučajeva čisto kriminalnog karaktera, bilo klasičnog ili elitne samovolje u zloupotrebi aparata. Zar nam to ne govori da EU samo interesuje podanički aražman te vladavina prava za podanike.

kafkametamorfoza02U tranziciji naše svesti i institucija očekuje se metamorfoza u taj format, i zato notari i uterivači jesu neki od uslova za naše mesto u svetskom sistemu, praćeni najvećom iluzijom da će se tim putem stići u stvarno carstvo slobode, mogućnosti i izobilja. A zapravo će se potonuti na sve očiglednije abvivalentno dno sveta insekata, obećanog svima kao najbolji od svih svetova.

Zbog čega narodi i države ostaju bez minimalne slobode, u kojoj bi sami mogli da prepoznaju očigledne istine i pravo da ne biraju ogrezle palikuće u svoje redove, kao što je i njima i nama glasanje u Unicefu pokazalo. Zato se, ne kao slučajnost, već kao pravilo, na kraju pojavljuje i nekakva Ulrike Lunaček sa tvrdnjom da su Šiptari odužili dug, plativši renoviranje srpskih crkava i manastira, kao da je reč o razbijenim čašama u birtiji, a ne o ikonama i zidovima crkava iz 14. veka. Naše pitanje je da li tako nešto može da izjavi ljudsko biće ili samo nekakav insekt?

Politika
Pratite nas na YouTube-u