MILOSLAV SAMARDžIĆ
Dobro je poznato javnosti u Srbiji da su komunisti ostavili naslednike, koji vladaju od 1990. do danas
Zahvalan sam g. Vasi Kostiću što me je u polemičkom članku Demokratska stranka u prošlom broju Slobode podsetio na neke događaje iz sada već davne 1990. godine. I na staru dilemu: da li smo tada, pri obnovi demokratije u Srbiji i Jugoslaviji, naivniji ispali mi ovde u Otadžbini ili naša nacionalna politička emigracija?
Mi, koji smo ovde bili u prvim redovima borbe za obnovu demokratije, verovali smo da je politička emigracija jednodušno uz nas. Istovremeno, i da su obnovljene demokratske stranke to što kažu da jesu.
Moja sumnja počinje baš sa onim događajem koji opisuje g. Kostić: potpisivanjem sporazuma o saradnji između časopisa Naša reč iz Londona, koji je u ime izdavača Saveza Oslobođenje potpisao Desimir Tošić, i Pogleda, koji sam potpisao ja kao glavni i odgovorni urednik. To je bilo februara 1990. godine. Pogodilo se da sam već sledećeg meseca prvi put išao u London, pa sam se sa Desimirom Tošićem dogovorio da posetim i redakciju Naše reči, da se vidimo i upoznamo.
Stigavši u London, pozvao sam broj Desimira Tošića. On se javio i posle nekoliko izmenjenih reči upitao me:
„Odakle zovete?“
Ne znam zašto je to pitao. Moguće je da se u pozadini čula četnička muzika sa neke od kaseta Miće Petrovića.
„Iz Hotela Ravna gora“, odgovorio sam.
Usledilo je nešto što ni u snu nisam očekivao: Tošić je povišenim glasom osuo paljbu po četnicima! Dobro pamtim njegove reči: „Ti kod kojih ste gori su od komunista!“
ČETNICI „GORI OD KOMUNISTA“
Ti kod kojih sam bio tada, i kasnije još tri puta, zovu se Pokret srpskih četnika Ravne gore za Veliku Britaniju. Oni su vlasnici Hotela Ravna gora, kao i još dva hotela u Engleskoj. Među njima sam upoznao mnogo divnih ljudi, četnika vojvode Momčila Đujića, od počasnog predsednika Milana Stojisavljevića, do čika-Ljubiše Novakovića, u čijoj kući sam stanovao jednom prilikom.
Pošto sam prethodno ovde u Srbiji, kao novinar Večernjih novosti, upoznao mnogo komunista/partizana, apsolutno sam siguran da se nikakva paralela između njih i četnika ne može povući i da se nikakvom logikom (matematikom, statistikom, pravnom naukom, kako god) ne može doći do zaključka da su oni „gori od komunista“.
U tom momentu, naravno, nisam mogao mnogo da razmišljam na ovu temu, nego sam prosto, kada je Tošić spustio slušalicu, stajao zbunjen. Bogdan Vidaković, rođen u logoru Eboli u Italiji, sin četnika Đure i četnikinje Danice Vidaković iz Like, koji je trebalo da me vozi do Tošića, pitao me je šta nije u redu. Ispričao sam mu šta se desilo, a on je, povećavajući dalje moju zbunjenost, rekao da su oni – Savez Oslobođenje – crveni, komunjare, đilasovci…
G. Vasa Kostić kaže kako je „uvredljivo“ što sam u prethodnom broju Slobode napisao da su skupu na kome je obnovljen rad Demokratske stranke krajem 1989. godine dominirali komunisti Milovan Đilas, Dobrica Ćosić i Dragoljub Mićunović, kao i deca iz istaknutih komunističkih familija, poput Zorana Đinđića. G. Kostić tvrdi da niko od njih nije bio komunista – preciznije rečeno, da su se svi oni odrekli komunizma i postali demokrate i borci za srpstvo – a, kao argument da nisam u pravu, navodi i fakat da im se nedugo potom, preselivši se u Beograd, pridružio i Desimir Tošić.
Da, Tošić im se zaista pridružio i, kao funkcioner Demokratske stranke, postao poslanik u Narodnoj skupštini. On je bio jedini politički emigrant koji se vratio u Srbiju i napravio političku karijeru.
Ali zašto samo on i zašto baš on?
Zašto to nije bio slučaj sa nekim od funkcionera i članova Pokreta srpskih četnika Ravne gore, Organizacije srpskih četnika Ravna gora, Udruženja boraca Kraljevske jugoslovenske vojske u Otadžbini ili Četničkog pokreta „Gavrilo Princip“? Ako su oni tada bili prestari i bez iskustva u politici i biznisu – a niti su bili prestari, niti bez iskustva – zašto Demokratska stranka i druge tada obnovljene i novostvorene na rečima demokratske i antikomunističke stranke nisu stupile u vezu sa njihovim mnogobrojnim potomstvom, koje je završilo visoke škole na Zapadu i steklo iskustva u raznim oblastima itekako potrebna Srbiji, teško ranjenoj komunizmom?
Prosto rečeno, zašto se niko od tih novopečenih boraca protiv komunista, nije obratio najvećim borcima protiv tih istih komunista – četnicima?
ŠTA JE ZNAO DOBROSLAV JEVĐEVIĆ
Nisam imao sreće da budem savremenik vojvode Dobroslava Jevđevića, kao g. Vasa Kostić, ali sam mnogo godina kasnije priredio njegove izabrane članke za knjigu Vojvoda Dobroslav Jevđević – U službi srpskom narodu, koju su objavili Pogledi. Tada sam se bliže upoznao sa vojvodinim delom i verujem da on 1961. godine ne bi rekao da je Dobrica Ćosić „krenuo bez povratka u rastanak sa komunizmom“. Naravno, g. Kostić ne tvrdi da je to vojvoda tako rekao, već pretpostavlja da je to mislio kada je podvukao jednu rečenicu u listu Borba.
Nešto slično vojvoda nije napisao, a prilično sam siguran da na to nije ni pomišljao, jer je znao da komunista ostaje komunista (g. Kostić tvrdi da se, pored Ćosića, komunizma odrekao i Mićunović, pa čak i Đilas).
To što je onda znao vojvoda, mnogo godina kasnije, posle teških iskustava od 1990. godine, i posebno od „petooktobarske revolucije“ 2000. godine, danas, Bogu hvala, znaju svi istaknuti srpski intelektualci. Znaju, dakle, da su pomenuti, i bezbroj nepomenutih a dobro poznatih javnosti u Srbiji do kraja ostali komunisti, kao i da su ostavili naslednike koji vladaju od 1990. do danas. To je na nesumnjiv način dokazao profesor Filološkog fakulteta u Beogradu dr Milo Lompar u delu Duh samoporicanja. Od 2011. godine do danas ova knjiga je zabeležila neverovatnih šest izdanja. Po cenu razapinjanja u dnevnoj štampi – od režimske Politike do soroševskog Danasa – i pretnji da bude izbačen sa posla („ko to vaspitava srpsku omladinu?“), profesor Lompar je na univerzalan način opisao svaku vlast u Srbiji, zaključno sa aktuelnom, kao komunističku. Mehanizam iz vremena J. B. Tita potpuno je očuvan, samo je parola „komunizam nema alternativu“, zamenjena parolom „Evropa nema alternativu“. Specijalno, dr Lompar je dokazao da komunisti u osnovi deluju u dve frakcije: ćosićevska, po Dobrici Ćosići, i frakcija Latinke Perović, koja je bila sekretar Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, a sada je visoki funkcioner jedne od „demokratskih“ partija.
Obe frakcije podrazumevaju gušenje svakog promišljanja, a vojvoda Jevđević je još od mladih dana pripadao kremu srpske inteligencije, te bi, dakle, i danas bio tu. Podsetiću da je on još 1950-tih godina napisao kako „izvesne antisrpske snage u Londonu“ spremaju jugoslovensko-levičarske elemente da ih, „u slučaju raspleta balkanske situacije kao kukavičije jaje ubace u Beograd, da tamo za njihov račun vode njihov posao“.
Te antisrpske snage su vrbovane upravo iz redova srpske političke emigracije. Do raspleta je došlo kasnije nego što je iko očekivao, pa je iz čitave ove družine 1990-tih iz Londona u Beograd došao samo jedan jedini političar – Desimir Tošić.
Pod naslovom „Demokrate ili komunisti?“, objavljeno u Slobodi, glasilu SNO, Čikago, 10. novembar 2015.
