SINIŠA LjEPOJEVIĆ
Ko je stvarni terorista? To je onaj ko je autor državnog sintetičkog terorizma – Amerika
Okolnosti koje prate prošlonedeljni teroristički masakr u Parizu sve više sugerišu da je ustvari reč o već viđenom modelu državnog takozvanog sintetičkog terorizma. Umesto suočavanja sa istinom, odgovornošću i istragom šta se stvarno desilo i ko bi mogao biti stvarni organizator, javnosti se, kako to „udžbenik“ nalaže, nude kontradiktorne informacije i stvara konfuzija kako bi se prikrile bolne činjenice o stvarnim akterima zločina.
Sada je, umesto temeljne analize i državničke odgovornosti, sve prepušteno medijima i „ekspertima“, koji javnost zasipaju neverovatnim kombinacijama, najčešće direktnim lažima, i manipulišu elementarnim najnižim emocijama mržnje i besa. U takvom ambijentu vladama tih zemalja omogućava se da donose hitne nepopularne odluke i civilizacijski unazade, u ovom slučaju, evropski društveni model.
U atsmoferi straha, besa i mržnje prema dizajniranom a nejasnom neprijatelju i medijskog terora, javnost će zaboraviti šta se stvarno desilo i kako i ko je organizator, a o žrtvama, što se Zapada tiče, odavno niko i ne brine. Ako bi neko od rođaka poginulih ljudi bio dovoljno uporan u postavljanju pitanja i istrazi, onda će se mediji i tajne službe pobrinuti da otkriju neku vrstu „prljavog veša“, lične blamaže i omalovažavanja, a često primeniti i ucene, kao na primer, u slučaju pada američkog aviona nad Lokerbijem u Škotskoj ili još uvek nerazjašnjene tragedije, koja je proglašena terorističkim napadom, u londonskom javnom prevozu jula 2005. godine.
Kako je tekla operacija terorističkog napada u Parizu. Prvo je dan ranije u javnost puštena informacija da je nemačka obaveštajna služba BND (Bundesnachrichtendienst) prisluškivala telefonske razgovore francuskog ministra spoljnih poslova Lorana Fabjusa. Znači, tajna služba najbližeg saveznika. To je viđeno kao pravi skandal i podiglo je atmosferu u društvu iako se potpuno prećutalo da je BND ustvari, po definiciji, podizvođač radova i klijent američkih tajni službi, pa bez njih ne može nikoga ni da prisluškuje.
NAIVNE MEDIJSKE PREDSTAVE
Onda je na dan terorističkog napada u Parizu u Vašingtonu saopšteno da se „veruje sa velikom dozom razuma“ da je američka bespilotna letelica, dron, u Siriji ubila ozloglašenog koljača Islamske države poznatog kao Džihadista Džon. Medijski je to predstavljeno kao gotova stvar mada su i Vašington i London, čiji su navodno dronovi takođe bili u akciji, saopštili da nemaju jasnih dokaza za tu tvrdnju.
I onda uveče u Parizu teroristički napad. Mediji su odmah spekulisali da je to osveta za ubistvo Džihadiste Džona, i to baš u vreme fudbalske utakmice Francuske i Nemačke. Besmisleno. Koja to teroristička organizacija može da organizuje tako koordinisanu akciju na nekoliko mesta za samo jedan dan, i to u zemlji koja ima veoma jake službe bezbednosti i policiju.
Onda je usledila i medijska koordinisana akcija. Prvo sa manipulacijama brojem žrtava, pa koliko je bilo terorista, rečeno je bilo ih je šest, a sedam je ubijeno u sukobu sa policijom, pa su se onda brzo ispravili, pa rekli da ih je bilo osam. I tako redom.
Zanimljivo je da se prvi oglasio Vašington preko neimenovanog zvaničnika koji je rekao da su napadi u Parizu „koordinisani“. Kako čovek u Vašingtonu to zna posle svega jednog sata od događaja. Neobično? Doduše, izostalo je oglašavanje Britanije kako su, na primer, njene tajne službe presrele telefonske razgovore terorista. Posle prvih sumnji da iza svage stoji radikalni islam i Islamska država, i ta organizacija se oglasila na internetu i prihvatila odgovornost.
Odmah potom saopšteno je da je jedan od napadača izbeglica iz Sirije. Kako se to saznalo? Tako što je, saopšteno je, „sa njegovim telom, pronađen sirijski pasoš“, a on je bio terorista samoubica. To bi trebalo da znači da je bio opasan eksplozivom koji je aktivirao i razneo i sebe i ubio one u okolini. Ako se on razneo, kako je onda ostalo njegovo telo i baš pasoš, a na stranu pitanje koji to terorista sa sobom nosi i pasoš. I posle nekoliko sati javljeno je da je to lažni pasoš, ali je saopšteno ime teroriste. Kako se saznalo za njegovo ime ako je pasoš lažni jer na lažnim pasošima je i lažno ime, jedino fotografija nije lažna. I tako redom.
Sve je to davno viđen model. I onda, dok su se još pronalazili i brojali ostaci stradalih ljudi, Francuska je odmah preduzela odmazdu, njeni avioni su bombardovali grad Raku u Siriji, koji je, tvrdi se, prestonica Islamske države. Bombardovan je, prema saopštenju, komandni centar ISIS. Kako se ranije nije znalo gde je taj komandni centar i kako je „najednom“ Franuska saznala za taj objekat, jer američka koalicija, barem zvanično, već mesecima bombarduje te ciljeve. Onda su navodno uhapšeni neki osumnjičeni, ispostavilo se mahom stari policijski klijenti, a jedan je čak pobegao iz pritvora u Parizu. Sve, međutim, liči na veliku obmanu.
KORENI SINTETIČKOG TERORIZMA
Terorizam kao politički instrument je – zanimljivo je podsetiti – francuski izum. Prvi moderni teroristički napad desio se u Parizu na Badnje veče 1800. godine. Tada je bio postavljen eksploziv na zaprežna kola i aktiviran je u pokretu, a trebalo je da ubije Napoleona. Mnogo je ljudi stradalo, ali ne i Napoleon, koji je taj teroristički akt iskoristio za brutalan obračun sa disidentima i političkim protivnicima. U Francuskoj se razvio i terorizam, čiji cilj nisu bili direktno političke ličnosti, nego običan svet, ubijanje ljudi nasumice kako bi se izvršio pritisak za političke ciljeve, a to je bilo vreme poslednjih godina 19. veka. Ono što se, međutim, u savremenom dobu zove sintetički državni terorizma razvila je i usavršila Amerika u Centralnoj i Južnoj Americi poslednjih pet decenija 20. veka. Taj model je još uvek na snazi i pod kontrolom je Amerike, mada i nekoliko evropskih zemalja direktno učestvuje u tim akcijama, pre svega Francuska i Velika Britanija. U Evropi je prvi put isproban krajem 70-tih i početkom 80-tih godina prošlog veka, i to u Italiji i Nemačkoj. Sada je poznata istina o operaciji Gladio u Italiji, kada je ubijen Aldo Moro. U Francuskoj je u daleko blažoj formi 2006. i 2007. testiran masovnim nemirima migranata u pariskim predgrađima, što je omogućilo dolazak na vlast Nikole Sarkozija. Lideri protesta su kasnije dobili stipendije i otišli u Ameriku.
Rušenjem ideoloških granica i promenom savremenog sveta geostrateški centar se pomerio ka Bliskom Istoku i Centralnoj Aziji, gde dominira islam kao osnovna društvena snaga. Onda je Zapad krenuo u formiranje takozvanog političkog radikalnog islama, i te organizacije koristio za svoje političke ciljeve u tom novom geostrateškom centru sveta. Ima dovoljno dokaza da je ideja o tome potekla iz tadašnje Francuske, a Amerika je prihvatila i potom preuzela kontrolu. Vremenom, međutim, narastali su problemi i u društvima Zapada pa se učinilo korisnim da bi se te islamističke organizacije, zbog energije koju u sebi nose i starih predrasuda zapadnih hrišćana prema toj religiji, mogle biti korisne i za domaće zapadne potrebe. Po sistemu kako su stvorene, pretvarane su i u neprijateljske organizacije, proglašavane teroristima i postale oličenje dugo traženog neprijatelja. Zapad je javno govorio da se bori protiv islamskih terorista, a istovremeno ih je u tajnosti održavao, finansirao i kontrolisao. Tako je nastala i takozvana Islamska država, i to je njena uloga.
MOŽE LI ISIS OBJAVITI RAT EVROPI?
Zanimljivo je kako je Zapad menjao njeno ime. Prvo je bila Islamska država Iraka i Levanta (ISIL), pa onda, kada je Sirija došla na dnevni red, Islamska država Iraka i Sirije (ISIS) i, na kraju, kada su stvorili uslovi za njenu globalnu ulogu, Islamska država (IS). IS je do sada najveći zapadni teroristički projekat, veći od onoga koji se zvao Al Kaida. To je velika igra koja je do sada Zapadu pružila velike mogućnosti da kontroliše sopstveno stanovništvo i, pod izgovorom borbe protiv terorizma, temeljno ugrozi slobode čoveka, pravo na javnu reč i suštinski izmeni prirodu zapadnih društava stvorenu kroz istoriju, da dovede u pitanje ono što se zove zapadna civilizacija. A sve pod izgovorom borbe protiv neprijatelja, koji je, tvrdi se, radikalni islam.
I onda je došao 11. septembar 2001. godine i još uvek nerazjašnjeni napad na Svetski trgovinski centar u Njujorku. Taj događaj je otvorio neverovatne političke mogućnosti Vašingtonu i celom Zapadu. Drugim rečima, terorizam je postao ključni instrument političkih ciljeva. Ali ko je ustvari stvarni terorista? To je onaj ko je autor državnog sintetičkog terorizma.
U svetlu tog modela šta bi onda mogao biti politički cilj napada u Parizu i zašto baš u Francuskoj. Cilj izvršilaca, terorista, uopšte nije saopšten, niko ne zna šta je njihov cilj, a ciljeve ustvari prenose političari, predstavljajući ih kao posledice terorizma u francuskoj prestonici. Većina onih koji su se oglasili – mahom lideri Francuske i Nemačke – tvrde da je reč o objavi rata protiv Evrope. Kakvog rata? To niko javno ne govori. Zar jedna nejasna teroristička organizacija sa nepoznatim brojem pripadnika, koji se vozikaju u novim „tojota“ furgonima, može objaviti rat jednoj Evropi? Oni govore i o hitnim promenama pre svega prema izbeglicama, jer ti jadnici su navodno osnovna poluga terorizma u evropskim gradovima, ali i o značajnom sužavanju prostora ljudskog života i rušenju evropskog modela društva. Istovremeno, u Americi je primetna kampanja da NATO zbog napada u Parizu treba da vojno interveniše u Siriji. Zašto? Zato što je jedan od terorista navodno iz Sirije. To je, kako izgleda, samo korišćenje situacije, a ne i stvarni cilj terorističkog napada u Parizu.
Tačno je da neka vrsta rata protiv Evrope, ili tačnije onoga što se još uvek zove Evropskom unijom, postoji, i to već izvesno vreme. To je hibridni rat, koji se vodi na više polja, na ekonomskom, finansijskom, političkom i sada i kroz generisanje terorizma. Taj rat – valjda bi trebalo i javno reći – vodi Amerika uz saučesništvo dela političke i poslovne elite Evrope. I kroz tu prizmu bi trebalo sagledati i okolnosti i sam događaj tog „petka trinaestog“ u Parizu i izjave lidera da je ugrožena Evropa i da EU preti konačan raspad.
ZAŠTO FRANCUSKA I ŠTA SRBIJA
Tim tragom vodi i odgovor na pitanje zašto Francuska. Francuska je za celi svet simbol Evrope, Nemačka jeste najmoćnija evropska zemlja, ali nije simbol, i zato treba pogoditi simbol, a ne marginalce. Uz to, ništa manje važno, veruje se da je to i moguće izvesti u Francuskoj, zemlji sa veoma jakim bezbednosnim sistemom, ali sa još većom kontrolom i mrežom američkih službi. Na primer, kako je moguće u jednoj Francuskoj da na dan terorističkog napada bude blokirana internet i komunikacija mobilnih telefona, i to onaj deo koji koriste tajne službe. Šta će, međutim, biti stvarne posledice tragedije u Parizu, teško je reći, a za sada je izvesno da će taj rat potrajati. On će trajati sve dok ključni evropski lideri ne ustanu i javno i odlučno saopšte javnosti šta se stvarno dešava, i da više ne prihvataju tu transatlantsku igru. Sve drugo je obmana i gubljenje vremena. Da li će se to i kada desiti, veoma je teško reći. Čak je malo verovatno da će se to desiti sa ovom generacijom evropskih političara i lidera.
I na kraju nešto o upletenosti Srbije u celi projekat. Srbija je, verovatno nevoljno, upletena od samog početka najnovije faze projekta kroz izbeglice, migrante, koji tvrde da su sa Bliskog Istoka, mahom iz Sirije, iako to nije sasvim tačno. Odnosom prema izbeglicama Srbija je verovala i još uvek veruje da je stekla naklonost evropskog političkog sveštenstva iako bi se moglo pokazati da je to naivno verovanje. Pa je onda poslužila kao izvor dokaza da je taj jedan terorista zaista iz Sirije i da je registrovan kada je ušao u zemlju u Preševu. Ta uloga „dokaza“ je dodeljena jednom beogradskom dnevnom listu, na koji su se onda pozivali evropski mediji, mada kasnije fotografije ne odgovaraju liku koji je objavljen u tom beogradskom listu. Ta upletenost Srbiji zaista nije potrebna, i cena bi na kraju mogla biti mnogo veća od očekivane dobiti za tu uslugu.
