ALEKSANDAR PAVIĆ: IGRA ŠAHA SE INTEZIVIRA

Da li je Oland iskoristio trenutak da bi se bar delimično oslobodio čvrstog američkog...

Da li je Oland iskoristio trenutak da bi se bar delimično oslobodio čvrstog američkog zagrljaja i otvorio prostor za popravljanje pokidanih veza sa Rusijom

U odmazdi za teroristički napad u Parizu od 13. novembra, francuska avijacija počela je da bombarduje snage Islamske države na severu Sirije. Francusko ministarstvo odbrane naglašava da je to urađeno u koordinaciji sa američkim snagama.[1]

U isto vreme, ruski predsednik Putin je izdao naredbu ruskoj mornarici u Sredozemlju da sarađuje sa francuskom mornaricom i „da sarađuje sa francuskim kolegama kao sa saveznicima“.[2]

Srećom, francuski predsednik Oland, bar za sada, insistira na zajedništvu u akciji: „Moramo da kombinujemo naše snage da bi postigli rezultat koji već uveliko kasni“.[3] Dakle, na koaliciji koja bi uključila i Rusiju i SAD.

Do sada je Rusija bila ta koja je insistirala na zajedništvu, dok su se zapadne sile tome ne samo opirale već i koristile svaku priliku da optuže Rusiju za svašta – od navodnog bombardovanja civila ili bolnica u Siriji, do toga da ruski uspesi u borbi protiv islamista zapravo – mada niko nije objasnio tačno kako – „jačaju“ teroriste.

Da li je Oland, ili neko bitan u Francuskoj, iskoristio trenutak da bi se bar delimično oslobodio čvrstog američkog zagrljaja i otvorio prostor za popravljanje pokidanih veza sa Rusijom, znajući da čak ni Amerikanci ne bi sebi mogli da dozvole da u ovom trenutku odbiju saradnju sa Rusima u borbi protiv terorista u Siriji? Pa čak ni onih koje su sami odgajili. Jer to, posle šoka od 13. novembra, čak ni hipnotisano zapadno javno mnjenje ne bi razumelo.

Možda je potreba da se maksimalno iskoristi trenutak navela i Rusiju da bezuslovno ponudi savezništvo Francuskoj, i da, bar za sada, prećuti jednu ne baš nevažnu činjenicu: da se francuski vazdušni udari po položajima ID-a, za razliku od ruskih, bar za sada sprovode bez dogovora sa legalnom i legitimnom vladom Bašara el Asada u Damasku. Što ih tehnički čini nelegalnim.

A to je upravo princip na kojem je Rusija do sada insistirala – poštovanje međunarodnog prava. Odnosno – vojna intervencija je legalna i legitimna samo ako je preduzeta na poziv zemlje u kojoj se vrši, ili na osnovu odluke Saveta bezbednosti UN.

I to je, čak i pre oružane sile, bila glavna snaga dosadašnje ruske intervencije u Siriji: njen legalitet. To je ono što je sateralo zapadne sile u defanzivu i vezalo ih u čvorove.

Da li su se Putin i Oland već nešto prethodno, u četiri oka, dogovorili, odnosno da li je postignut rusko-francuski sporazum da će buduće zajedničke akcije biti preduzimane u skladu sa međunarodnim pravom? Možemo se nadati, ali se to za sada ne zna.

Gde je opasnost ako nisu, tj. ako je, francuskim bombardovanjem, ponovo legitimisana jednostrana upotreba sile? Opasnost je u tome što bi to načelno omogućilo npr. anglo-američkim snagama da se, pod geslom „pravednog rata“ protiv terorizma kao odgovora na terorističke napade u Parizu – vrate u igru u Siriji, i počnu da bombarduju i dejstvuju gde žele. A i turskim snagama, i to kopnenim.

Dakle, ako brzo ne dođe do šireg međunarodnog dogovora da se zajednička akcija protiv Islamske države u Siriji, a i šire, mora sprovoditi isključivo u skladu sa međunarodnim pravom – može se lako desiti da teroristički napadi u Parizu postanu – a postoje sumnje da je to i bila njihova glavna svrha – okidač za novu fazu rata u Siriji, odnosno za poništavanje teško stečene rusko-sirijske pozicije, koja je ne samo vratila sirijski sukob u međunarodno-pravne okvire, već i omogućila prve opipljive uspehe u zauzdavanju Islamske države i otvaranje puta ka postizanju političkog rešenja.

Odatle verovatno i hitan zahtev Moskve Savetu bezbednosti UN, upućen 17.11. da „bez odlaganja usaglasi nacrt rezolucije o formiranju širokog antiterorističkog fronta na osnovu normi i principa međunarodnog prava i odredbi Povelje UN, koji je Rusija podnela 30. septembra“.[4] Jer, i u međunarodnim odnosima, gvožđe se kuje dok je vruće. Ako brzo ne dođe do opšte saglasnosti da se sve mora raditi u skladu sa međunarodnim pravom, haos će vrlo brzo (ponovo) biti jedini standard. Što bi i odgovaralo snagama haosa koje su sve ovo i zakuvale.

Čini se, dakle, da Rusija sada vodi trku sa vremenom, i pokušava da iskoristi momenat, ogorčenost i pažnju svetske javnosti da bi stvar oko Sirije vratila u legalne tokove. Odnosno, jedine tokove koji bi otvorili mogućnost postizanja iole prihvatljivog i održivog rešenja u Siriji.

Naravno, s obzirom da je Rusija bila do sada jedina koja je sve vreme igrala sa otvorenim kartama, ishod je u najmanju ruku neizvestan. Na primer, Al-džazira, koja zasigurno nije ruski medij, javlja jednu zanimljivost u vezi francuskog bombardovanja položaja ID u Raki. Po rečima neimenovanog stanovnika ovog grada, koji je već neko vreme pod „diktaturom“ islamista, „francuski vazdušni udari su ciljali napuštene baze ISIL-a u predgrađima, gde nema ni civila ni boraca ISIL-a“. U isto vreme, prema istom izvoru, „ruski vazdušni udari su naneli najveću štetu“. Preciznije:

„Ruski vazdušni udari su naneli tolika razaranja. Ako su ove zemlje htele da bombarduju srce ISIL-a, mogle su. Ali one još uvek nisu gađale njihove najvažnije baze. To je ono što ne razumemo. Ciljevi koje su bombardovali francuski avioni su većinom bili napušteni od strane boraca ISIL-a.“[5]

Ovo ne može a da ne izazove nove sumnje, čak i među najdobronamernijima. Ili da bar ne bude povod za postavljanje nekoliko osnovnih pitanja:

Da li je reč o tome da su se Francuzi oslanjali na američke podatke, pa su zbog toga dejstvovali onako kako i Amerikanci u proteklih godinu i po dana – suštinski bez efekta? Da li je na prvom mestu bila bitna brzina, da bi francuski političari mogli svom javnom mnjenju što pre da pokažu da su „nešto preduzeli“, pa tek onda efikasnost? Ili je, opet, možda pravi cilj bio da se u Siriji ponovo legitimiše jednostrano korišćenje sile mimo međunarodnog prava, da se teroristički napad u Parizu jednostavno iskoristi za ponovno legitimisanje nezakonitog zapadnog uplitanja u sirijske poslove?

S obzirom na dosadašnja iskustva sa tajnim, ali i javnim zapadnim sponzorisanjem i instrumentalizacijom terorizma širom sveta – skepsa u vezi svih zapadnih poteza i namera ne samo da je poželjna, već je i neophodna. I zato Rusija, i Kina, i sve zemlje koje su iskreni protivnici terorizma, moraju da troše dragoceno vreme i energiju na igre šaha. Da bi ili stvari isterale na čistinu, ili da bi, koristeći inerciju događaja i reakcije i pritisak šokiranog javnog mnjenja, pod reflektorima javnosti uhvatile „izvoznike demokratije“ za reč, i naterale ih da se, u skladu sa svojim rečima i ponašaju. Bar dok su reflektori upaljeni.

Uostalom, da je Zapad istinski želeo uništenje Islamske države, Al Kaide, OVK i sličnih tvorevina, one odavno ne bi postojale. Odnosno, nikada ne bi bile ni stvorene.

_________
Uputnice:

[1] http://www.theguardian.com/world/2015/nov/17/france-launches-fresh-strikes-on-isis-as-pentagon-chief-calls-for-global-coalition

[2] http://rs.sputniknews.com/rusija/20151117/1101137081/rusija-francuska-putin.html#ixzz3rn3IYobQ

[3] http://www.theguardian.com/world/2015/nov/17/france-launches-fresh-strikes-on-isis-as-pentagon-chief-calls-for-global-coalition

[4] http://rs.sputniknews.com/svet/20151117/1101145198/Moskva-Savet-bezbednosti-antiteroristicka-koalicija-nacrt-zakona-usaglasavanje.html#ixzz3rnBP4400

[5] http://www.aljazeera.com/news/2015/11/syrians-insane-nights-french-bombing-151117052945111.html

Izvor Fond Strateške Kulture, 18. novembar 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u