DA LI JE ISIS PATENTIRAO NOVI TIP TERORIZMA?

LjUBAN KARAN Terorizam kao ofanzivna vojna strategija Nakon serije povezanih i dobro sinhronizovanih terorističkih...

LjUBAN KARAN

Terorizam kao ofanzivna vojna strategija

Nakon serije povezanih i dobro sinhronizovanih terorističkih akcija vojnika ISIS u Parizu, sve obaveštajno-bezbednosne službe sveta grozničavo su procenjivale opasnosti po sopstvenu državu. Državnici, bez izuzetka, pod teretom drastičnog masakra nevinih civila i horor scena sa lica mesta, smirivali su svoj narod izjavama da su bezbedni, da je sve pod kontrolom i da nisu meta, dok ni sami nisu bili sigurni da li je to stvarno tako. Ni najjače obaveštajne službe nisu sigurne da ne mogu doživeti iznenađenje.

Moglo bi se reći, a da se ne ogrešimo mnogo o vojnu nauku, da je ISIS lansirao novu strategiju oružane borbe tako što je terorizam pretvorio u napadni oblik borbenih dejstava. Francuzi to možda i nesvesno priznaju kada njihov predsednik Oland kaže: „Mi smo napadnuti, Francuska je u ratu“ (slične izjave davali su i političari SAD nakon terorističkih napada Al Kaide). Tek ovakvim izjavama, koje su prikazane u svim svetskim medijima, ISIS je postigao cilj, jer sam masakr, bez obzira koliko drastičan i krvav bio, samo je sredstvo za postizanje cilja. Izjave tipa da je Francuska u ratu preplavile su medije. A šta to ustvari znači? Da li to znači da jedan ISIS, potpuno vojno inferioran u odnosu na zemlje veličine i snage Francuske, bez teškog naoružanja i bez avijacije, može izvršiti vojnu ofanzivu na svaku zemlju koju odredi kao metu? Francuska je otišla i korak dalje u priznavanju vojne agresije. Zvanično je zatražila vojnu pomoć zemalja NATO i pozvala se kao članice saveza na svoja prava koja proizlaze iz člana ugovora koji kaže da, ako je jedna članica vojno napadnuta, druge članice su dužne da joj pruže pomoć.

Ako je to tačno, onda su vođe ISIS izmislile novu vojnu strategiju. Strategiju koja će za nas i ceo normalan svet uvek biti neprihvatljiva, ali za njih itekako legalna i normalna. Nije dobro da im se prizna da su postigli vojni uspeh jer to im daje krila za buduće krvave akcije. Zašto bi se odrekli strategije koja im omogućava da napadnu najjače zemlje sveta sa nekoliko „kalašnjikova“ i ručnih bombi, kojima se ne može naoružati ni najsitnija taktička vojna jedinicu, a koje može nabaviti svaki vispreniji kriminalac? U tome je greška Zapada jer tako navlače terorizam u svoje dvorište. Ne treba terorističkim akcijama pridavati vojni i strategijski značaj, nego ih svesti na običan zločin, što one u suštini i jesu.

OD BIN LADENA DO ISIS
Ako je već islamski terorizam uspeo da se od običnog krvavog zločina, kako bi ga trebalo tretirati, pretvori u oružanu ofanzivu i vojnu strategiju, trebalo bi ga detaljnije objasniti, ali na način razumljiv običnom čoveku koji nije završio islamske verske škole i nije proučavao islam kao religiju. Brojne „debele“ naučne studije samo su zakomplikovale stvar u smislu razumevanja njegove suštine. Objašnjenja su toliko komplikovana da, kada se ukomponuju sa arapskim izrazima, postaju potpuno nerazumljiva običnom čoveku ma koliko se trudio da shvati.

Dovoljno je iz bilo koje knjige o toj problemetici uzeti nasumce jednu rečenicu ili pasus da bi se videlo kako sam u pravu. Na primer: „Imami i učitelji Malika, Šafija, Ahmada Ibn Hanbala i Abu Hanifu osnivači su četiri velike škole islama, a imaju i sunitske jurisprodencije (fikha), koje se po njima i nazivaju“. Ili: „Sunitski muslimani priznaju šest zbirki hadisa poznatim pod zajedničkim imenom Al Kutib al Sita mada se najvažnije smatraju zbirke koje su prikupili Buhari i Muslim“. I tako, uz ovakve tekstove i kada se počnu ređati izrazi: šiti, suniti, salafiti, vehabiti, agida, mozbab, ibadat, fard, iman, vadžib, mustab, mabah, makruh, haram… i tako u nedogled, običan čovek odustaje iako ima želju da shvati šta se to stvarno događa u islamskom svetu i kako se to bilo koje religijsko učenje može pretvoriti u besmisleno ubijanje nevinih ljudi.

parizterorizam23Suština je u tome – a samo je ona bitna – da svako versko učenje može da se fanatizuje i pretvori u svoju suprotnost, pa se to dogodilo i kod nekih verskih učitelja islama. Poznato je da je ovaj, uslovno rečeno, moderni terorizam osmislio i definisao Osama Bin Laden, sin bogatog jemenskog preduzimača, koji je svojevremeno u Avganistan doveo 30.000 islamskih dobrovoljaca iz celog sveta kako bi se suprostavili sovjetskoj vojnoj intervenciji. Ovi islamski ratnici bili su potpomognuti logistikom Saudijske Arabije i Pakistana ali i modernim oružjem SAD, posebno PVO raketama „stinger“, i direktnim uplitanjem i debelim angažovanjem CIA. Sovjeti su 1989. godine napustili Avganistan, ali su ovi Bin Ladenovi dobrovoljci i ratnici, vraćajući se u svoje zemlje, sa sobom poneli iskrivljen, radikalizovan i vojni pogled na islam, ubeđeni da samo takav islam pobeđuje neprijatelje islama, kao što su oni uspeli da pobede daleko jače Sovjete. Od ovih islamskih džihadista veterana nastala je mreža Al Kaide. Tada su neki verski učitelji i propovednici islama, među kojima su najpoznatiji ajatolah Homeini i Bin Ladenov verski učitelj Palestinac Abdulah Azama rekli: „Džihad i mučeništvo u Avganistanu bili su samo početak borbe da se uspostavi božje kraljevstvo na zemlji“. Itekako su bili u pravu.

Nakon intervencije SAD u Somaliji 1992. godine Al Kaida prepoznaje nove neprijatelje islama i svoje delovanje usmerava prema SAD i Izraelu. Način rada im je isti kao što je to Bin Laden radio u Avganistanu – regrutovanje i obuka islamskih ratnika dobrovoljaca i njihova indokrinacija i fanatizovanje do granica spremnosti na samoubilačke terorističke akcije. Tako – iako islam, kao i druge religije, zabranjuje samoubistvo – to su novi radikalni verski učitelji islama ignorisali i prevladalo je mučeništvo kao vrhunski verski čin. Sve kasnije fanatizovane verske terorističke grupe i organizacije rade po ugledu na Al Kaidu, pa tako i nova teroristička država ISIS, koja je u „naučnoj primeni terorizma“ otišla i korak dalje.

DVOSTRUKI STANDARDI SE VRAĆAJU KAO BUMERANG
Zapad je sam doprineo tome da njihove najrazvijenije zemlje postanu glavni cilj radikalnih islamista. Nije u pitanju samo činjenica da su direktno uključeni, bar što se tiče vazdušnih udara, po borbenom i logističkom rasporedu ISIS nego što terorističke akcije izvedene na teritoriji Zapada imaju daleko najjači odjek.

Slične terorističke akcije dešavaju se, ne baš svakodnevno, ali vrlo često u Iraku i Libiji i uopšte na Bliskom Istoku, u Africi, Avganistanu i Pakistanu, ali to se gotovo i ne registruje u svetskim medijima. To je mala, sporedna i marginalna informacija koja nikada neće osvanuti na naslovnoj strani niti u najavi TV dnevnika, bez obzira na broj žrtava i potoke krvi. Zašto je to tako i zašto ljudski životi nisu svuda jednako vredni odgovor znaju političari i mediji na Zapadu.

Uvek je bilo onih koji su se radovali tuđem zlu i nesreći. Uvek je bilo onih koji su u tuđem terorizmu videli svoje interese, pa su ga čak tajno ili javno pomagali. Zašto to danas kriti ako nam je opšti interes da se terorizam iskoreni? Kako će se iskoreniti i uništiti ako i ne znamo ko ga je u prošlosti izmislio, sprovodio i aktivno podržavao? Zašto oni koji su podržavali terorizam ne kažu javno da su pogrešili i da su im političke procene bile pogrešne. Neće da priznaju greške ni od pre 60 godina i ne shvataju da i taj tvrdokorni stav doprinosi jačanju terorizma danas.

parizterorizam20Zapad potpuno iste terorističke akcije, sa istom terorističkom suštinom i političkim ciljem, sa istim brojem žrtava, samo po osnovu lokacije izvođenja, jednom proglašava za vrhunski terorizam i objavu rata, a drugi put to prećuti ili blago osudi. Tako je čak i kod saveznika, recimo Turske, kada su u julu ove godine dvojica bombaša samoubica izvela terorističku akciju u kojoj je poginulo 32 ljudi a stotine ranjeno, osuda maltene izostala. Tako je i sa drugim terorističkim akcijama u Turskoj, gde su one vrlo česte. Da ne pominjemo teroristički napad u Siriji u julu 2012. godine, kada je bombaš samoubica ubio sirijskog ministra odbrane i njegovog zamenika, jer je to na Zapadu tretirano kao uspešna borbena akcija. Slično je i sa drugim terorističkim akcijama koje su usmerene protiv onih koji nisu na istoj strani NATO „fronta“, gde je gledanje Zapada na njih krajnje čudno, do mere da se javljaju sumnje da su ih ne samo podržali nego i finansirali. U tom smislu je i najnovija optužujuća izjava ruskih zvaničnika da među onima koji finansiraju terorizam ima zemalja iz Grupe 20?

Očito da se terorizam kao način političkog i vojnog delovanja ne izučava samo u ugroženim zemljama, koje ga proučavaju kako bi se odbranile, nego i među fanatičnim i militantnim grupama i organizacijama (da ne kažemo državama, pošto to ISIS ustvari nije) koje najavljuju i prete još žešćim akcijama. Osnovni cilj je međunarodni odjek, medijska pažnja. Ako teroristička akcija u Angoli i Somaliji nije svetka vest, ako to nije ni u Iraku, Libiji ili Turskoj, onda će se terorističke akcije izvoditi u Evropi i SAD. Razboriti su zaključci i izjave nekih komentatora ovih dana na televiziji koji su pokušali da izračunaju koliko bi koštala ovolika priča i reportaže o akcijama ISIS kada bi ih platili medijskim kućama po komercijalnim cenama. Bila bi to neverovatno visoka suma, a oni su reklamu postigli sa malo para i žrtvovanjem nekoliko ljudi koji im očito nisu važni.

Politika dvostrukih standarda Zapada po pitanju terorizma nije od juče, i mi smo je itekako osetili na svojoj koži. Tako je teroristička OVK bila teroristička dok im je to politički odgovaralo, da bi preko noći postala oslobodilačka i narodna? Nisu problem samo javna procena i stav Zapada šta je terorizam a šta nije nego otvorena logistička i diplomatska, pa čak i otvorena vojna podrška u vidu naoružavanja ili vojne intervencije. Takve procene i stavove smo mi, Srbi, doživeli kao veliku nepravdu i sigurni smo da takve „pogrešne procene“ po osnovu trenutnih političkih interesa doprinose jačanju i širenju terorizma. Sada je otvoreno pitanje koliko terorističkih ćelija i samostalnih strelaca – spavača islamskog militantnog korpusa postoji na Kosovu i Metohiji, Makedoniji, Crnoj Gori i BiH i uopšte na Balkanu koje su direktna posledica pogrešnih procena i gledanja Zapada.

ZAŠTO BEOGRAD SAOSEĆA SA PARIZOM
Možemo ići i dalje u sagledavanju loših procena i gledanja Zapada kada je terorizam u pitanju. Beograd je bio žrtva sličnog oblika terorizma daleko pre Zapadne Evrope. Ustaška emigrantska organizacija Hrvatski oslobodilački pokret – HOP je 1968. godine postavila bombu u strogom centru Beograda, u bioskop „20. oktobar“ u Balkanskoj ulici. Teroristička akcija je uspešno izvedena, kada je poginuo Sava Čučurević a 76 ljudi teško i lakše ranjeno. Studentkinja Magdalena Novaković je ostala bez obe noge. Eksplodirala je bomba i u garderobi železničke stanica Beograd, a još tri bombe su na vreme otkrivene i demontirane. Teroristi su terorističku obuku završili u Štutgartu.

Zašto je to sada važno? Zato što su kreatori zla i danas živi i aktivni. Tako u Hrvatskoj insistiraju na rehabilitaciji Miljenka Hrkača, koji je postavio ove bombe. On je uhapšen i osuđen na smrt, ali danas njegove kolege i istomišljenike iz ustaškog pokreta koji su na zanačajnim pozicijama u hrvatskoj vlasti muči činjenica da je navodno bilo propusta u optužnici i traže njegovu rehabilitaciju.

Danas više nije tajna, ako je nekada bila, da je ovaj i ovakav ustaški pokret, kao izrazito teroristička organizacija, bio pod zaštitom zapadnih obaveštanih službi, posebno CIA i MI6 i da je bio sastavni deo korpusa usmerenog na borbu protiv komunističkih zemalja. Nije tajna da su podsticali i pomagali ustaške militantne grupe i obezbeđivali im obuku i logistiku, da bi bile ubacivane u bivšu Jugoslaviju sa ciljem izvođenja terorističkih akcija, od akcije „10.travnja“ neposredno nakon rata do Bugojanske grupe 1972. godine. Ustaški teroristi su obarali i otimali putničke avione, ubijali obične ljude i ambasadore, sejali teror i strah. Nama je to itekako smetalo, ali Zapadu u to vreme baš i nije. Danas je to važno i zbog toga što se ove terorističke grupe i pojedinci i sada veličaju i slave kao heroji i borci za slobodu u jednoj članici EU i NATO – Hrvatskoj. Tako nije teško dokazati da je moćni Zapad ovo seme zla negovao i zalivao u prošlosti i to mu se sada razbilo o glavu. Jer kakva je razlika između terorizma ISIS i ustaša? Nikakva. Terorizam je isto zlo, bez obzira ko ga sprovodi i to je jedino ispravno gledište.

Baš zato što su na svojoj koži osetili šta je terorizam, Srbi ga nikada neće podržati bez obzira ko ga i prema kome primenjuje. Uvek će osuditi teroriste i biti na strani žrtava terorizma. Krajnje je vreme da i neke zemlje na Zapadu preispitaju svoj odnos prema ovom zlu i da svoje stavove prilagode potrebama i željama običnih ljudi, kojima su najvažniji mir i sigurnost jer ne žele ići u prodavnicu u strahu da bi na tom putu mogli poginuti. Svakome bi trebalo biti jasno da se svaka podrška teroristima i terorizmu vraća kao bumerang, ako ne odmah, a ono u dogledno vreme.

parizterorizam21Koliko je Beograd danas ugrožen, ne bi trebalo precenjivati. Bar po najavama terorista, mete su Zapadna Evropa i SAD. Međutim, Beograd bi mogao prvi biti na udaru ako se teror preseli na Balkan. Meta bi mogao biti po osnovu svoje veličine jer su u njemu, kao u najvećoj regionalnoj metropoli, najveća okupljanja ljudi po raznim osnovama, sportskim, ekonomskim i političkim. Naša vlada je preduzela sve mere bezbednosti i sve službe su u povišenom stepenu gotovosti. Treba imati u njih poverenja, ali, naravno, kao i u svim drugim zemljama, postoji mogućnost iznenađenja. Ono što su neki dobri poznavaoci i analitičari zaključili je tačno. Iako i kod nas postoje centri islamskog radikalizma, nas više ugrožava bezbednosna situacija u okruženju nego u samoj Srbiji, jer neke susedne službe bezbednosti ne kontrolišu u dovoljnoj meri sopstvenu teritoriju. Posebno treba biti oprezan, kada je islamski terorizam u pitanju, prema nekim centrima radikalnog islama u BiH, odakle su već regrutovani pojedinci za izvođenje ili pomoć u terorističkim akcijama na Zapadu.

Za očekivati je da će nakon tragedije u Parizu velike sile naći snage da postignu dogovor o zajedničkom dejstvu po ISIS. Dejstvom združenih međunarodnih snaga ISIS bi mogao biti brzo poražen i uništen. Međutim, to nikako ne znači da će biti uništen i terorizam. Mreža dobro obučenih, povezanih i organizovanih terorista spremnih na akciju i žrtvovanje i dalje će postojati. Zato prava bora protiv terorizma tek počinje i to će biti duga i neprekidna aktivnost. Zato bi naše službe bezbednosti trebalo pojačati i prilagoditi novim složenijim i težim bezbednosnim uslovima. Fakulteti bezbednosti izbacuju mlade stručnjake među kojima ima entuziasta, talentovanih i vrednih mladića i devojaka, koji se bave istraživanjem i naučnim radom, samostalno ili u okviru neke institucije. Pišu knjige i naučne radove, a rade po kioscima i picerijama? Samo ih treba otkriti, zaposliti i pravilno usmeriti, i to bi bilo pravo pojačanja našim policajcima, operativcima i analitičarima. Time bi se i naša sveukupna bezbednost podigla na viši nivo.

Svet
Pratite nas na YouTube-u