DžULIJAN HARSTON: KAMERUN I KERI

Iako moramo da budemo svesni prošlosti i da priznamo ružne delove svoje istorije, ne...

Iako moramo da budemo svesni prošlosti i da priznamo ružne delove svoje istorije, ne smemo da dozvolimo da zbog osećaja krivice oprostimo neoprostivo i odbranimo neodbranjivo

Dva neobična događaja su obeležila prošlu sedmicu na stadionu Vembli u Londonu: fudbalska utakmica između Engleske i Francuske, na kojoj je većina navijača Engleske nosila boje francuske zastave, i politički skup na kom je više od 60.000 Sika i Indusa svih političkih ubeđenja, uključujući porodice s malom decom, došlo da čuje jednog političara. Ne britanskog, već premijera Indije Narendru Modija. To je bio skup britanskih Indijaca, najuspešnije imigrantske grupe u skorijoj istoriji Ujedinjenog Kraljevstva.

Njihova izuzetna priča je lekcija Evropi obuzetoj strahom od imigranta i krivicom zbog istorije. U Britaniji je oko dva miliona Indijaca, 26 odsto njihovih studenata ide na vrhunske univerzitete (Britanaca samo 15 odsto) i sve više ih je na medicini. Britanski Indijci čine jedva dva odsto populacije, a 12 odsto lekara. Ostali sa Potkontinenta (sa istom kolonijalnom istorijom) po obrazovnim i ekonomskim rezultatima daleko zaostaju iza Indusa i Sika i uglavnom su u samonametnutoj ekonomskoj i društvenoj izolaciji.

Od šezdesetih godina liberalna politička klasa u UK ohrabrivala je doseljenike da sačuvaju različitosti, da traže posebne škole i poseban način života ako to žele, sve u ime izgradnje multikulturanog društva. Rezultat je bila marginalizovana i veoma izolovana muslimanska zajednica: ipak, svako ko bi osporio taj „ideal” bio bi odbačen kao rasista od onih koji zasnivaju svoju filozofiju na krivici. Krivici zbog ropstva, zbog britanskog kolonijalizma, Pax Britannica.

Ne sporim da mi u Britaniji treba da osećamo krivicu zbog ovoga i da Francuzi treba da osećaju krivicu zbog užasnog rata u Alžiru i drugih neuspeha i brutalnosti u francuskoj kolonijalnoj prošlosti. Slažem se da Britanci i Francuzi imaju odgovornost za posledice svog delovanja na Bliskom istoku i u 19. i u 20. veku.

U krivičnom pravu, olakšavajući faktor je svaka okolnost koja umanjuje ozbiljnost ili kažnjivost krivičnog dela. Ali ne slažem se da treba da prihvatimo argumente potomaka generacije ljudi koji su trpeli kolonijalnu nepravdu da je istorija olakšavajuća okolnost za one koji čine strašne stvari u ime islama danas.

Prošlog ponedeljka Dejvid Kameron je rekao da „nije dovoljno dobro samo reći da je islam religija mira i onda poricati svaku vezu između islama i ekstremista.” Potom je američki državni sekretar Džon Keri u Parizu rekao: „Nešto drugo se desilo sa Šarli ebdoom, mislim da to svako oseća. Tu je postojao poseban fokus, možda čak i legitimnost – rezon s kojim svako može da kaže OK, stvarno su ljuti”.

Kameron je govorio da prednosti naše civilizacije imaju cenu koju svaki građanin mora da plati u obliku lojalnosti i dužnosti. Keri je natuknuo da istorijske patnje određene grupe i njen gnev prema zapadnom društvu ponekad mogu čak da opravdaju nasilje. Napadi u Parizu „nemaju ništa sa islamom”, već su samo „zločin”, ali je hteo da kaže da bi imali nekakav legitimitet da su imali veze sa islamom.

Kerijevo stanovište jeste da je civilizacija univerzalni koncept i da raniji promašaji mogu da opravdaju kasniju potrebu za osvetom. On oseća krivicu zbog prošlih dela. Na kraju krajeva, ljudska prava moraju da se poštuju uvek i za svakog, bez obzira na okolnosti.

Kameron je govorio da se civilizacija različito razvija u različitim vremenima i da je ponosan na svoju istoriju i slobode i prava proistekle iz te istorije. Ta prava se stiču državljanstvom. Zato, ako neko zloupotrebljava državljanstvo, biće kažnjen bez ikakvih olakšavajućih okolnosti. Ništa vredno ne može da opstane ako se ne brani, a ima nečeg pogrešnog u kulturi koja je opsednutija time da sačuva različitosti nego odgovornostima koje dolaze sa slobodom.

Ove dve izjave oličavaju suštinski različita uverenja o našoj civilizaciji. Ako Kerijevo stanovište pobedi, civilizacija će da izgubi. Iako moramo da budemo svesni prošlosti i da priznamo ružne delove svoje istorije, ne smemo da dozvolimo da zbog osećaja krivice oprostimo neoprostivo i odbranimo neodbranjivo. Ne zaslužuju milost oni koji su brutalno ubili nevine na Sinaju, u Bejrutu, u Maliju i Parizu, oni koji nastavljaju srednjovekovno krvništvo u Siriji u ime vere.

Bivši pomoćnik generalnog sekretara UN

Izvor Politika 27. novembar 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u